Anino knjiško ćoše

Jenoga dana jasuci kroz planinu Svarog se obreo u Zutiboru, tako sumi koja nije licila ni na jednu sumu koju je do sada video.I jašući kroz nju Svarog se svemu čudio, jer nije mogao da se ne zadivi lepoti tog mesta i sve se osvrtao, jer nije mogao da nađe put natrag, a nije znao on  ni kako se to mesto zove, no mu se učinilo da je savrseno lepo i da je za njega stvoreno to jest da e to mesto dostojno jednog boga Sunca,pa je resio da se tu nastani . Svo drveće i svo lišće bilo kao od zlata. Bilo je tu breza blele srebrne kore i zlatnog lišća i drugog drveca zlatnog i srebrno skovnog lisca bilo je tu jablanova potpuno zlatnih.Svaroguse toliko dopade da je on poceo da zida tu jednu kucu. No kako je trazio materjale od kojih ce tu kucu sazidati naidje tako na jednu devojku gde sedi na jednom oborenom deblu. Ona je sedela i cesljala svoju dugu kosu malim zlatnim cesljicem. Kada ju je video Svarog se sav zbunio i nije znao sta ce bas sa rukama, zaboravio je i po sta je posao , sasvim je zabo

  Bilo je to vreme kada su u mojoj ulici rasli orasi. Čitav jedan drvored oraha pun hlada , a po sredini ulice umesto puta bila je turska kaldrma, mada doduše to možda i nije bila baš turska, ali smo je mi tako zvali , jer je bila stara i dotrajala sa isprevrtanim kamenjem, pa su se kola, po njoj truckala i podizala oblak prašine.   Ipod svakog oraha tačnij ispred svačije kuće bila je po jedna klupa i na njoj su sedeli odrasli da se odmore posle rada na njivi ,u bašti il udvorištu sa životinjama, svuda osim ispred naše kuće , pa smo se mi kao deca tu igrali , jer nije bilo nikog da nam smeta , a svuda drugde smo mi njima smetali. Tu ispod dva vrlo mlada oraha koji su bili ispred stare ku’e od blata je bio razapet i jedan vojnički šator u kome smo se igrali moj drug   MIlan i ja   toga dana kada je rat za mene   zvanično počeo dana kada je tata dobio plavu kovertu da mora da ide i on. Možda je rat počeo i pre toga , ali ja za to   nisam znala kao što rekoh bila sam mala imala sam oko