priča za audry

 

Bilo je to vreme kada su u mojoj ulici rasli orasi. Čitav jedan drvored oraha pun hlada , a po sredini ulice umesto puta bila je turska kaldrma, mada doduše to možda i nije bila baš turska, ali smo je mi tako zvali , jer je bila stara i dotrajala sa isprevrtanim kamenjem, pa su se kola, po njoj truckala i podizala oblak prašine.  Ipod svakog oraha tačnij ispred svačije kuće bila je po jedna klupa i na njoj su sedeli odrasli da se odmore posle rada na njivi ,u bašti il udvorištu sa životinjama, svuda osim ispred naše kuće , pa smo se mi kao deca tu igrali , jer nije bilo nikog da nam smeta , a svuda drugde smo mi njima smetali. Tu ispod dva vrlo mlada oraha koji su bili ispred stare ku’e od blata je bio razapet i jedan vojnički šator u kome smo se igrali moj drug  MIlan i ja  toga dana kada je rat za mene  zvanično počeo dana kada je tata dobio plavu kovertu da mora da ide i on. Možda je rat počeo i pre toga , ali ja za to  nisam znala kao što rekoh bila sam mala imala sam oko pet godina i  nije mi bilo jasno zašto su svi uznemireni i šta je to tačno rat. Bilo mi je žao što sam morala da prestanem da se igram , jer je Milan bio samo tu kratko u poseti našem komšiji deda peri i je bilo zabavno igrati se da živiš u šatoru, sada vidim da to možda i nije bilo toliko bitno bila sam sebična . Onda je i tata morao da ode , pa smo svi plakali i tata je plakao. Pošto je tata otišao mama je svaku noć plakala do kasno u noć, a ja sam se pravila da spavam.

 

Na ulici svake noći smo se okupljali ispred neke komšijske kuće posedali bi na klupu neko bi doneo plastčne stolice  da ima više mesta da se sedne , pa bi onda svi jeli suncukret i gledali u nebo dok su tu negde odnekud  zavijale sirene. Nama deci nije tada bilo zabavno da samo sedimo i gledamo u nebo i slušamo njihove priče o ratu, a ja sam se užasno plašila sirena više nego samih bombi, jer su bile stvarnije i bliže. I dan danas iste te sirene koriste kada izbije požar i svaki put se trgnem i setim se kako sam ih se užasno bojala. Moja mama je uvek pokušavala da po zvuku aviona odredi kuda oni idu i gde će sledeće bacati bombe i govorila bi da je videla neki blesak de se tačno desio blesak da li u Novom Sadu ili u Beogradu i stalno je mahala rukama čas levo čas desno i govorila zbunjujuće strane sveta dok  joj ije komšinica B potvrđiva da je i ona  videla blesak osetila tutanj i da je sve baš tako bilo. Ja nisam znala gde su to  Novi Sad i Beograd ne sećam se ni da li sam znala šta su ,  niti mi je bilo jasno šta je levo ili desno , istok i zapad i dugo dugo posle toga mi je trebalo da to naučim strane sveta  iako su sva druga deca  to odmah naučila. Isto tako nisam nikada videla nijedan blesak , a pokušavala sam da ga ulovim i pogleda bih često u nebo,  ali svaki put kada bih podigla glavu  ja ne bih videla tamo nikakav blesak  već bih videla samo široko crno nebo i na njemu  zvezde toliko mnogo zvezda da su se činile posute po nebu kao svetlucavo brašno ili one sićušne čestice prašine koje se vrtlože u vazduhu kada sunce probija kroz staklo na terasi , onda se te sićušne čestice silno sijaju i vrte se u krug i ima ih toliko mnogo da se nikako ne mogu izbrojati ni rukama uhvatiti , jer svaki put kada bi stisnula šaku svetleće tačkice bi isparile i nestale iz mog vidokruga. Eto takvo je i zvezdano nebo i baš takvo isto nebo  se može videti samo u Melencima u gradu nema zvezda ni zvezdanog neba na  koje kada ga pogledate može da vas vas ošamuti. Možete tamo da vidite eventualno jednu zvezdu, a i za nju se najčešće ispostavi da je samo blešteće svetlo aviona koji je tu samo u prolazu.  Elem,nama deci nije bilo mnogo zabavno da slušamo  razgovore  odraslih , mi smo imali neke sopstvene priče. Pa bi se i mi okupili srećni što imamo pravo da izađemo i noću napolje iako nam niko nije davao da se igramo i trčimo po mraku da se ne povredimo. I mi bi tako u sopstvenom krugu stajali jeli suncokret i pričali sopstvene stvene priče o bombardovanju. Imala sam tu jednu drugaricu Jelu koja je bila pravi mali vrag mršava, visoka, imala je kratku svetlo smeđu kosu i pegice bila je jako spretna i okretana  umela jeda se popne na svako drvo i da ispriča njastrašnije priče u koje smo svi verovali.  Jednom nam je tako ispričala da Amerikanci sada imaju jednu posebnu vrstu bombe tako je bar pisalo u novinama. Kažu da ta bomba može da izgleda kao bilo šta i da su je napravili baš za nas decu ,jer je ostavljaju  na ulici gde se mi igramo i gde samo mi možemo da ih nađemo. U novinama kažu da je jedna devojčica u jednom velikom gradu  naišla  na jednu lepu roze barbiku sa plavom kosom kako samo leži  na ulici zatim ju je pokupila i tada je bombaeksplodirala. Ali naravno ta bomba je mogla da izgleda kao bilo šta drugo nije to morala biti baš barbika mogla je izgledati npr kao smeće koje je bilo pobacano na ulici kao bilo koja kesica od čipsa ili smokija ili grana ili list. Moglo je to da bude bilo šta! Zamislite samo koliko sam se ja tada uplašila svih kesica od flipsa koje su letele unaokolo po našoj ulici,a bilo ih je tada jako mnogo ,  a skoro do juče smo se sa njima igrale i skupljale ih zamišljajući da idemo u prodavnicu. Ta mogle smo poginuti! I tako smo prestale da se igramo odlaska u prodavnicu i počele da smišljamo neke druge igre u jednom trenutku smo počele čak i da skupljamo puževe. Ona je bila malo starija od mene i ona se pravila da čuva mene i Adrijanu koja je bila  mlađa od mene, a zapravo se sa nama igrala , jer su sva deca u ulici bila starija od nas tri i već krenula u školu, pa su se time pravili važni  i nas male izbegavali. Ona je tada valjda išla u zabavište , ali se nama činila mnogo starijom i zrelijom i odgovornijom od nas dve , pa smo je slušale i verovale u njene priče. 

Cudno je to kako odrasli nikada ne shvate kada  se deca nesto pretvaraju.

Posle je došla i baka da spava tu sa nama u kući i pokušavala je da uteši mamu, ali samo bi je više uspaničila , pa bi mama bila besna na babu , na tatu što je otipao i zato što je baš on u pvou (Protiv vazdušnoj odbrani), bila je besna na komšije što samo sede na klupicama ceo život i čekakju da umru ne samo sad nego uvek, na bombe koje će baš pasti tamo gde je bio tata ili tamo u gradu gde su baba i deda, a ja sam se i dalje pravila da spavam i to vrlo uspešno, odrasli uvek misle da deca spavajau  i ništa ne razumeju čak i kada se deru.  Naravno ne prebacujem ja mami svu tu njenu paniku verovatno bih i ja sada paničila isto tako kao što je ona nekada da se nadjem u identičnoj  situaciji, možda bih ja bila čak i gora kada bih ih proživljavala u sebi  , sada razumem te njene napade anksioznosti,jer ih imam i sama,  ali kao dete to nisam nikako mogla da razumem i plašila sam se njenog straha. Mislim da se do tada ja nikada nisam ničega plašila jednostavno nisam umela , ali sada sam odjednom naučila da se plašim svega  i rata i straha i smrti, jer sve se na ovome svetu uči , pa i to kako da se plašiš, zato se na kraju i ispostavi  da se od njih možemo odučiti, jer oni nisu uistinu naši strahovi već su smao nešto što smo videli od drugih ljudi. Strah je samo još jedna u nizu priča koju smo od nekoga čuli.

Ispred moje kuće je bio jedan najveći orah sa debelim stablom i ispod njega smo se mi kao deca igrali.

 

Kada se sada setim svega što se tada dešavalo izgleda mi čudno kako smo mi tada kao deca pored tolikog straha oko nas i u sebi uspevali biti srećni, a ipak jesmo to bili. Bili smo srećni što postojimo štp rastemo i to nam je bilo dovoljno da imamo srećno detinjstvo uprkos svom razaranjui što nismo imali mnogo toga. I tako sada u životu valja se setiti toga trenutaka i toga detinjstva kada nam je teško kada nam neko nedostaje, kada se bojimo i kada imamo problema da se uprkos svemu tome može živeti, postojati i biti srečan, jer život je lep čak i onda kada je strašan, jer je naš i jer je život.

 

 

Tata je često odsustvovao, ne samo sada zbog rata. Nije ga i pre bilo jako dugo zbog posla i kada bi dolazio kući nije ostajao dugo bio je umoran i uglavnom je spavao. Kada se ovoga puta vratio svi smo bili srećni, mama je prestala da plače , a ni tata se nije činio mnogo umorno , već je odmah po maminoj ideji započeo jedan poseban projekat u dvorištu. Naime krenuo je da kopa jednu vrlo veliku i duboku rupu u samom kraju našeg dvorišta pored ograde isprepletene kupinovim žbunjem.  Ta rupa je trebala da  postane jedan bunker gde ćemo se skrivati od bombi. Meni se to sve  činilo užasno zabavnim , pa sam trčkala oko te rupe i zapitkivala šta je to tačno bunker, koliko će on biti dubok , hoće li moći tu da se sedne i da li smem tu da se igram? Mama mi je yabranila da se igram u bunkeru

Onda su na Tvu počeli da prikazuju crtani film o  Nindza kornjačama. I tako jednom  dok sam čekala da počne crtani gledala sam pomalo i vesti koje su bile pre njega. Naravno nisam ja tada baš razumela sve što su oni tu govorili i često ih nisam pažljivo slušala, ali onda su pomenuli Šredera. Šreder je bio jedan od dvojce glavnih negativaca u Nindza kornjačama i taj čovek sa vesti koji je bombardovao je postao isto što i Šreder maskirani negativac iz crtanog. Zamišljala sam ga kako kada prestane da govori na televiziji odlazi noču kuči i navlači Šrederovu uniformu , a kako njegov stvarni kolega sa vesti što se stalno sa njim pojavljuje da nas bombarduje sigurno odlazi kući odšrafuje sebi vrh glave  i izuvlači sebi svoj mozak koj i potom stavlja u telo robota i tako postaje Kreg šrederov zli Šef.  Onda sam pitala mamu koja sedela pored mene da li su taj čovek Šreder i onaj Šreder iz nindža kornjača ista osoba. Ona se naravno na to nasmejala i rekla da to nisu isti Šrederi i da je to samo crtani , a ovo je stvarno . Sutra dan smo se igrali nindža kornjača. Prvo je trebalo da uradimo ono glavmo da se dogovorimo ko će biti ko čto smo vrlo lako uradile.  Jela je želela da bude Leonardo , jer je Leonardo bio glavni. Ja sam želela da budem Donatelo zato što je on bio jako pametan ,  a Adrijani je onda ostalo da bira samo između Rafaela i Mikelanđela, pa je ona izabrala Rafaela , jer je imao lepu crvenu traku preko očiju. Pošto smo to rešile mogle smo da krenemo da se igramo samo što nam je falilo nešto što bi nam bilo oružije i što bi bacale unaokolo kako nunčake. Tu je onda nastao problem , jer nismo mogle da uzmemeo ništa sa ulice , pa da zamišljamo da su nam to šurikeni i mačevi , jer je sve bilo bomba, a baš bi nam sada lepo poslužilo svo smeće sa ulice sa koim smo se pre igrale. Onda smo odustali od te zabrane jednostavno smo zaključile da je naša ulica ipak bezbedan da ovde nema bombi da njim ima samo negde tamo daleko recimo u Beogradu za koji ne znamo tačno gde je i  samo smo počele da se igramo. Svakod dana smo postajale iznova  nindza kornjače i tukle smo se sa  Šrederom do podne, a onda bismo išle kuči na ručak. Poslepodne smo opet tukle Šredera i njegove pajtaše i tako su nindza kornjače postali heroji našeg detinjstva , a verujem da su možda bili i heroji vašeg detinjstva . I uprkos tome što smo mi tada bile male tada smo i  mi mogle da uradim onešto po pitanju rata, a to je da prestanemo da se bojimo i da budemo hrabre za sve naše roditelje i prijatelje i komšije, da budemo hrabre umesto njih. Nindza kornjače su postale simbol za nešto više od njih samih i za nešto što ni same nismo nikako bile svesne, oni su bili naš prozor u fikcionalni svet u kome mašta, crteži i reči mogu da pobede rat ,smrt i strah.  Kađu da nindze nisu bile kao što su u zapadnoj kulturi predstavljeni kao heroji i ratnici nego da su nindže bili špijuni i ubice. Kažu da su nindze zapravo  bili najniži stalež Japanskog društva i da su  zato što su bili toliko siromašni izmišljali priče o svojim neverovatnim podvizima i veštinama o tome kako su brzi i nečujni poput vetra i kako mogu ubiti jednim potezom. U stvarnosti nindze su bile u potpunosti u vlašnistvu svojih vladara i poslodavaca za koje su špiunirali i mogli su da se brane od ljudi samo svojim rečima. Gledala sam i video sa kako kađu poslednjim nindzom u Japanu koji kađe da je lako ubiti čoveka , ali da kodeks nindzi nalaže to kao poslednje sredstvo i  da tradicija nindzi u Japanu polako umire, jer njihove veštine špijunaže nisu više potrebne u  modernom svetu, a osim toga treba se za to ceo život pripremati od recimo svoje pete godine . Bilo mi je tada žao staroga nindže dok sam ga gledala kakoje bio tužan što njegovog zanata više nema i što  se u njega više niko ne razume, nindze koji je umeo da hoda i trči u nazad i želela sam tada da mu kažem da sam i ja jednom davno bila poput nindze i da  je mogao doći kod nas u srbiju i da je mogao trenirati bilo koje dete sigurna sam da ga niko od nas ne bi odbio. Ali nidza kornjače nisu bile takve nindze oni su ipak bili četiri mutanta koji su živeli u kanalizaciji sa mutiraim pacovom koji je bio njihov ucitelj , a bili su i pravi pravcati junaci. Kada sam odlazila kod bake i deke u Zrenjanin i tamo bismo se moj brat Stefa i ja igrali nindza kornjača. Ja nih opet bila Donatelo, a on je bio kornjača koja nedostaje to jest Rafaelo zato što je on bio najsmešniji i samo je jeo pice. A u dvorištu bake i deke je bio i jedan šaht od kanalizacije , pa je jednom prilikom  brat pokušao da ode kod  nindza kornjača i da im se priključi, srećom taj poklopac je bio težak, metalan i zakiven za beton ,pa mu ta namera nije uspela , inače bi se možda i povredi. U njegovu odbranu on je tada imao samo četiri godine i bilo mi je baš žao što sam morala da mu kažem da nindza kornjače nisu svarne nego da je to samo crtani film i da su meni tako rekli, na šta je on silno bio razočaran, ali ne zadugo . Bila je tada neka picerija koja je dostavljala pice po kućama ,a dostavljači su nosili one krepene, dzinovske kostime maskota nindza kornjača, pa je tetka poručila picu odatle . Dostavile su je nindza kornjače lično. Posle mi je Stefan pričao kako ih je video i da su prave i kako postoje , na šta ja nisam imala da smislim nikakv prigovor svakako se mora verovati rodjenim ocima , a i bilo je  bolje verovati da nindza kornjače žive u nekoj piceriji no u kanalizaciji. Na putu kuči mama mi je rekla da su to samo ljudi obučeni u kornjače i tu se i to verovanje završilo  Da bi nas utešio deda nam je kupio euro krem u pakovanju kornjača i sakrio ih je iza televizora. Našoj sreći tada stvarno nije bilo kraja zamislite kornjače koje su izašle iz televizora. Ne bi nas tako obradovalo ni ono nindza koferče , o kome smo svi sanjali i koje se svakoga dana reklamiralo. I dalje se sećam te reklame, I koferče i koferče. Da li se sećate možda tog koferčeta? Tata ih je zbog toga prozvao nindza kofernjače, pa smo se smejali. Nisam nikada saznala šta je to u njemu bilo. Ima na kupindu videla sam prodaju ljudi svoje koferče. Ne znam kako im nije žao da prodaju svoje detinjstvo.

 

Bilo je tada u mojoj ulici mnogo dece i svi su oni bili stariji od mene i  išli već u školu, Jedino  Jele , Adrijane i ja nismotamo  išle , pa su nas ovi stariji izbegavali.Možda se i nas tri ne bismo družile da nije bilo Jelinog dogovora sa nama i našim mamama. U poverenju Jela mi je rekla da ona zapravo Adrijanu čuva svakoga dana , jer je ona od nas starija i ide već u zabavište i da može isto tako i mene da čuva

 

 

I sada kada se setim moga detinjstva uglavnom se sećam nekih srećnih i bezbrižnijih dana punih igara, a zaboravim na sve ono loše, pa  čak i onda kada se setim nečega groznog začudim se kako smo bili toliko srećni i veseli uprkos tome  , verovatno je to zato što smo još bili deca . Tada smo mogli smo da se prkosno smejemo životu u lice ,a verovatno možemo to i sada , ali smo zaboravili kako , pa dopuštamo nesrećama  i svakodnevnici da nas savladaju idemo naokolo pogureni  i postajemo apatični ne reagujemo na stvarnost oko sebe, a naučili smo već tada kao deca da je život i lep i ružan i uvek je tako sa dva lica u isto vreme, nikada nije samo jedno .    život nam  je i dalje takav prepun ružnih i prepun lepih stvari, jer život je uvek isti i on se ni za koga ne menja,  ali dzaba to ako vidimo i skoncentrišemo se  nasamo ono ružno u životu i zaboravimo da se smejemo i nadamo se onom nečem veličanstvenom što nas čeka i čuči u budućnosti.  Zato ne zaboravite taj dan i  jurite hraboro kroz život uprkos strahu i nesrećama života  kao što ste nekada kao dete  jurili kroz svoju ulicu, neustašivo.

Ovu pricu sam planirala da posaljem za projekat 90 dana koji je sakupljala odri , ali je nisam nikada poslala , jer nije bila zavrsena , pa je objavljujem ovde na svom blogu.