Bazduljica

Bazduljica (ovo bi trebalo biti jedna lokalna bjaka,jer predpostavljam je glupo pisati o predelima u kojima i nisam bila  )

“Ciganka sa kartama, a oči plamene,stara ogrlica i perle šik .

Damu hrec ja htedoh na poklon od sudbine,a dobih ja tek keca pik.

O zašto sudbino ti moja zlehuda, dolinom suza me vodiš u muk

Žica zarđala,rešetka debela, vagon stolipinski i točkova zvuk.” Taganka iz Zone Sergeja Dovlatova

 

Bazduljica je jedno malo, belo, čupavo stvorenje, ponekad se moze pojaviti i crni primerak bazduljice, jer svaka vrsta ima ponekog  izuzetaka kao sto i u svakoj porodici postoji crna ovca , ali oni su izrazito retki, bazduljice su uglavnom bele boje. Bazduljicaa najviše nalikuje beloj loptici pamuka i po izgledu i po mekoći, mada morate mi verovati da su sve bazduljice su izuzetno mekog krzna. Sva je sreća da su to retka i tako malo poznata stvorenja, pa ih niko ne lovi da od njih pravi obrube za bundu.  Osim toga  bilo bi ih užasno teško uloviti , jer one mogu da predosete svaku opasost, jer su po svojoj prirodi vrlo strašljiva i obazriva bića i vrlo lako ispare i sakriju se u svojim tunelima gde ljudi ne mogu da kroče. One same po sebi nemaju prirodnih neprijatelja i predatora osim možda vukova, no srećom u Vojvodini i nema vukova osim možda u Vršcu , ali i tamo one koji se spuste u grad ubiju prepariraju i stave u prirodnjački muzej, njabliže što ovde živi gde i bazduljica su vučjaci , ali oni  ne jedu bazduljice. Kako i crne tako i  bele  bazduljice  imaju malene njuškice kao u psa i malene četiri nogice sa kandžama kojima koje se ni ne vide od krzna.  Njima kopaju vrlo duboke rupe u zemlji u kojima žive. Iznenadili biste koliko su duboke i prostrane te njihove rupe pod zemljom.  Ponekad bazdujice kada im je dosadno prodube svoju rupu te  iskopaju čitavu jamu sa bezbroj hodnika koji se mogu meriti kilometrima u dubinu i širinu i idu u krug  oko jezera ispod banje , šetališta i paviljona po kojima ljudi hode i niko ih ni ne primeti sve dok ne krenu da kopaju duboke rupe za temelje neke nove kuće i tako hodnike uruše, ali bazdujice odmah prionu da kopaju nove. Sve su te  jazbine pod zemljom vrlo vešto skrivene i prolaze toliko duboko da se običnim površinskim kopanjem ne mogu dosegnuti, a osim toga  ulazi u njih su toliko sitni i neprimetni da i sama bazduljica jedva može kroz njega da se provuče.  Ceo se ovaj predeo pod trskom , to jest ovde prostor gde živi bazduljica , to jest njegovo stanište oko jezera trebalo je razrušiti pre dvadesetak godina, naime takav je bio plan. Neki su investitori hteli da tu naprave šetalište i da iščupaju trsku buldožerima , pa da sve zaliju betonom , ali su se meštani pobunili , oterali investitore i ostavili prirodu netaknutu , te su tako sačuvali mnoge vrste koje samo ovde obitavaju, a izmedju njih su spasili i bazduljice. Iako ljudi u gradovima na selo gledaju sa nipodaštavanjem i sve bi žrtvovali radi ovakvog progresa koje donosi betonska staza ovde to nije upalilo. Nije nam poznato  da li je to zato  što im nije trebala betonska staza ili zato što su ljudi u selima su mudriji , pa neretko poštuju prirodu njene zakone i žive u skladu sa njome, pa su tako slučajno sačuvali sve što živi svet oko jezera.

Prećićemo na vrlo zanimljivo razmatranje o tome kako su ova stvorenja dobila, ime naime postoje nekoliko tumačenja zašto ih svi zovu prvo je da ih zovu bazduljicama zato što vole da bazaju svuda naokolo , jer su to vrlo aktivna stvorenja i da mogu one bi se konstantno nekuda išle , čak i u snu one pomeraju svoje male nožice napred nazad. Drugi je da su bazduljice dobile ime zato što bazde to jest smrde , no ovo je naravno izrečeno od strane onih malobrojinih ljudi koji ih ne vole. Treće je da su bazduljice dobile ime po bazaru. Ima još nekoliko tumačenja koja ovde nećemo navesti, jer se tiču nekih drugih naziva ovog bića.

Kao što rekh bazduljica iako liči na psa  recimo najviše na čau čaua , ali ipak nije ni pas , jer je manja od bilo koje poznate vrste psa koju biste mogli videti . Manji je čak i od čivave. Ako bih baš morala da usporedim sa nečim njegovu večiinu rekla bih da je  odprilike veličine jedne prosečne stisnute pesnice samo ukoliko zamislite da je ta pesnica sačinjena od klupka pamuka , mada moram da napomenem da bazduljica  svakako nije ni biljka mada eto po izgledu liči i na cvet. Još jedna stavka koja ga razlikuje od psa je to što ovo stvorenje nema nikakav rep  kojim bi mahalo , pa niko ne može sa sigurnošću da kaže da li je bazduljica srećana ili tužana, osim toga zato što nema rep ovo stvorenje je vrlo nespretno , pa se nekad preturi peko sebe i otkotrlja u travu.

Bazduljica može i da leti mada nema krila niti bilo kakve izbočine na leđima I do sada nije utvrdjeno kako to zapravo radi, iako su ga mnogi ornitolozi koji godinama dolaze u banju  da posmatraju ptice proučavali misleći da se tu radi o još jednoj vrsti noćne ptice pevačice, a li su naposletku odustali od ovog stvorenja, jer ga je bilo izrazito teško uočiti u njegovom staništu , jer svima je to poznato bazduljica je vrlo stidljivo stvorenje koje voli da se skriva u  rupama malih otvora koje prekrije slamom i trskom, a nikao ne voli da se kreće medju ljudima koji  je gledaju. Osim toga bazduljice izlaze napolje samo noću . Ono što još morate znati da je bazduljica jako retka vrsta i živi iskljucivo samo na obalama Rusande , to je valjda jedino stvorenje koje više od svega voli slanu vodu i možete ga tamo videti kako halapljivo pije, a ako se slučano zadesite na obali jezera Rusande plačući velika je verovatnoća da će vam snegorika priči i liznuti suze sa lica. Naravno ne trebate se plašiti to je vrlo miroljubivo i bezopasno stvorenje koje je samo pomešalo vaše suze sa slanom vodom jezera i nije moglo da odoli da vam ne priđe. Naravno mnoge ljude ovaj susret razgali.

 Naravno postoje i oni koji će sada reči da takva životinja sigurno ne postoji i da sam ja sad nju izmislila , ali ja vas uveravam da je ona stvarna ,koliko i vi ili ja i da zasigurno živi na obali slanog jezera međ trskom i šibljem u malim rupama pod zemljom. Ako meni ne verujete možete slobodno ako pitate bilo koga u Melencima za bazduljice oni će vam sigurno reći da tako nešto tu ne postoji sve u nadi da će ga time dodatno zaštiti od radoznalih pogleda zoologa koji bi je možda stavili u nekakv zološki vrt ili odveli na testiranje u labaratoriju gde bi ova stvorenja zasigurno uginulo , jer ne vole mnogo da ih posmatraju i razmatraju. Uostalom ko to voli. To njihovo negiranje će vam onda biti siguran dokaz da je bazduljica tamo negde sakrivena u divljini i da sada verovatno drema.  Tu se bazduljica hrani retkim biljkama koje samo tu rastu na ovoj obali, vrlo rado bih vam navela koje su to biljke , ali one imaju vrlo komplikovana latinska imena, pa ih ovde zato neću navoditi,ali vrlo često na primer jede panonske zvezdane, raskovnik, vranjemile , lom, Švarcenbergova bokvice, prohe, kamilicu,  i svakojke druge travke kao i hajdzčku travu.

 Bazduljica iz svoje jezbine izlazi obično samo noću po jakoj mesečin i kada se zvezde redom postroje po nebu,onda bazduljica  uzleti iznad tla i počne da peva. Pesma joj je vrlo jasna i milozvučna i razleže se kroz noć i druge noćne životinje neretko se sjate oko bazduljice  da čuju njenu pesmu dok se ona leluja iznad vode  i dok talasi tiho zapljuskuju obalu. Onda odnekud dodju svici i počnu da veselo igraju oko nje pa se čini kao da i ona sam sija. Tu se najčešće zadese sove koje prestanu svoj lov i slete u najviše delove krošnji i opčinjeno slušaju pesmu, a morate znati da u Rusandi ima jako mnogo sova svih vrsta i veličina i kada se sve one načičkaju na obližnje drveće to zaista predstavlja imopzantan prizor, ali dodju tu i čaplje, patke, ježevi , krtice , rovčice, žabe i divlje mačke. I tako bazduljica živi mirno i uveseljava svoje društvo  sve druge životinje svoga staništa, a ljudi koji su je čuli kažu da lepšu i umilniju pesmu nisu nikada slušali, ali postoji tu i jedna opasnost, jer bazduljicina  pesm,a iako bezazlena može biti smrtonosna, ali pogubna  isljučivo za one neoprezne , za zanesenjake i sanjare , jer ih snegoričina melanholična pesma navodi da udju u jezero koje nije pogodno za plivanje i ne bih vas ja uzaludno plašila ovim da se ja zapravo tako nisam udavila.

Bila sam ja tada vrlo mlada. Jednu noć iskrala sam se iz kreveta i palo mi je na pamet da odem na jezero. Tako sam jednom prilikom vrlo davno još kao dete čula za bazduljicu i poželela sam da čujem sada njenu pesmu njalepšu od svih pesama i još od tada sam želela da je čujem, a sada mi se za to ukazala prilika. Kako je moja kuća vrlo blizu jezeru to nije bilo toliko naporno za moja bosa stopala, pa nisam odustala i vratila se u postelju na pola puta. Kada sam stigla do jezera nisam dugo čekala da ugledam dum duma.

Dum dum je drugi naziv za bazduljicu, obično se navodi da je ovaj naziv izveden iz sufiksa du koji se obično dodaje na glagole u domaćem dijalektu, pa se tako kaže radidu da bi ste eto lakše radili uz sećanje na dum duma, ali se može dodati na bilo koji drugi glagol. Dum dum je beo i lebdeo je izanad vode njekovo krzno je lelujalo , a on se presijavao na mesečini. Njegova pesma je bila toliko tužna i melanholična da sam ja krenula ka njemu da ga zagrlim. Naravno da sam zaplakala dum dum bi odmah prestao da peva i prišao bi mi  da su suze na mom licu jezerska voda, obrisao bi mi suze i sve bi bilo u redu, ali ja nisam zaplakala , ja nisam tada mogla da plačem, moja mati mi je toliko puta rekla da ne plačem i da za sve i svašta plačem da sam ja do tog trenutka i zaboravila kako se plače. I umesto da dum dum pridje meni , ja sam krenula da prilazim njemu. Naravno dum dum za to nije ništa kriv, nije me opazio, jer dok peva on je zanesen svojom pesmom i uopšte ni ne pomišlja ko bi sve mogao da ga čuje i svoje male okice on drži zatvorenim i peva celu noć dok ne osvane zora, ali jutro nisam dočekla. Svanulo je bez zore.  U svetu mrtvih nema Sunca.

Ja sam kročila u hladnu vodu i teško sam koračala kroz blato crno kao mulj, ali nije me bilo briga želela sam samo da saznam šta će se desiti kada priđem tom stvorenju i da li će njegova pesma tada biti lepša kada mi ono bude nadohvat ruke. Rembo bi vam sada rekao da je blato crveno i crno pod svetlošću sveće, ali ovo blato nije bilo takvog kova. Blato u Rusandi je izrazito crno , gusto i lepljivo , ali je ujedino i lekovito i zbog njega je banja i nastala da bi se ljudi njime mazali i lečili , ali krčiti sebi put krz blato i mulj to je sasvim druga stvar , posve luda i glupa, ali pesma ona je bila toliko umilna da nisam mogla da joj se odruprem. I pre no što sam u vodu kročila oko nogu su mi se motale neke sićušne životinje što su tu bile da slučaju pesmu , ali kada su me videli kako idem ka jezeru u skoro mesečarskom zanosu ,  pokušavale su da me odvrate da udjem u vodu, zečevi su skakutali oko mene i mali poljski miševi su mi trčali oko nogu, čak je i jedna lisica pokušala da me ovuče za nogavicu pidzame , ali ja sam mislila da ona hoće da me ujede , pa sam oterala jadnu dobru lisicu.

Osetila sam blato kako mi se lepi za kožu i haljinu. Iz nekog nepoznatog razloga dok sam se gazila kroz blato setila sam se kako ono nije obično blato već je melem. Sa njime se rane previjaju ili se ljidi kupaju u njemu kupaju , ali ja nisam bolesna hetla sam da povičem zašto se za mene lepi svo ovo blato ono mi ne treba. Ja bih samo da dođem do sredine jezera.  Loše mi je od suviše lekovitog blata mogu da ga osetim osećam već kako mi dopire do guše i lepi mi se za kosu, a nisam još zagazila dalje od plićaka, ali zamišljam njegovu hladnoću i krećem da drhtim. Blato se lepi za krpu koja je na meni sada pomislila sam  da imam neku ranu od ovog melelma ona bi se inficirala ne bi se zalečila, već bi mi samo gore bilo.

Onda sam se setila legende o Roksandi i to me za trenutak natera da zastanem i da pomislim da treba da se vratim. Ima nekoliko verzija priče i dok sam tako glupo stajla u blatu do kolena pokušavala sam da se setim cele jedne verzije koja odprilike ide ovako.” Roksanda je bila mnogo lepa, ali je celoga života pomalo hramala. Dugo je lutala po svetu tražeći sebi leka i mnoge je lekove naučila da spravlja za druge ljude , ali sebi nije nikako mogla da pomogne . Onda  je jednog dana posle mnogo godina lutanja naišla na jedno veliko jezero. Kako je već bila umorna od puta odlučila je da se u njemu okupa i odmori. Nakon što se okupala krenula je dalje. Išla  je kroz  visoku travu i gusto šiblje sve dok  nije došla do utabanog zemljanog puta gde je videla jednog mladića koji je ležao na putu. Pored njega su bila prevrnuta kola koja su mu prignječila nogu, a njegov koj je nekud pobegao.   Roksanda je prišla da mu pomogne i krenula je da mu zavija nogu nekim krpama koje je imala u torbi,a onda se setila da je na obali kraj jezera videla biljke kojima bi mu mogla ranu izvidati, pa rekavši mu da je sačeka potrča ka jezeru. I tada je primetila da joj je noga mnogo bolje , pa da lakše moze trcati , pa osim biljaka donese i mladiću malo blata i vode sa jezera, pa mu svim time zavi ranu, a taj mladić se onda videvši koliko je ona brižna i lepa u nju zagleda..  Tako se desilo da se i Roksandi mladić svideo , ali nije smela to tako otvoreno priznati iako se to videlo po načinu na koji se za njega zabrinula , pa je sramežljivo pristala da ostane uz izgovor da bi htela još koji dan odlaziti na jezero zbog noge da vidi hoće li joj kupanje tu još više pomoći. I tako dan po dan Roksanda je sve više zelela ostati kraj jezera i maldića , pa se na kraju oni uzeše, a meštani koji su kraj jezera tu stanovali su od nje doznali da je blato lekovito , a i trave koje tu rastu , pa su često se njoj obraćali da im vida rane , pa zbog svega toga na kraju i jezero to prozvaše Rusanda po toj devojci Roksandi. “

To je barem legenda koju sam ja čula onakva kako sam uspela da je se  tada setim , a i njih moram vam priznati ima više i to mnogo više no ovih o bazduljici. Jedna od njih kaže da je Roksanda prala rublje na jezeru i da je tako izlešila reumatizam, pa se zato jezero zove po njoj. Ima ih još , ali nisam ih se setila dok sam tamo stajala u vodi. Eto baš niko ne ume da utvrdi kako je tacno jezero dobilo ime. Svako ima svoju verziju događaja.  Ne znam zašto je to , ali stare legende imaju takvu moć da nadvladaju i nadjačaju i pesmu magičnog stvorenja , pa i ona pred njima gube svoju čar.  I ja pomislih da treba da se vratim, zaboravila sam na pesmu koja me je privukla, ali bilo je već odveć kasno za to, jer noge su mi se već zaglavile duboko u glibu. Mogla sam još samo da gledam kako tonem i gledam u sjajnu lopicu iznad mene kako peva svoju pesmu ili da krenem napred. Ko li zna o čemu li peva dum dum. Verovatno peva svoju pesmu o životu , ljubavi i smrti. Sve su pesme na posletku o jednoj istoj stvari i sve se one vrte u krug kao i taj mali kotur koji mi peva nad glavom. Budala je onaj koji misli da se treba izmisliti nešto novo o čemu treba pevati , sva je lepota pesme u tome što je uvek ista , a opet uvek drukčija i to snegorike dobro znaju zato se čitav životinjski svet zaustavi da bi ih čuo kako pevaju. To je treći manjepoznati naziv i vezuje se za to što su bele kao sneg.Opet sa druge strane ovi koji ih ne vole za njihovu pesmu kažu da je rika, pa to sneg riče.

Kako sam išla kroz blato voda je postajala sve dublja i dublja, a glib mi je bio skoro do kolena, tada sam počela da se malo i plašim setila sam se svih filmova u kojima ljudi propadaju kroz živi pesak , pa se izvlače uz pomoć grana ili ih neko izvuče, a ja sam bila sama , a  iznad vode nije bilo nikakvih grana. Nekako sam odagnala strah , jer nisam želela da odustanem bilo mi je bitno da po svaku cenu idem za belom lopticom. Ja tada naravno nisam znala da plivam i da sam znala da plivam možda bi se sve ovo drukčije završilo , ali nije ja nisam nikada bila mnogo sposobna za život. U jednom trenutku moja noga je propala, jer tu u jezeru čak i plićaku ima mnogo rupa gde ljudi kopaju blato i izvlače ga u kantama da se bolesnici  u paviljonima kupaju u njemu. Zato duž obale ima mnogo rupa , a  nema nigde kupača. Ja to tada nisam znala i propala sam celom nogom kroz tu rupu i odjednom moja je glava bila ispod površine vode.  I tada sam ja nestla.

Ako mi ne verujete pitate bilo koga u Melencima da li je ovako bilo reći će vam da nije , što onda sigurno znači da je to tačno, jer mene tada niko nije tražio, jer ja sam jedna Ciganka i za mnom nije niko mnogo žalio, moja je majka mnogo dece imala i nije imala vremena mene da traži , možda je mislila da sam samo nekud odlutala da sam se zaljubila , pa otišla tako mlada za nekoga bednika, a možda joj je bilo i  bilo lakše da ima jedna usta manje da hrani, ja joj svakako nisam bila najdraže dete , a moj otac on je tada bio daleko i nije mu verovatno niko rekao da mene nema , da me nema odavno i da sam nestala , inače bi me on sigurno tražio. Moje setre za mene očito nisu marile i niko se ni drugi u čergi nije setio da me traži, kažem čerga , jer lepše zvuči zapravo je to karton naselje. Kuće od papira koje oduva vetar , kuće nam lutaju kad več mi više ne možemo.

 Od kada sam umrla mnogo sam počela da učim i sada znam mnogo više no što sam za života znala i moje reči sada drugačije zvuče ne biste ni poznali po mojim rečima ko sam, ali da znate postala sam ekspert za bazduljice. Proučavanje dum dumaa mi je postala opsesija valjda želim dobro upoznati to što me je i ubilo i svašta ja sad znam što pre nisam znala i svi su mi putevi otvoreni . Meni je i ovako lepo . Nemojte za mene da brinete. Ni za snegorike one nisu ni loše ni opasne i da ste videli vi neku verovatno ne biste ovako završili ,ali  ja sam videla baš tu blještavo belu , najredju i najlepšu kako se sjaji  i kako sad da joj odloilm , zar biste vi uspeli da joj odolite, o molim vas recite da biste mogli ako ste meni nalik, recite da biste zaplakali, da biste dali životu još jednu šansu ili mi recite barem da ćete naučiti plivati, ako već ne umete. Neću ni ja dugo ovde ostati. Na dnu spava vodeni duh kao velika zmija koja grize svoj rep.   Taj duh je drevan koliko i samo jezero. Oni su medjusobno neraskidivo povezani. Kada je leto zmija se ukopa duboko u blato da spava  i jezero presuši  ne možete je videti. Kada dodje jesen i hladnije vreme zmija se ponovo izgiba i izuvija iz svoga letnjeg prebivališta tada sluša sa ostalim životinjama pesmu dudm duma i plače tada se jezero ponovo napuni slanom vodom. Zmija kaže:  Okreni se svoja stopala naopčke i vrati se u nazada u svet živih ni na šta se u tom putu nemoj obazirati ništa što na tome putu nadješ ne uzimaj i ne čuvaj samo idi nazad svojim putem nogu pred nogu i izaćićeš iz sveta mrtvih. I ja sam pošla nazad.

Išla sam stopu po stopu unazad  a put mi je osvetljavala jedna mala zlazltna školka što je lebdela iznad dna. Svo to hodanje me je užasno umaralo, ali sam nastavljala dalje. Znala sam da moram poslušati zmiju i vratiti se svetu živih. Hodala sam dugo.  Posle izvesnog vremena naišla sam na jednu trpezu, a za njom su sedeli kosturi koji su se činili zapravo kao da su od krvi i mesa . No, nisu stvarno mogli sedeti mladići i devojke za trpezom  na dnu jezera,to bi bilo čudno,  pa sam predpostavila da su i oni zapravo mrtvi. I bila sam u pravu onu su me hteli prevariti.  Dodji sedi sa na nama i uzmi hranu sa naše gozbe.  Nećeš više nikada osetiti ni glad ni žedj od ove hrane, samo uzmi zalogaj, magičnog je kusa, rekoše mi . Možeš provesti večnost ovde sa nama gledajući u ovu trpezu, navaljivali su.  Ne mogu ja moram da idem nazad u svet živih, nije ovaj kraj za mene, rekoh im. Ja želim ponovo da jedem i pijem, a  ne da sedim i samo sa vama gledam raskošne trpeze, pomislih. Činilo se da su se razočarali, ali nisu odustajali kosturi su uzeli tacne i krenuli da mi ih nutkajue i obleću oko mene, ali sam ih ignorisala.  Nastavila sam da hodam unazad , da zavaram trag mrtvima , i oni se vratiše svojim uobičajnim poslovima i izgubiše interesovanje za mene , a drugi kada su pogledali u tragove u blatu , pomislili su da sam tek došla i nisu me pratili nazad. Odmakla od njih kada sam naletela na veliku hrpu jastuka na kome je sedela grupa ljudi sa krunama na glavi, a ispred njih je bilo raznog pića. Činilo se da oni piju, ali oni su samo pinosili prazne pehare ustima, pozvašeme dođi sedi popi sa nama  i zaboravićeš sve svoje. Mi te nećemo prevariti kao oni što su bili pre nas, oni su tamo za punim stolom večno galdni i žedni i moraju da gledaju u sve što je ispred njih , a ne mogu da uzmu ni komad ni gutljaj , jer su za života bili nepravedni. Vidiš mi nemamo taj problem mi imamo ovo obeležje pravednika, sedimo ovde nismo ni žedni ni gladni , a samo se pravimo da pijemo dok čekamo da nam naši odozgo naliju, pa i onda ne pijemo , jer nam ne treba nego samo nazdravljamo u njihovo ime. Hajde ti sedi sa nama i ostani ovde videćeš ovde će ti biti sasvim lepo. Ako ti je neka nepravda učinjena zaboravićeš je. Popij ovo nudi mi jedn od njih i  zaboravi sve što te je ikada bolelo i  mučilo. Ja ne želim da pijem sa vama ja bih nazad u svet živih. Ja bih da živim , pa makar i bilo bolno. Ako moraš, a  ti idi, ali ako si živa kako si uopšte dospela ovde? Ako nisi  živa kako ćeš izaći, odavde samo živi mogu izaći. Zmija kaže da ću izaći ako idem unazad, nije pomenula da treba i da budem živa. Ja sam ovde slučajno zalutala prateći neko stvorenje što ispod jezera rije . Irij, nije ti srce ovo irij ovo je samo jezero. Moram da idem da probam da izađem odavde. Srećeno ti bilo i ako izađeš ubuduće se kloni  vode.  Ja sam im mahnula i nastavila da idem nazad ovoga puta me niko nije pratio.Na trećoj okluci ukaza mi se čitava hrpa zlata znate već kako kažu u  u bajci kada kažu tri tovara blaga. Svakakvih zlatnih predmeta optočenih dragiljima je tu bilo. Zlatnih i srebrnih čaša , zlatnih tanjira i srebrnih tepsija i na hiljade dukata je tu bilo ali ja sam znala da ne smem ništa uzeti ni jedan najmanji novčić. Tu u blizini tog blaga sam videla jedan prizor kome sam se silno zacudila i koji mi nije isprva bio uopste jasan. Tu je stajao jedan covek i nozem je vadio jetru jednoj plavokosoj devojcici i nekoj zeni koja je cini se bila njena majka. One su samo mirno stajale i od njega nisu bezale kao da su bile prikovane u mestu . Ja sam pozelela da ga zaustavim u tome, ali nisam samo sam ga upitala Sta to cini i zasto to cini zar mu nije zao?Zasto muci te ljude kad su oni tu odavno svi mrtvi. Ja sam ziveo mnogo davno pre tvoga vremena dete, a ovi ljudi su bili Turci i natakli su me na kolac zbog silovanja ovog deteta ,a ova je ovde zena ovde njena majka kadinica ju je na to naterala i zato je i ona ovde. Tako su me sa koca skinuli ,poluziva , pa natakli konju na repove i vukli me sve do ovog jezera gde su me konacno bacili, zato se ja njima svetim dete i ti u to ne treba da se mesas.  Bogovi su uslisili moje molitve da mi dozvole da ih stavim na muke kao sto su, bogovi su milosrdni, oni mene za zivota mucili , i tako ja svakoga dana ovde dolazim da im vadim jetru ili oci ili da im oderem kozu,a njima sutradan izraste nova da mogu da pocnem iz pocetka i tako ce to trajati po volji bogova sve dok mi ne dosadi, ali Svaroga mi meni ovo nikada nece dosaditi dete , rece covek uzarenih ociju i ja se njega uplasih i nastavih dalje. Nikada mi nece dosaditi, povika on za mnom, dok je onoga sveta i ovoga Irija ka necu prestati. Ubili su me samo zato sto nisam ni Turcin ni riscanjin, vec sam pravoveran u nase stare bogove verujem, zato su me ubili, jer sam svima samo dobro cinino.  Nastavila sam da hodam pravo i nisam ni gledala čega sve tu ima bila sam usresredjena na svoje korake, nisam se vise osvrtala ni na onoga coveka, jer mi je od njega bilo neprijatno, a ne znam ni sama zasto. Jedan za drugim gledala sam u svoja stopala i pokušavala da se setim kuda sam sve prolazila. Činilo se da idem satima kada sam konačno došla do dela gde je voda bila sasvim plitka.

Moja se glava našla iznad jezra i ponovo sam udahnula. Bilo je lepo ponovo moći disati. Još samo malo je ostalo do obale. Nekoliko koraka i onda sam se stropoštala na zemlju i ostala tu da ležim. Gledala sam u nebo iznad mene više nije bila noć. Sunce je bilo visoko iznad moje glave. Bilo je podne. Osetila sam zrake sunca kako me greju. Blato se cedilo i skidalo sa mene i ja sam samo tu ležala i gledala u oblake koje promiču. Slušlala sam svoje srce kako otkucava dum dum dum dum, dum dum dum ,dum dum u mojim grudima. Palo mi je na pamet nešto užasno glupo da sam ono belo stvoremje sve vreme zapravo bila ja. Ludo srce što želiš da umreš rekla sam mu. Ono nije ništa htelo da odgovori samo je nastavilo da lupa, a znalo je zašto moj se mili dragi drugom ozenio, nije mi ni rekao , samo sam videla njegovu sliku na fejbuku. On je meni doduse pisao dan pre toga da se nadjemo uvece ispred njegove kapije, ali ja nisam otisla , jer nisam znala zasto zeli da se nadjemo, a sutradan je vec bilo kasno, jer on nije mogao doci na ugovoreno mesto  Mozda bi bilo bolje da sam  umesto sebe samobacila telefon.Uostalom to je sve glupo i vise nije ni vazno. Sada treba ziveti i izvuci se nekako odavde iz ovog blata. Osvrnula sam se oko sebe. Srecom nije bilo nikoga u blizini da me nešto pita  zašto tu ležim sva mokra i prekrivena blatom. Da  su me pitali rekla bih im da sam otišla malo da plivam. Ne verujem da bi mi neko poverovao u takvu glupost, ali opet ljudima treba nesto reci. Pitam se koliko je vremena proslo od kad me nije bilo i da li je neko primetio da sam nestala? Na drugoj obali učinilo mi se kao da vidim neki zlatni odblesak, kao da me posmatra ogoromni jelen zlanih rogova , a na njegovim rogovima  zlatni praporci. Kakvo je sad ovo čudo?