Fu Ši

 Fu Ši

"To be patient you said, How long is that? My empty words bled Were your ears always deaf Time changes nothing It just goes in circles Just hollow, frightening We lost our purpose And time has told me nothing I have waited for so long Time has told me nothing It just stops whenever you go. "

Stray dogg

Ja sam jedan sasvim običan pas. Znate svi psi na ovom svetu su u suštini slični bez obzira gde ih usud bacio na ovaj svet. Ljudi govore da sam ja pas drukciji od drugih , ali to nije istina , ja sam samo pas kao i milion drugih pasa na ovome svetu i verujem da bi bilo koji pas da se našao u situaciji sličnoj mojoj postupio sasvim isto. Imam belu dugu,belu dlaku i malu njušku sličnu lisičijoj. Glava mi je žuta i imam jednu žutu tufnu na ledjima.  Svakoga jutra kada se probudim  izađem iz svoje kućice i protegnem na suncu. Malo onjušnem travu, pa odem da  piskim pored drveta. Ja mislim da je to nekakv bor , ali nisam sigurna koje je tačno vrste to drvo nekada sam umela bolje da raspoznajem drveće, više ne vidim najbolje, pa ne vidim ni kakve su mu iglice. Vrlo je moguće da je to i neko drugo drvo, ali kora mu je smeđa i miriše kao bor, pa verovatno to i jeste. Nakon  toga otrčim do kapije pored koje stoje moje činije za vodu i hranu. Tu popijem malo vode i pronjuškam zidić pored kapije da vidim da li je  tu dolazio neki drugi pas ili mačka iz komsiluka. Zatim izadjem na ulicu i mahnem repom. Tu na ulici je moje mesto. Svakoga dana ja tu sedim i čekam na trotoaru mog vlasnika da se vrati. On je otišao pre mnogo godina i rekao mi je "Čekaj tu Bokšil. Ti si dobra kuca.". I od tada ga ja čekam. Ljudi prolaze ulicom   , a ja idem za njima i njuškam . Ljudi su dobri , pa me ponekad poglade i pomaze , a ja im onda  mahnem repom da oni znaju da i ja njih pozdravljam. Ponekad mi daju neku hranu koju nose u ruci verovatno misle da ih ja molim da mi daju deo svog ručka ili se možda pak brinu da nisam gladna.

Svakoga dana se trudim da u baš svakog prolaznika pogledam  što bolje mogu da vidim nije li to moj vlasnik , ali sada sam već stara i ne vidim dobro kao pre, mada sam vam to već rekla. Vidite kako lako zaboravljam. U svakom slučaju ja moram da malo pratim ljude  i da im pridjem vrlo blizu da mogu da ih pomirišim, pa da utvrdim da je li neko od njih slucajno moj vlasnik. Znate ja se i dalje sećam njegovog mirisa . Sećam mu se i glasa kad bi on mene pozvao Dodji Bokšhil , ja bih odmah znala da je to on i da je to njegov glas , jer on je imao tako i lep i prodoran glas ne biste ni vi nikako mogli da ga zaboravite. Nisam ga videla barem dvadeste i jednu pseću godinu,  a i dalje ga pamtim kao da smo se juče videli. Ako ga ne vidim danas , onda ću ga sigurno videti sutra i mada on juče nije došao  to nikako ne znači da je juče bio loš dan. Juče je isto tako bio lep  dan jurila sam tu neke golubove. Samo što bi dan bio  savršen  kada bi se moj vlasnik vratio.

Oko sedam ujutru dolazi jedna starija gospodja koja tu u ulici drži radnju sa domaćim kimčijem i kolačima od pasulj paste da otvori svoju radnju. Svakoga jutra mi donese malo peseće hrane ili malo govedje supe. Ona je je uvek dobra prema meni , a ne znam ni sama zašto mozada u meni vidi delić sebe , jer i ona je sada već stara i ne vidi baš najbolje , pa nosi naočare sa debelim staklima, a  možda i ona nekoga čeka, jer me je ona prva primetila dok sam čekala tu na parkingu. No pre nego što me je ona primetila  ja sam bila sama. Posle su me primetili i drugi ljudi koji tu žive i rade u našoj ulici. Oni su mi napravili kućicu i doneli činije za vodu.

 Pre toga sam spavala sam u kući moga gazde gde sam i pre sa njime živela, ali je ta kuća sada drukčija. To nije više ničiji dom ,pa  zjapi pusta i hladna. Sve je u njoj prljavo i nicega tu više nema osim mene.  Sav namestaj iz nje je nekud odnešen i nema više one udobne plave sofe na kojoj smo sedeli zajedno . On bi pio caj , a ja bih sedela pored i dremala na velikoj plavoj sofi. Ali nemojte misliti da se ja žalim nije meni smetalo da spavam na golom betonskom podu vise mi je tesko palo to što sam bila mnogo gladna, ali srećom to nije dugo trajalo i brzo su me ljudi primetili iako sam sasvim mala kuca, pomislio bi pas da bi me zbog toga bilo teško i uočiti. Zapravo mi je tada u tom periodu znate najteze padala žeđ. Ponekad bi me nahranili ovi koji prolze, ali vodu je bilo teško naći , jer ne mogu naći vode ako  sedim u mestu, a vidite ja moramo ovde da sedim čak i kada mi je njuška suva, jer moj gazda se može vratiti bilo kog trenutka. Mozda će doći baš sad dok ja ovo vama pričam.Kada bi on ovde došao i ne bi video nikoga on bi se silno rastuzio, jer bi mislio da sam ga napustila i da je  sam na ovome svetu,ali on nije sam . Ja ga čekam ovde  ako dodje da ga pozdravim i da mahnem repom. Onda će ondoći do mene i zagrliti me i pomilkiti , pa će reći "Pa, gde si ti Bokšil. " I ja ću mu se obradovati i sve će biti kao  što je nekad bilo. Ponovo ćemo živeti zajedno u našoj kući i on će me svakoga dana izvoditi u šetnju.

 Mi smo nekada zbilja jako mnogo šetali. Sve parkove u gradu smo nas dvoje obišli i svuda nam je bilo lepo gde god da odemo. Jednom prilikom smo sedeli u jednom malom parku koji je bio ograđen sa limenom ogradom i delili smo čips i pili smo vodu sa česme. Eto toga se vrlo jasno sećam i to mi je tako jedna vrlo lepa u draga uspomena, a najčešće smo zajedno sedeli na travi u velikom parku. On bi mi bacio lopticu , a ja bih potrčala za njom, ali je ne bih vratila nego bih otišla negde podalje  i legla bih na travu sa njom da grzem lopticu. Znate ja zapravo mislim da se zbog toga on ni ne vraća. Ja sam zapravo u suštini bila jako loš pas i moj se gazda sigurno na mene ljuti zato što mu loptice nisam vraćala , zato što sam kauč jedniom izgrizla, osim toga grizla sve papuče, a i cipele sam mu po kući nosala, skrivala i kidala, zato što sam po svu noć nekad zavijala i svašta još što nije trebalo sam radila. Sećam se da sam jednom dok sam još bila kuče tepih popiškila. Ja sam jedan užasan pas.

Osim toga ja i nisam neki mnogo lep niti zanimljiv pas, nemam nikavu rasu, a kamoli papire koji dokazuju moju čistokrvnost. Da sam ja neki rasni pas za izložbu mene moj vlasnik sigurno ne bi ovde ostavio da ga čekam već bi me dao nekome da me čuva dok se on ne vrati , pa kada bi se vratio  svuda bi me vodio i pokazivao. Mozda bih čak i na nekoj izložbi dobil plaketu za najlepšeg psa i onda bi on na mene bio ponosan. Ovako mogu samo da čekam da se on vrati.

 Jednom prilikom sam pričala sa jednom vrlo mudrom pudlicom , ona mi je rekla: "Sigurno nije otišao zbog toga što nisi rasni pas. Nisi ni pre imala neku rasu , pa te je svakako tvoj vlasnik uzeo iz kutije sa kučićima kada su te prodavali na  ulici i čuvao te je mnoge godine. Ja zapravo mislim da je tebe tvoj vlasnik  sigurno mnogo voleo samo ga sada nešto sprecava da dođe.  Uostalom nisam ni sigurna da ljudi više vole svoje rasne pse zato što su rasni. Samo ih više paze , jer su u njih dosta novca ulozili u njih. Takvi su ti ljudi , mnogo su čudni, najvise od svega vole taj papir, a ne znam ni zašto ga toliko vole kada nije jestiv. Evo veruj mi ja sam probala da pojedem jednu tu novcanicu i posle su na mene svi vikali. Ako ga negde nađeš nemoj da ga jedeš.I ostavi se više tog čekanja. Život mora da ide dalje".

Zatim je nastavila sa: "Znaš Fu Ši razlog zašto ti stojiš ovde u mestu je zato što se ti bojiš promene. Bojiš se da ćeš se previše promeniti ako odavde odeš. Ja sam sigurna da tvoj vlasnik nije kao ostali ljudi koji vole samo rasne pse. On je sigurno tebe mnogo voleo i on je sasvim mnogo poseban kada ga tako dugo čekaš i voliš. Ali moraš da prestanes da se bojiš. Promena može biti dobra stvar. I sama činjenica da ti sediš tu i ne pomeraš se sa tog mesta te je promenila. Iako misliš da si ostala ista kao i pre što si bila nisi. Promenila si se , ali ti to ne vidiš. Čekanje te je promenilo. Izmenio te je život na ulici i samoća , spavanje na podu te je promenilo ti nisi više onaj isti pas koji je spavao na jastucetu i svakoga dana išao u park da se istrči. Reka teče i menja se čak i kada je u ravnici i izgleda mirno dok se presijava na suncu. Ti ne vidiš samu sebe i zato ne znaš koliko si se promenila tokom ovih godina. Reka u vodi izgleda isto , ali nije to ista voda."

 Znate niko to ne bi rekao po njihovom izgledu , ali pudlice su vrlo pametni psi. Uostalom nisu pudlice krive za način na koji deluju i za to kako izgledaju već ih ljudi ošišaju kako oni hoće. Mada meni se dopadaju njihove frizure. Pudlice su zapravo najpametniji psi  i usvek su vrlo mudre i ova moja prijateljica je bila za sve u pravu. I bilo mi je lakše kada je ona meni to sve rekla nisam se više nervirala što nemam papire ,niti sam novac jela (nisam nikad ni pokušala doduše), samo  nisam nikako mogla ni da prestanem da čekam mog vlasnika , jer vidite on meni moj  mnogo nedostaje.

Palo mi je na pamet da se on na mene sada sigurno ljuti. I znate on ima pravo za sve što se na mene ljuti ja sam sigurno bila najgori pas na svetu, ali ako se vrati ja ću se sigurno popraviti. Neću više gristi papuče , noću ću spavati neću više arlaukati , niti ću u dvorištu kosti zatrpavati , loptice ću naučiti vraćati i sve drugo ću raditi kao što dobri kučići čine. Ja ču se skroz zasigurno popraviti i biću najbolji pas na svetu.

Znate često ja na ulici srećemi druge pse koje njihovi vlasnici šetaju, pa čak i lutalice srećem koji nikada nisu imali vlasnika i svi me oni uveravaju da treba da se maknem sa moga mesta i da da sam luda što ja tu sedim i oni kažu da uzalud čekam. Oni svi kažu  da se moj gazda nikda neće vratiti i da me je verovatno zaboravio ili da je čak i  umro, ali ja osećam da to nije tako.Znate ima mnogo gorih pasijih sudbina no ova moja što je. Zato se valjda i kaže pasiji život. Ja mislim da svaki pas mora da proživi i istrpi svoj život onako kako mu je usud dodelio. Nekome je dato da ceo život luta i skita po gradu i jede iz kante, nekome je dato da spava na svilenim jastucima, nekome da ima najlepše kučiće , a meni je dato da čekam. I zato ja čekam, ali ne možeš ti psima ništa objasniti. Mi psi smo se rodili da podnosimo svaku patnju, ali da uprkos tome mašemo repom. Kada si pas moraš da imaš nesalomiv duh.  I osim toga nije mi to tako tesko da čekam mene ovde u mojoj ulici svi paze. Jedan tu stolar iz kraja mi je napravio kućicu za pse, a žena koja drži radnju sa polovnom odećom mi je donala fino i mekano ćebe na šapice, postoji tu i market otvoren non stop odatle su mi prodavacice donele posude i neku igračku što cvrči , ima tu i mesar koji mi ponekad donese prave kosti, ali svi negoduju kazu treba da jedem pseću hranu, ali ja zbilja volim da glođem kosti i ne razumem zašto se toliko oko toga brinu. Svi su me ti ljudi , a još i mnogi drugi vodili da obiđem njihove radnje, dvorišta i kuće i ja mislim da je to sa njihove strane vrlo pazljivo , ali bih se ja uvek vratila na moje mesto da nastavim da cekam. Imaju oni svi veoma lepe i vesele domove i ne bih ja njima da smetam i da ostanem predugo , iako sam videla da bi oni mene da ugoste, ja se ipak uvek vratim tamo gde znam da ja pripadam.  Samo je prava muka nastala kada su hteli da me kupaju , a ja ne volim mnogo vodu , donosili bi veliko metalno korito, a ja bih bežala izmedju njihovih nogu dalje niz ulicu međ kola i ljide.Na kraju me uvek uhvate , pa me jos i očešljaju. Hteli su da me vode i kod veterinara zbog ociju, ali tu sam se već odlučno usprotivila i stala šapom o pod, pas ipak mora da nauci gde da povuče granicu. Posle su doveli nekakve novinare koji su me strpali u kavez u kombiju i odveli kod veterinara.  Veterinar je rekao da je to od starosti i da se tu ne moze mnogo šta uciniti, pa je samo baki iz radnje dao kapi da mi ih stavlja posle doručka. To je bila jedna neopisiva gnjavaža. Posle je dolazilo sve više novinarskih ekipa sa kamerama,  mikrofonima, voditeljima i voditeljkama. Oni bi me snimali , a ja bih sedela na svom mestu sa iskezenim jezikom ,a pored mene bi stajala baka  iz radnje i pričala bi im nešto o meni iz nekog nepoznatog razloga   jednom sam je sa pažnjom saslušala, a posle sam prestala da ih slušam , jer ljudi su cudni , a ti novinari su od svih ljudi najcudniji , jer uvek iste stvari pitaju. I tako Sung Li Jen stoji pored mene dok mahše rukama govori" Ovo je Fu Ši tako sam joj dala ime. Mi svi u ulici o njoj brinemo. Pre tri godine vlasnik il vlasnica je  otišao , ne znam tačno ko se o njoj pre brinuo. Živeli su u ovoj kući ispred koje ona sad čeka. Tu sam je i našla samo kuče pokislo na ulici. Posle smo je svi pokušavali udomiti, ali ona neće nikuda da ode odbija da se pomeri odavde." Onda pokaže na mene, ja i dalje tu samo sedim i uglavnom se slažem sa svime što ona kaže osim što mi nije jasno zašto im nikada ne kaže kako se stvarno zove, mozda je to zato što ne voli to ime. Rekla mi je jednom da se i njena majka isto tako zvala , ali je ona nikada nije upoznla umrla je odmaah nakon porodaja. Ona ima malu radnju pored radnje Su Jin koja me je otkrila tamo ona prodaje cveće sa svojim mužem. Ponekad odem kod njih da sedim u radnji tamo je uvek zabavno naročito kada im dođu unučići. Oni uvek tvrde da ja licim na nekakvu staricu no na psa i nekada im se čini da ću isčiliti na svetlosti. No ja svejedno tamo rado idem. Tamo me uvek lepo ugoste sa sve ruckom i lopticama. Uvek je sve puno smeha i radosti.

Su Jin uvek odbije da prica sa novinarima kaze da to nju ne zanima. Onda pošto niko drugi neće Sung Li Jen mora da im sve objašnjava.Kada ona to sve ispriča kamere se gase , Su Jin ih pozove na kolace što oni nikada ne odbiju, a ja mogu da odem i sklonim se malo dalje od njih.Onda se reporteri zahvale i odu , a zivot se vrati svom uobičajnom toku.

Bokshin vlasnik  nije došao. Bio je bolestan i ležao je u bolnici u gradu Osanu. Imao je teski oblik alchajmera i ponekad se ni svoga imana ne bi sećao zaboravljao bi i reči , pa bi najcešće vreme provodio pored osuncanog prozora kao neka biljka sunčajući se i  gledajući negde neodređeno u daljinu. Izgledao je pomalo kao neko osuncano drvo. Mnogo puta su dolazili novinari sa željom da  snime njega i njegovog psa kako se sreću posle toliko godina i molili su doktore za dopuštenje da odu u njegovu bolničku sobu da mu ispričaju kako ga na ulici godinama čeka njegov pas. Svi su se slagali da bi ovaj susret sigurno doneo više dobra no štete i da bi se pacijent sigurno obradovao da vidi psa , pa makar i ne znao da je njegov. Međutim doktor koji ga je lecio mrzeo je pse i zabranio je novinarima da dolaze. Posto su novinari bili uporni to mu je toliko dojadilo da vise nikoga nije puštao ka pacijentu kako ga je prozvao i samo je on dezurao u tom krilu bolnice u kome je doticni ležao. To je bio inače neki debeli Japanac  za koga niko nije tacno znao zašto je i odakle je baš tu  došao na specijalizaciju i ostao tu i  da radi , ali svi su sumnjali da ga nešto iz proslosti tu vuče i goni  da ostane protiv svoje volje u Koreji, pa je stoga bio prek i grub prema svima, jer je i sam želo da se vrati u svoju rodnu zemlju, ali to nešto mu nije dalo , pa je uporno produzavao boravak godinu za godinom i kinjio svoje kolege. Zbog svoje velike galamljivosti  niko nije smeo da mu se suprotstavi i tako na kraju pacijentu niko nije rekao ništa o Fu Ši, a i novinari su vremenom odustali kada su videli da ništa neće biti od njihove priče, pa su nastavili da samo snimaju psa koji im je bio dostupniji, jer su ga uvek mogli naći na istom mestu na ulici. Jednom je prilikom gledajući telviziju doktor je i sam video prilog o Fu Ši , pa se odlučio da ode i vidi svojim ocima to čudo od psa o kome svi toliko pričju. To je uradio više iz radoznalosti i neke kolekcionarske strasti da skuplja raritete no zato što je mislio da taj pas zbilja nešto vredi. Uostalom nije bio ni siguran zasto želi da ima tu kuju kada on organski ne podnosi pse. Kada ga ju video onako malu i  izgubljenu na ulici  nije moga da se na nju ne rasrdi. Sve je pokušao da je odvede. Vabio ju je slaninom . Pokušavao je da joj stavi uzicu oko vrata. Jurio ju je po ulici. Pošto mu ništa od toga nije pošlo za rukom i pošto se Bokshi uporno vraćala na svoje mesto gde je strpljivo čekla doktor se  još više  rasrdio i šutnuo je psa rekavši " Ti si jedna beskorisna dzukela! Lenjo pseto Ničemu ne služiš! " Nije očekivao da će se Bokshi pokrenuti . Ona je iskezila svoje  zube i iskidala mu je nogavicu,pa onda  i ujela doktora za nogu. Ko bi rekao da tako malo stvorenje može tako da se brani. Doktor se brzo pokupio odatle vrlo zabrinut za svoje zdravlje i postiđen od silnih radoznalih pogleda ljudi koji su izvirivali iz svojih radnji, pa je odmah otišao da primi tetanus i vakcinu protiv besnila potpuno ubeđen da je taj pas lud i bolestan. Nije se više nikada vraćao niti bilo šta takvo slično  pokušavao. Slucajno mu je Bokši pokidala neku vaznu tetivu na nozi , pa se od tog napada nikada nije sasvim oporavio i zauvek je pomalo šepao na levu nogu. Od tada  je još više zamrzeo pse i još više ih je izbegavao nije čak ni zeleo ni da optuži Bokshi kafileriji za napad , jer se bojao  da će ga novinari povezati sa bolnicom u kojoj radi i da će shvatiti da je on onaj doktor koji je sve vreme branio da se pas i vlasnik vide te da će mu to narušiti ugled koji je tako tesko izgradio i najviše od svega cenio . No slučaj je tako hteo da njegove kolege ipak otpuste uprkos svim njegovim naporima pod izgovorom da je načinio nekoliko propusta, jer su otkrili šta je on to sve ovo vreme tražio.

 Dan je bio poprilicno vedar beli paperjasti oblaci su promicali nebom ,vetar njihao zelene listove na visokom granju iznad moje glave. Išao sam u svoje selo da posetim majku. Nosio sam papirne kese sa namirnicama za napravim supu. Javila je da je bolesna, pa sam se zabrinuo. Rekla je da nije ništa ozbiljno, ali ipak u njenim godinama treba biti oprezan i kada su prehlade u pitanju. Sišao sam sa autobusa i krenuo sam stazom koja se penjala gore u planinu. Isprva je sve bilo mirno, ali onda sam začuo neku galamu među drvećem , tu dole nadomak staze. Nisam uspevao da razaznam šta glasovi govore, ali sam bio znatiželjan, pa sam odlučio da provirim kroz granje.  Tada sam ih video kako Takaši drmusa Hak-Kuna i viče :"Reci mi gde je. Reci mi gde je. "Ne možete ni da zamislite koliko sam se iznenadio kada sam ugledao Takašija. "Ti znaš gde je Sung Li jen i njeni potomci reci mi gde je" vikao je zbezumljeno iskolacivsi oči. Nisam više mogao da gledam prepadnutog Hak Kuna koji nije smeo ništa da uradi ni da se pomeri već je samo prekrstio ruke i odmahivajući glapom ponavljao "Pusti me ja nista ne znam." Onda sam ja istupio na proplanak i rekao Takasiju da ga pusti. On se malo iznenadio poravnao je svoje odelo i kravatu i izgledao je pomalo čudno tako elegantno obučen ovde u šumi. Rekao sam mu Vi ste najveći ludak od svih ljudi koje poznajem Takasi šta vam je to trebalo da napadnete ovog neduznog čoveka. I kakve su vam to priče o Sung Li Jen to je jedna čista izmisljotina. Bavite se legendama kao da su stvarne i  prestanite da pričate o pobesnelim kerovima i avetima. Nikakvih zlih pasa tu nije bilo vi ste to sve izmislili i ko zna kako ste zaradili tu šepavu nogu. Vi ste potpuno ludi i neuračunljivi i ako ne odete odavde smesta prijaviću vas u bolnoci, pa onda sami snosite sve posledice vašeg ponašanja. Na ove reči Takeši se zbunio poceo je nešto da mrmlja sebi u bradu i da krsi ruke. Pokusao je nesto i da objasni , ali ja nisam želeo da ga slušam. Onda kada je video da je uzaludno pokupio svje stvari i torbu sa poda klimnuo glavom i otišao bez reči. Pitao sam Hak-Kuna da li je dobro, ali njemu čini se nije bilo uopšte zlo već se samo počeo raspitivati o tome šta to tacno Takasi priča i kakve su to lude priče o kerovima i besovima. Ja sam mu na to odgovorio da to nije ništa naročito zanimljivo i da je naime reč o jednom našem bolesniku bivsem mornarickom generalu koji se kod nas leci od demencije i koji je pre mnogo godina imao nekakvu kerušu koja  neće da mrdne sa parkinga. Sve to naravno nikome nije interesantno, ali novinari neprestano dolaze u bolnicu i zahtevaju da pustimo generala da se ponovo vidi sa svojim psom u nekakvoj živojoj emisije koju če nazvati Fu Ši ponovni susret. Naravno ovo sve nije bilo moguće zbog zdravstvenih razloga i oni se nisu sreli , jer su se mnogi razlozi isprecili kao i uostalom protesti gospodina Takasija. Aha vidim." Rekao je a vrlo ozbiljno. "Obavestiću o tome kicune. Prenevu joj njihova izvinjenja. "Obavestićete lisicu? "Bio sam malo zabunjen sve do sada sam sa a razgovarao kao sa potpuno normalnim čovekom, ali sada sam se prisetio da je on lud i da misli da u šumi ima devetorepih i dvorepih lisica koje govore i da možda treba drugacije da postupam sa njime. Ponudio sam da ga otpratim do kuće i da mu donesem neke lekove sledeći put kada budem dolazio u posetu majci, ali on je to odbio i rekao je da mu nikakvi lekovi nisu potrebni. Onda smo poveli razgovor o vremenu , Hak-Kun se žalio na uzasnu sušu koja je pogodila i njegovu baštu ove godine. Potom smo presli na price o povrtarstvu i ja sam ponovno potpuno zaboravio da je ovaj čovek lud , jer se činio sasvim prisebnim i smirenim. Štavise mnogo toga je znao o uzgajanju krompira i paradajza i bilo ga je zanimljivo slusati. Dugo smo razgovarali o kojačemu sve dok nismo stigli do njegove kuće , a onda mi je rekao da pozdravim majku i dao mi je nekog zeleniša iz svoje baste iz zahvalnosti što sam ga oslobodio onog nesnosnog čoveka. Ja sam insistirao da nema za time potrebe , razmenili smo pozdrave i baš kada sam se okrenuo da odem Hak-Kun me je zaustavio i rekao. "Ono za lisicu nemoj da brineš sve ću ja to resiti. " Nisam znao šta da kazem na to , pa sam samo klimnuo glavom.Na šta se on zadovoljno smeškao i klimnuo sasvim srećan što mu nisam rekao da kicune ni kumiho ne postoje u stvarnosti već samo u pričama. Onda se okrenuo i ušao u kuću, a ja sam otišao majci. Mama je bila mnogo srećna što sam došao i činilo se da joj je bolje kada sam krenuo da pravim supu. Usput sam joj pričao kako sam sreo kolegu u šumi i kako je on napao Hak-Kuna zbog lokanog folkora koji očito poznaje bolje od mene i kako nameravam da ga prijavim kao neuracunljivog.

Naravno svi u selu su znali za legendu o lepoj Sung Li  Jen, ali niko nije bio voljan da o tome prica sa ovim neznacem, već su mu svi redom zatvarali vrata ispred nosa i odmahivali glavom. Oni su se plašili da će pricanje o ovim tragicnim dogadajima samo uznemiriti duhove proslosti i vratiti nesreću u njihovo selo, pa su izbegavali da pominju nju i ono što joj se dogodilo. Uopšte oni su po svojoj prirodi bili poprilično ćutljivi i povučeni ljidi i uopšte im se nije dopadao ovaj nametljivac i njegovo raspitivanje .

  Nakon što ga je jedan od njegovih mlađih kolega doktor Ki  video u svom rodnom selu kako se raspituje o lepoj Sung Li Jen Takasi je dobio premeštaj da radi u drugoj bolnici i vratio se u svoj rodni Japan. Tamo se nedugo zatim i oženio.  Vremenom je zaboravio  pricu o Sung li Jen i prestao je maštati o njenoj prelpoj unuci ili ćerci za koju nije bio siguran da postoji , ali ju je zamišljao prelepom kao što je njegov otac opisivao Sung Li Jen. Zapravo sve je on to i uobrazio zbog hvalisanja njegovog oca koji mu je napricao da je Sung Li Jen siguruno ostala trudna sa njegovim detetom. Posle je shvatio da je čitav taj narativ on sam osmilio u njegovoj verziji priče Sung Li jen bi imala neverovatno lepu i mladu unuku sa kojom on naravno ne bi mogao ni biti u srodstvu , jer te je noći tamo bilo mnogo ljudi, a čak i da jesu bili u srodstvu  njega to nije bilo briga. on je samo po svaku cenu želeo da je vidi i da je osvoji . Ona bi naravno izgledala isto ako ne i lepše od svoje bake. Kada se vratio u Japan prestao je da razmišlja o tome bilo je tu mnogo lepih žena koje nisu imale nikakve veze sa Sung Li Jen. Osim toga kada se zaljubio činilo mu se da i nema na ovome svetu lepše zene od baš njegove i da nikada nije ni postojala lepša te da nikakva Sung Li jen nje ni postojala da nije ni mogla da postoji i da je cela ta prica bila jedna velika izmišljotina zbog kojih je on uzaludno  protraćio nekoliko godina svoga života jureći fantome, sene i priviđenja po Koreji umesto da se bavio nečime ozbiljnim.

Svom sinu Takašiju je svakodnevno prepricavao svoje dozivljaje iz rata bez obzira na to koliko krvavi oni bili cesto se i hvalio da je njegova ideja bila da se devojke tokom rata otmu i koriste kao kurve te da mu on dodje kao svojevrstan makro. Osim toga je pricao i o tome kako mu je u tom periodu zivota odlicno išlo, iako on nije imao neki zvanicni cin u vojsci no je sebe uporno zvao kapetanom. Zapravo su ga i drugi tako zvali , jer je jednom prilikom svukao uniformu sa nekog mrvog kapetana i posle ju je nosio povremenoi tvrdio da mu donosi sreću. O ovome naravno nije govorio no je isticao da umalo što nije dobio čin  za svoju genijalnu ideju na koju na ga je navela velika lepota Sung Li Jen.

Sada kada je konacno otkrio selo u kome je njegov otac nekada bio Takaši nije mogao da odustane dok ne sazna celu priču i  to gde su ona i njena porodica sada. Išao je od vrata do vrata svima je lupa na kapije , vrata i dovratke , dozivao je ukućane vizao za prolaznicima , raspitivao se u radnji , ali svi su mu jedan za drugim zatvarali vrata pred nosem i izbegavali su da sa njime razmene više od par reči. Posle je video Hak Kuna kako se prenje niz stazu i pošao za njim rešen da sazna sve od tog smušenog čoveka. On naravno nikada nije saznao sta se dogodilo sve što je on ikada o tome čuo bila su oceva hvalisanja i besmislice, a prava priča zapravo ode ovako. 

  Jedan je mladić iz sela bio ludo zaljubljen u Sung Li Jen i jednom prilikom se raspričao o tome kako ju je video kraj reke. Bio je to jedan nesmotren , još vrlo mlad i naivan mladić i raspričao se sa jednim dugom dok je njega i još nekoliko meštana prevozio skelom preko reke u grad. Veliki most je već tada bio srušen i on je uveliko bio upošljen i veselo je cavrljao sa drugom, ani ne sluteći kako ga jedna mračna  prilika sluša u prikrajuku.Govrio je o njoj dugo i lepo onako kako bi neko drugi ne bi ni sa sobom govorio. Svi što su  sedeli oko njega su ga slušali opčinjeno i kada bi preterivao javila bi se u njima neka zebnja želeli su da ga prekinu da okrenu sve na šalu i zadirkivanje no nisu smeli da ga prekinu zanimalo ih je šta će im sve o njoj otkriti, a on uopšte nije ni mislio šta govori već je o njemu i njoj ispiricao svaki detalja svaki pogled i svaku reč. Sve što su jedno drugome rekli. Detaljno je opisao svaki tren iako ih je bilo  dosta. On ih je opisovao u slikama i sam opcinjen pricanjem o njoj te se slusaocima cinilo da im promicu slike iz života kao što se kasnije na filmu to događalo i oni koji su ga tada slušali, a slucajem su preziveli rat kada bi se negde davao neki film uvek bi im delovao dosadno i beznačajno u odnosu na noć kada su slušali o velikoj mladićevoj ljubavi. Govorio je kako njena koža sija na mesečini i kako na celeome Istoku nema lepše devojke. Pričao im je o tome kako ga je nekada pre nervirala dok su bili mlađi i kako sada kada je kraj nje kao i da nije u stvarnosti no mu se sve čini mnogo lepsim i zanimljivijim no što stvarno jeste. Onda ju jednog dana sreo kraj reke kako šeta slučajno su eto oboje zadesili tu sami , pa su krenuli da šetaju zajedno u istom pravcu ka malom mostiću . Pričali su o tome kako je odatle lep pogled , pa će tamo moći da gledaju zalazak sunca. Prošli su kroz kapiju mosta i stali pored male drvene ograde. I tamo su sasvim sigurno o nečemu pričali , ali to je sve odveć sigurno bilo vrlo glupo i banalno te ovde nećemo navoditi  , jer možete i sami da zamislite da je to bio jedan posve obican razgovor koji ste mozda i sami nekom prilikom sa nekim vodili. Kada su tu dosli već su sasvim zaboravili na pogled i da su zbog njega tu i došli, pa su umesto zalaska sunca gledali jedno u drugo . Sa druge strane i on se njoj dopadao, no za razliku od njega ona nije ništa toliko lepo o njemju pricala, a i kada bi je drugarice pitale one bi ili slegnula ramenima ili bi rekla čak i nešto nepovoljno. On se sagnuo ka njoj da je poljubi i njihove usne su se dotakle na tren, no ona se izmače.  Nekakva zla slutnja o nesreći i zloj kobi joj tada kao senka prolete kroz glavu i  ona pobeže.  On je ostao tamo začudjen da stoji kraj ograde, no nije gubio nadu on je bio srećan što ju je video i bio je ubedjen da će naći načina da joj opet priđe. I ona sama kada se našla već daleko odatle se sama sebi začudila odakle joj ta misao da se oni više nikada neće sresti  kada se i ona sama njemu nadala.  On je posle njima dok je splavario pričao o tome kako ju je hteo poljubiti pri zalasku sunca potpuno nesvestan tuđe zavisti. Posle je nastavio još svašta da brblja, ali ga više niko nije ni slušao, jer su prešli reku i trebalo se iskrcati i izvaditi tovar sa splava. Ispozdravljali su se sa mladićem poželeli mu sreću, pa krenuli na put. Tamo u prikrajku stari kapetan se pravo da drema iza velikog starog koznog kaputa, dok je u stvari pazljivo slusao i upijao svaku reč. Kada su već svi drugi otišli kapetan se iskobeljao sa svog mesta sa poda i obukao svoj kozni kaput, pravio se sanjiv i teglio se kao da su ga tek sada probudili zapalio cigaretu , pa otišao.  Mladić je stajao tamo oslonjen o nekakvu motku da mašta i čeka putnike.

Kapetan koji je sve to slusao i sam bio opcinjen njegovim pricanjem i pozeleo je da uzme Sung Li Jen za sebe. Nije mu se dopadala pomisao da tako lepu devoku ostavi ovako smotanom i bezveznom mladiću, činilo mu se da je on sam nje mnogo dostojniji od ove budale koja vesla. Nakon što je dosta o tome promislio skovao je plan da tobož pokupe sve devojke iz sela da bi ih odveli vojnicima, a da prilikom toga on odvede tu devojku za sebe u svoje odaje. Naravno ovaj plan mu i nije u potpunosti uspeo. Drugi su se naravno umešali govorili su kako on nema prava da skriva tako lepu devojku i da i ona mora kao i sve druge posluziti svima. Kapetanu se naravno ovo nije ni malo dopadalo on je insistirao na tome da ju je on prvi video i da je on sam sve ovo osmislio te samim tim ima i neka prava. Sa druge strane njegovi protivnici su se pozivali na svoj viši čin i isticali su da bi oni sami imali više prava da je zadrže no on,ali da nije bjo takav dogovor,pa je samim tim oni neće zadrzati . Osim toga i drugi vojnici su se bunili da on nema prava da zadrzi neku od devojaka za sebe , a pogotove ne tako  lepu i da on ni po čemu nije bolji od njih te da se ne uobrazava previše zamo zbog svoje ukradene uniforme. Kapetan je sa druge strane tvrdio da nije bilo njega da niko od njih ne bi ni čuo za tu devojku, a kamoli je video i da on zato ima sva prava da je zadrži kao svojevrsnu nagradu za svoju ideju. Protiv argument je naravno bio da je to svakome moglo pasti na pamet. Posle je izbila svađa, pale su neke teške reči i mnoge psovke su izrečene na račun skoro svega što postoji da bi na kraju ipak rešili da sve bude onako kako su isprva isplanirali i da će im i ona posluziti kao i ostale devojke. Kapetan je insistirao da on bude prvi sa njom i to su mu zadovoljstvo priustili i pustili su ga da on prvi ka njoj ode.

Kada su je odveli u sobu ona zbilja nije ni znala šta o svemu tome da misli.Sve joj se cinilo odvratno kao da su se sva tela na stotine njih samo nagurala. Htela je samo da ode odatle bilo gde bilo kud. Ne zna se posle šta je bilo sa njome ona je tu ostala samo jednu noć,posle je pobegla ,a nikome nije bilo jasno kako i gde mada su je mnogi trazili. Iz tog bekstva izrodile su se mnoge legende i svako je imao svoju verziju price i događaja o tome šta se tacno tamo dogodilo iako niko nije mogao sa sigurnosću da tvrdi da je njegova ili njena verzija price tačna, ali su sve devojke koje su tu bile dovedene sa njom i same zamišljale kako će i njih neko tako da spasi. Jedna od verovatnojih priča je o tome kako se jedan od stražara na nju sazalio kada ju je video kako place u hodniku barake, pa se odlucio je tokom noći izvuce odatle i pomogne joj da prođe kroz logor i dalje u šumu. Bilo je tu još priča na primer o tome kako je mladić koji ju je uvalio u svu tu nevolju poludeo kada je shvatio sta je učinio , pa je prodao celo svoje imanje i  isao za vojskom da bi podmitio nekog generala da devojku puste i da je posle ceo logor od tih para kupio na stotine buradi nekog finog sakea, iako su im mozda druge stvari bile i potrebnije. Posle kada se vratio u selo i video da nje nema i posto nije znao šta je sa njom bilo  obesio o neko drvo. Naravno nikakvo telo nisu bili našli samo su nagađali da je mrtav, a drvo su pridodali kao jedan upecatljiv detalj. Slicna prica koja je podrazunevala opet taj isti sake je ovoga puta ukljucivala njenu porodicu, uzu i siru rodbinnu koja  je doznala šta se sa njome dogodilo, pa su oni poslali sake generalu kao svojevrstan otkup. Naravno niko nije protivrecio niti iskljucio tu mogućnost da je general mozda zbilja primio i novac i sake od raznih strana u isto vreme, pa ju je on licno morao i nju pustiti sa obzirom da je novac zadrzao za sebe, a sake razdelio vojnicima. Bila je tu naravno i prica o tome kako je lekar koji je posle pregledao devojke nesmotreno ostavio prozor u ordinaciji, pa se ona kroz njega provukla i otisla u noć, a da on to iz nekog razloga nije prijavio, no se  lud. Bilo je tu i raznih romantizovanih priča o nekom mladom  pesniku koji se u nju zaljubio iako ju je video samo jednom u životu, pa je posle celoga života o njoj pisao. I da se bas on te noći dogovorio sa drugom sa kojim je bio na strazi da je odatle izbave, jer on nije mogao podneti da gleda takva zverstva nad tom ženom. Oni su je iskrali pod okriljem noći. Za uzvrat od nje nisu nista trazili i to je bila jedna od popularnijih prica, iako je ona o brbljivom mladiću najviše puta prepricavana. Onda je tu bila i priča o tome da se kapetan zamerio nekome od vojnika, pa su da bi mu se osvetili pustili devojku kojom je bio opsednut. Na kraju svih priča niko nije znao koja je od njih prava niti istinita samo su znali da je sutradan ona išcezla i da su pretražili ceo logor i okolinu, ali da nje nije bilo kao da je u zemlju propala. Nakon par sati su odustali od potrage , jer im ona nije bila ni od kakve suštinske važnosti te su se vratili svojim dužnostima. Na tome se sve zavrsilo i ubrzo su svi na nju zaboravili, svi osim narvno kapetana koji je bio kivan što mu je ona izmakla i kada se rat zavrsio nije prestajao da o njoj prica kao o svojoj najvećoj ljubavi, cak je to pricao i sopstvenoj zeni koja je tolerisala njegove ispade i na sve njegove gluposti samo prevrtala ocima.

Poludevši od bola Sung Li Jen je otrčala u šumu. Trčala je i trčala dok nije izgubila snagu i klenknula na jednom proplanku gde je počela dozivati stare zaboravljene bogovo prirode da je ubiju i skrate joj muke da je pretvore u nešto neosetljivo kao što su kamen ili drvo. Dok je tamo plakala setila se mladića  i kako ga je odbila i bilo joj je teško , jer je on uvek bio tako dobar i pažljiv prema njoj, svuda ju je pratio uvek joj je u svemu pomagao i ugadjao joj je kad god je mogao . pa čak i ta cela scena sa zalaskom sunca je bila romantična, on je možda to sve i namerno udesio da tako bude , a ona je bila tako svirepa prema njemu i od njega je pobegla , iako je on nikada ne bi povredio ovako na ovakav način. Bila je glupa i sada je za nju bilo kasno. Plakala je na tom proplanku i želela da umre. Stari bogovi su se isprva začudili. Jedan od njih se bio sažalio na nju  kada ju je video u kakvom je stanju , pa se odlučio da je ipak ne ubije , već samo da je pretvori u vodenog duha što živi u jezeru gde bi ona mogla da obitava na zemlji. Duh predaka da bude čuvar svog sela da se ovako nešto ne bi ponovo dogodilo , da odagna nesreću i da čuva od zla eto to je bio predlog. Ostali bogovi malo začudjeni što im je neko pomenuo imena  posle toliko vremena,pa su samo klimnuli glavom složivši se sa njegovo idejom nesposobni da išta drugo kažu usled svog velikog dremeža. Nekakav plač ih je prekinuo iz sna, takvo sto oni nisu ocekivali, jer malo ko je u savremeno doba znao za njihova imena , a odavno niko nije više vrovao u njih, šamana vise na svetu nije bilo i vekovima oni nisu čuli nikakve molitve. uostalom kome su bili potrebni bogovi šume, vode ili ljubavi u vreme rata i uništenja. 

Takvo je to vreme bilo čovek je verovao da je svemoćan i da moze raditi sa drugim ljudima i sa celim svetom šta mu je volja. Celi bi svet zapalio da ostvari svoj cilj, svakog bi drugog podavio ko mu se suprotstavi da do cilja svuda su videli samo rat, razaranja i uništenje. A Lepa Sung Li Jen je plakala na proplanku kidala je svoju kosu i grebala svoje lice. Čuvši njeno zapomaganje Bogovi su se sažalili na nju, toliko je bila lepa i toliko im veše žao što je sebe naruzila da su je smatrali kao za svoju, pa odluciše da joj ublaze muke, a onda su je pretvorili u vodenog duha, a tu gde je bila do tada Sung Li Jen tu nastade jedno malo jezero od njenih suza sakriveno duboko u planini.  

Bogovi su se rasrdili na mladića i njega su istog trena kaznili. Pretvorili su ga u drvo čije korenje dopire do vratnica pakla tako da je mogao videti sve užase sveta, jer pakao je u tom užasu drugog svetskog rata bio na zemlji iako mu je korenje bilo duboko pod zemljim i ovim sto je iz zemlje izviralo mogao je svakodnevno čuti vrisku izgladnelih , ranjenih i zednih. Kakiv se strahota on naslusao i nagledao. Samo njegovo korenje je dopiralo toliko duboko u zemlju da  je skoro dodirivalo magmu u njenom sredistu te mu je to omogućilo da naraste toliko visoko  da je to bilo najveće drvo na svetu i njegove grane su vecno stremele ka nebu i tome da nebo dotaknu. Drvo nije prestajano sa svojim rastom i sve je vise širilo grane. Pretvorili su ga u drvo da bude i on jedan od predaka cuvara i poslali su ga daleko na sever da se razlista. To je drvo šuštanjem svoga lišća pričalo priče i štitilo ljude da se i njima ponovo ne dogodi nešto tome slicno ili nešto još gore. I stajalo je tamo i raslo mnogo godina.

Kiju baka mu je potom ispričala kako se onj njegov kolega o na koga se  žalio svuda po selu se raspitivao o legendi o lepoj Sung Li Jen, pa je čak išao do onog starog poludelog starca Hak Kuna koji stalno ide kroz selo i viče raznorazne ludosti i tvrdi da je video Sung Li Jen kako se pretvara u drvo , a nekada prica da se pretvorila u plavog psa koji se sav sjajio kao neka zvezda. Mora da je taj tvoj kolega sin onog Tokašija.

Videla ju je gde sedi na istom mestu na kojem je sedela godinama i da joj nisu rekli da je to ona i da će tu biti sigurno je ne bi poznala. Izgledala drugčije no kada ju je prvi put Kicune ugledala više nije bila kuče , već poprilično olindrali i stari pas. Mada i Kicune se promenila sada je imala rep više i mogla je da se pretvori u ženu. Prišla je i rekla Bokšil jel me se sećaš? Upoznale smo se davno dok sam ja imala samo jedan rep. Došla sam da ti oprostim . Fu Ši ju je zbunjeno gledala ona se nje nije toliko dobro sećala iako joj je bila poznata kao da joj je proletela neka slika u šumi. Zato se samo nasmesila onako kereći sa isplazenim jezikom i mahnula repom. Izvini rekla je Fu Ši svojim lavežom i lisica ju je razumela klimnula je glavom i rekla:" Biće sve u redu. Ja ću se postarati da se ponovo vidite. "Onda je otišla, a Fu Ši je ostala zapitana nad time ko je ova nepoznata devojka i šta će to ona tačno da učini.

Napolju na ulici  je bilo vrlo bučno kola su jurila niz ulicu , svuda su odjekivale trube nervoznljudi koji su zurili sa posla i sam   dan je bio dosta tmuran i siv. Po trotoaru se vukao nekakv smog ili je to bila magla i neka kišta sto je ispadala celog prepodneva.Kada je doktor Ki izlazio iz ordinacije na ulici se sudario sa jednom jako lepom devojkom u kisnom kaputu i sa malim providnim kisobranom i šeširićem. Izvinite rekao je doktor. Ništa zato, vi ćete odvesti Donga kod Fu Ši, zar ne ? rekla je ona. Zar  ja? Šta da uradim? čudio se doktor dok ju je zbunjeno gledao. Ona je bilo vrlo lepa i on je zeleo da nekako zaposedne razgovor sa njom, ali nije znao šta tacno da joj kaze, palo mu je na pamet da j pohvali njen šeširić.  Nije ga bilo mnogo briga na koga ona to misli kada je pomenula Fu Ši, ali mu se ucinilo neobicnim da ona zna ime njegovog  pacijenta. Devojka mu se samo smeškla i gledala ga je uporno dok on nije shvatio šta treba da uradi. Hoću rekao je naposletku. Dobro onda rekla je ona i veselo odskakuta odatle. Ki je stajo i gledao za njome zamišljen par trenutaka, onda je zaboravio o cemu se tu tacno radilo setio se da je po nešto krenuo pogledao je u dzep tu su mu  bili svi ključevi. Potom se setio i da otvori svoj crni kisobran , pa je krenuo niz ulicu u suprotnom smeru povremeno se osvrćući da vidi devojku i njenu dugu crnu kosu koja je letela za njom sve dok ona nije zamakla iza ugla. Onda je shvatio da ga je ovo rastuzilo , pa je krenuo ka kući uz put er  setio se da je krenuo je do radnje da kupi kobasice za veceru. Posle dok je sedeo u stanu i jeo obuzelo ga je neko čudno osećanje kao da je nešto trebalo da uradi i od tada ga taj osećaj nije napuštao. Od tada mu se ta nelagoda sve više javljala i on i on je poceo da se priseća onoga što mu je Hak Kun rekao. Sve je više hvatao sebe kako razmisla o psu koji čeka svog vlasnika da se vrati. 

Jednoga dana Su-Jin se nije vratila. Nije došla da otvori radnju niti da mi promeni vodu. U početku se nisam mnogo zabrinula mislila sam da je ona samo uzela slobodan dan i da će doneti kasnijda mi donese hranu posedi malo sa mnom i ispriča mi šta će raditi tokom dana, ali nije se pojavila ni  tokom popodneva. Tražila sam je posle po kraju i  mojoj ulici , otišla sam do njene kuće na uglu koja je bila u blizini , ali tamo je bio mrak i tada sam znala da nešto nije u redu. Možda je tada već trebalo da zavijam , ali nisam. Vratila sam se u dvorište bilo je već kasno kada sam se uvukla u kućicu da sačekam jutro i sutrašnji dan. Nije došla ni sledećeg dana ikako sam sada čekla isped njene kuće umesto na mom uobičajnom mestu. Morate priznati da je glupo što ja uvek nekoga čekam i to obično kada je za to kasno. Onda su je izneli u kovčegu i tada sam shvatila da je ovoga puta zbilja kasno i da se Su Jin neće vratiti.

Ljudi u ulici kada su videli nepoznagog čoveka koji se petlja oko psa zaključili su da ne mogu samo tako ostaviti Bokshi na ulici. Znali su oni da je to pitom pas i da ona nikoga ne bi ujela da je na neki nacin nije uvredio i uznemirio, pa su zakljucili da je ono bio neki rđav čovek sa lošim namerama i da je sigurno hteo da ukrade psa samo zato sto ga je video u emisiji. Da se takve stvari ne bi ponavljale odlucili su da psa daju nekome u koga imaju poverenja i da mu nađu novi dom. Ubrzo su našli jednog dobrog mlaića koji je obećao da će je povremeno dovoditi da obiđe svoj stari kraj da mogu svi ponovo da se okupe, a  i da se Bokshi uveri da se niko još nije vratio. Novi vlasnik je psa nazvao Nebo, ali na engleskom Sky pomalo iz pomodarstva , pomalo zato pto mu se dopalo da ima plavog psa. On je ževeo negde daleko na severu zemlje i imao veliko dvorište i u njemu jedno užasno visoko drvo, pa je obećao Fu Ši da će se njoj  tamo mnogo dopasti kada ju je potapšao po glavi. Fu Ši je na to sve mahnula repom.  Zbilja je ona tamo bila srećna i činilo joj se da odnekud poznato to drvo i taj njen novi dom.

Posle nekoliko godina obitavanja u tom jezeru Sung Li Jen je odlučila da odatle pobegne. Njoj se nije dopadalo obličje vodenog duha koje joj je bilo dato da nosi niti je želela da ikoga čuva. Nije joj se dopadalo da ikoga opomiinje i da ikome pomaže i najčešće nije radila ništa no se samo na smrt dosadjivala u svome jezeru plivajući u krug. Ponekad bi sedela u svom obličju od vode na kamenu kao nekakva vila ubacivjaući kamenčiće u vodu ili bi pomerala i rasporedjivala rastinje po  oblutcima oko vode. Nije više znala šta će od sebe dojadilo joj je i da se priseća svoga života. Dojadila su joj sećanja i bol koja su ona donosila i ona grozna i ona srećna. sve jo beše dojadilo već je celo jezero napunila slanim suzama. Postala je samo besna na sve oko sebe mislila je da nije fer što ona mora drugima da pomaže , ako već njoj niko nije pomogao. U svoj toj svojoj napuštenosti  skovala je plan kako da pobegne iz jezera i prilika joj se ukazala kada je na proplanak došla lisica. Nije to bila prava lisica od krvi i mesa već samo lisičiji duh sa jednim repom. Lisica je bila i dalje vrlo mlada i izgledala je baš isto onako kako bi izgledala i obična lisica koja nije kicune, no vodeni duh je znao ko je ona stvarno, pa je rešila da je prevari i da je navede da je vrati u neko telesno obličje da ona može ponovo živeti na zemlji i potražiti ono drvo koje je nekada bilo njen dragi. No lisica ikao još uvek vrlo mlada je nanjušila prevaru, jer je i sama bila odličan varalica. Pustila je vodenog duha da joj se umiljava i čekala je da vidi šta ona zapravo od nje hoće.  Draga Kumiho tako mi je milo što si došla. Pređi na stZapravo znaš ja imam mnogo bolju drugaricu kumiho od tebe i ona je lisica i ima više repova no ti. Pa dobro imam i ja manje brbljive drugarice od vodenog duha,pa  šta. Šta želiš? Sigurno nešo hoćeš kada me zoveš. Pa vidiš on mi je rekla da bi me ti mogla vratiti u pređašnje čovečije stanje , a zauzvrat ću ja tebi otkriti njeno tajno lovište sa debelim zlatnim kokoškama. Dobro ja  ću ti pomoći , ali mi moraš reći zbog koga hoćeš ponovo da budeš čovek i koga ti to hoćeš da vidiš. rekla je lija. Da vidim? Koga bih ja želela da vidim?  Nikoga neću da vidim samo mi je dosadno u jezeru. Dobro ako je to toljka tajna neću ti onda pomoći , znam da me lažeš i da hoćeš da vidiš onog zbog koga si tu i završila ili možda hoćeš da vidiš nekog drugog. Kakve to veze ima koga hoću da vidim neću ti reći Kumiho ostaću ovde u svom jezeru i viđaću samo pticice i lisice , ako ti je tako po volji. Nemam ja uostalom nikakav razlog bilo koga da gledam meni je lepo da sam sama. Kada je kumiho videla da ova pokušava da je slaže se potpuno razbesnela, zar nju da lažu , nju koja stalno nekoga vara. I mnogo bolje laže od ove lenjivice . Najvgore joj je palo to što je lažu  i to na takva način tako glupo sa jeftinim tirkovima i patetičnim monolozima. Očekuje pomoć , a neće da joj oda ni tako jednu bednu tajnu ne traba njoj zlatne kokoške i lovišta ona je zbilja samo htela da se sa nekim sprijatelji. Onako besna odlučila se da je kazni i da je pretvori u običnog psa da ne može da ode i nadje onog koga je tražila,nego da kao i ostali psi skapa o nekom dovratku. Onda je otišla i skroz zaboravila na kuče koje je ostavila u šumi i koje je ne zna se tačno kako dopuzalo do grada koji je bio kilometrima daleko.

Kada sam se vratio na posao i nakon što sam ispricao kolegama o susretu sa Takašije nisam mogao da prestanem da razmisljam o onome sta mi je Li rekao. Isprva sam pomislio da sam i ja poludeo zato što sam pomislio da je mozda u pravu. Šta ako voda i suma stvarno dušu i šta ako zbilja postoji duh lisice ili recimo drveta. Setio sam se svakog puta kada smo ja i moj drug bezali od Hak Kuna dok je ovaj vikao kako dolaze duhovi šume. Sakrivali bismo se iza ambara i smejali bismo se njegovim upozorenjima. Sada mi iz nekog razloga nije bilo smešno. Bilo mi ga je zao i nisam mogao da se ne zapitam sta je to sto mu se dogodilo da ga toliko promeni. Toliko sam postao opsednut tom idejom da se nešto po tom pitanju mora uraditi da sam nazvao novinara koji mi je ostavi vizit kartu pre nekoliko meseci da se raspitam o tačnom mestu na kome čeka onaj pas. Pošto su on i vidi izgubili interesovanje za tu reportažu nisam više imao nikakv izgovor zasto bih izvodio bolesnika napolje van ustanove, ali nije me bilo mnogo ni briga za to. Odlučio sam da delujem odmah i brzo. Nisam nikome želeo da dajem previše objašnjenja uostalom ne znam kako bih im objasnio da vodim pacijenta da vidi uličnog psa, jer sam umislio da taj pas poznaje lisicu ili već nešto tome slično. Zatvorili bi i mene u ovu istu ludnicu u kojoj radim. Zato sam morao da pazim na to da nas niko nevidi kada budemo izlazili. Srećom bila je nedelja i nisu svi bili u smeni. Većina pacijenata se šetala po parku to jest travnjaku ispred, najveći deo smene je zapravo sedeo i igrao karte, a domar je dermao ispred tv dok smo prolazili kroz glavni ulaz. Nije nam trebalo ni dugo da stignemo do tamo. Ne znam zaista šta sam očekivao od tog susreta mozda sam imao ludu nadu da će pacientu biti bolje i da će mu se sećanje vratiti. Napolju na ulici je bio samo obican mali blatom umrljan pas. 

"Vratio si se! Vratio si se ! Ja sam znala da ćeš se ti sigurno vratiti!  Zar si to stvarno ti Dong Sung! Nemaš pojma koliko sam srećna što te opet vidim. Ja sam tebe ovde čekala da se ti vratiš. Niko mi nije verovao, alija sam znala da ćeš se ti vratiti. 

Cinilo se da je prepoznao mog suvozaca i krenuo je da laje i skačena vrata od automobila. Sa druge strane moj se pacijent uznemirio krenuo je nesto da govori i ja sam shvatio da je to bila uzasno glupa ideja da nikavi duhovi predaka i lisica ne postoje i da sam samo poverovao u lazi jednog ludaka.  

Imao sam i ja jednog istog takvog psa samo ne mogu tačno da se setim kako se zvao. Šta li je sa njime bilo ostavio sam ga ispred kuce. Ko zna gde je on sad možda je mnogo vremena prošlo od kada sam dospeo u bolnicu nisam siguran do sada se on sigurno snasao. I bolje mu je bez mene ja sam sada ovakav , ne mogu ni o sebi više da brinem. I ovo mesto mi deluje poznato kao da sam ovde već bio, ali ne mogu da se setim kada i  zašto. Ova ulica ima nešto vezano za ovu ulicu čega bih trebalo da se setim. Tu je nekada bila jedna porodica možda moja i dvoje dece.Da imao sam porodicu i psa , mozda je to bila moja ulica. Ne mogu da se setim, ne mogu. On je to sve naravno pomislio kada je video Fu Ši nije više umeo da govori , zaboravio je kako dok je bio u bolnici. O jesi li to stavno ti Dong Sung. Tako sam srecna što te vidim. Ja sam te čekala da se vratiš. Naravno ni Fu Ši nije ovo rekla nije ni ona mogla ništa da kaže , ona je ipak samo pas, pa je zato samo mahala repom.  Sakala je na vrata automobila i lajala.

Zbog cega sam ja rizikova svoj posao razmisljao sam eto o tome kako sam ispao budala. Onda sam samo ponovo ukljucio motor automobila i odvezao se odatle, nadao sam se da ću stići nazad pre mraka i da niko neće primetiti da nas dugo nije bilo. Pas je jedno vreme trcao za nama,posle je odustao. Tada sam cvrsto rešio da ću od sada da se bavim samo konkretnim zdravstvenim problemima , a nikako onim mitoloskim i folklornim.

Čekajte, stanite . Gde mi ga odvodite? Čekajte mene hoću i ja sa vama. Fu Ši je lajla za kolima dok su se odvozili . Jedno vreme je trcala za kolima posle je odustala i vratila se na svoje uobičajno mesto snuzdena. Znala je da se više neće vratiti. Gledala je u prašinu na putu. Posle su joj doneli neku poslasticu da je oraspolože i još neku hranu no ona je sve samo pogledala.

O duso ne budi nepravedan prema Hak Kunu i nemoj da mu se smeješ. Nije on  oduvek bio takav. Nije bio lud. Znas ja ga se sećam jos od pre iz vremena kada smo oboje bili mladi. Bio je tih i povučen mladić. Bio je i vrlo pametan išao je u mnoge škole.Posle ga je njegov otac ga je poslao u grad da uči da bude inzenjer. Posle nekog vremena   samo se vratio u selo. Niko nije znao šta mu se dogodilo i zbog čega je poludeo, ali nikad neću zaboraviti koliko je strašno izgledao unezverenih očiju, raščupane kose i vikao je na svakoga koga bi sreo o nekim besmislenim stvarima. Isprva su svi pokušavali da ga urazume i smire , čak ga je i otac hteo ubediti da se vrati da završi  studije . On je maštao kako će njegov sin jednoga dana graditi puteve i mostove, ali na sve to  Hak Kun tada bi odgovarao da njega to više ne zanima, no im je svejedno napravio dva drvena mosta kakvi su se nekada nalazili tu u blizini. Napravio je nacrte po prici svoga oca da bi izgledali što vernije onome kako ih sećao i sam deljao drvo i pravio lestve pa oh nosio do reke gde ih je ređao. Valjda mu je bilo dosadno, pa je morao to da ucini, niko ga u tome nije nešto sprecavo niti mu pomagao samo su ga zacuđeno gledali i pitali se zbog cega on to sve radi.  Posle  su ga svi ostavili na miru i nisu mu se više obraćali ,  a on se preselio u šumu tačnije pobegao je tamo u onu svoju kolibu gde je i danas. Počeo je sve više da ludi da priča sa drvećem, i da tvrdi kako razgovara sa duhovima da mu oni odgovaraju. Govorio je kako je drveće nesrećno i razne druge budalaštine je izmišljao o Sung Li Jen. Počeo je da sadi baštu , posle je i drveće sadio. Nije on u suštini loš samo priča nerazumljive stvari. Bila je to velika šteta,tako pamstan mladić, majaka se za tebe mnogo brinula kada si ti otišao na medicinu , sećaš li se kako sam te stalno zvala da vidi jesi li dobro. Zato ne treba da mu se smeješe sine, on je vrlo nesrećan čovek. Nije on kriv zato što je lud i što priča gluposti ko zna šta mu se dogodilo. Normalan čovek pa samo tako da poludi.

Onda je jednog dana izašla iz šume jedna devojka sa jako dugim repom do struka i tamno uokvirenim očima. Otišla je do stanice ni najmanje ne obaziravši se na ljude koji su je zagledali. Naravno ona se njima učinila užasno poznatom ličila je na kicune iz Hak Kunovih priča. Posle je nekud nestala, ali oni su svi bili sigurni da je to bila ona. medjusobno su se zagledali i nisu znali šta da kažu jedni drugima. Počeli su razmišljati šta da kažu Hak Kunu.Da li da mu kažu da su je videli ili da mu se izvine što su ga sve ove godine sumnjičili za ludaka. Nisu zapravo znali šta da urade i kako da ga u oči pogledaju sve im se to učinilo užasno nezgodnim, pa su se svi zatvorili po svojmi kućama razmišljajući o tome da nisu i oni slučajno poludeli. Svakao da duhovi lisica ne postoje to je naučno dokazana stvar. Jedino se doktor odvažio da ode gore u planinu do njegove kuće. On je osećao da nema šta da izgubi ako ga poseti uvek moze smisliti neki izgovor o tome kako je došao da proveri uzima li lekove. Na putu do tamo razmišljao je šta tačno da mu kaže. Nije želeo da mu otovreno kaže da su svi u selu  ubedjeni da su videli lisicu iz njegovovih naglabanja to bi možda dodatno pothranilo njegovo ludilo, a on je ipak doktor i mora misliti o njegovom zdravlju godinama ga je već lečio i bilo bi glupo sada to sve baciti u vodu zbog ovako jedne slučajnosti. I on je sam sasvim slučajno došao u vizitu baš danas iako mu to nije bilo u palnu. Slučajnost mu se učinila kao odlična reč. Rećiće mu da se sve to slučajno poklopilo njegovj opis i lice te devojke koja je možda kapmpovala tamo u šumi, ali da je eto zanimljivo što su se sve te pojednosti poklopile. To se činio odličan plan delovalo je kao nešto potpuno bezazleno sve dok nije došao do njegove kuće. Prvo je pomislio da je zalutao , ali tako nešto nije bilo moguće poznavo je taj kraj vrlo dobro i sve staze koje vode u planinu. Nije znao šta više zapravo da misli sve je ovo postajalo previše čudno za njegov ukus. Koliba je bila sasvim srušena. To i nje bila kuća, već neka stara ruina u kojoj niko nije živeo njamanje pedeset godina. Krov je bio davno nestao , grede su štrčale iz rupa gde crepa više nije bilo , boja sa zidova se ljuštila i sami zidovi su se raspadali od vlage , vrata su bila ispala iz šarki i tužno su visila o dovratku. Prozori su bili razbijeni tako da nije bilo ni krhotina od stakla. I zapravo sve je ukazivalo na to da tu niko ne živi i da nije tu niko ni živeo godinama , iako je eto tu nekoga bilo pre samo mesec dana i sve je to delovalo vrlo funkcionalno. Svakako sam video Hak Kuna pre mesec dana na istom ovom mestu kako kreči ove zidove, a sada zidova skoro da i nema, čudio se doktor sam za sebe. I ne samo da zidova nije bilo i ograda oko imanja  je stajala razvaljena ,a bašta u kojoj je Hak Kun gajio povrće je bila obrasla u korov. Svuda je rasla nekakva travuljina u bašti , u kući čak je štrcala i sa krova . Zapravo to i nije bila bašta niti je bilo tragova da je tu nekada bila divno uređena bašta tu je sada bila samo samo divlja trava koja je ličina na dzunglu i razvaline obmotane puzavicom. Doktor se rešio da se ne preda i da ipak udje u kuću možda će unutra biti drugačije i možda će nestati ova fatamorgana i mozda će unutra sresti veselog Hak Kun kako nešto radi i koji će mu objasniti šta se ovde u stvari dešava , ali ni unutra nije bilo ništa drukčije. Pod je bio zemljani ali ne ravnomerno utaban pa je na njemu bilo nekakvih rupa, svuda je bilo prašine i nekih krhotina od posudja i u uglu jedan polomljen sto kraj nekih savijenih dasaka koje je tu neko ostavio kada je sa poda skidao daske, jer te nisu imale čemu da posluže. Doktoru je bilo jasno da ovde zbilja niko ne živi i nije živeo prethodnih godina. Našao je na stolu ceduljicu s izuvijanim krasnopisom na kojoj je pisalo " Idem  na godinu dana da obilazim svetilišta i da sa njih skidam mahovinu. Mora i to neko da uradi. Osim toga želim da sakupljam pečurke i da ih proučavam da mogu da ih uzgajam u bašti. Nemojte brinuti za mene, ja ću se ubrzo vratiti."

 Sve ovo je bilo previše čudno za doktorov ukus nije mu bilo jasno otkud sada ceduljica ako je već mesto napušteno i gde je zapravo bio Hak Kun sve ove godine, pa je odlučio da se spusti sa tog mesta drugim putem i tako izbegne ponovni odlazak u selo. Vratio se srećno u grad svojoj kući i čvrsto je resio da nikome o ovome ne govori , a po najmanje da o tome obavesti meštane, umesto toga odlučio je da potraži neko razumno objašnjenje. Otišao je sutradan kod Hak Kunove sestre koja je  živela u susednom selu. Nestrpljivo je čekao da mu Ha Rin posluži čaj , gledao ju je kako slaže šoljice i kako se njena cvetna haljina leluja okolo njenih nogu. Učinila mu se mnogo lepom kao onda dok su još oboje bili mladi i obuzela ga je neka nejasna tuga za propuštenom šansom samo se nije mogao setiti kakva je to šansa bila i zašto je nije iskoristo. Nakon što je malo pricekao da ona  servira caj i poslaze sve soljice i tanjiriće upitao ju je: "Da li znate gde je vaš brat sada i zašto je njegova kuća ruinirana. Ja sam vrlo zabrinut za njega , ali njega nigde nema  , samo je ostavio ovu poruku." Onda je izvadio ceduljicu iz dzepa i stavio ju je na sto. "Vi se to sa mnom šalite zar ne? Vi dobro i sami znate šta se dogodilo sa njime , pa bili ste mu na sahrani." besno mu je odgovorila Ha Rin. " Kako to mislite, pa on nije mrtav ja sam ga video prošlog meseca. Bio sam do njega  u četvrtak krečio je vrata i jasno se sećam da mi je rekao da je dobro",zbunjeno je odgovorio doktor. "Onda sam ponovo juče išao kod njega,ali tamo niko nije stanovao i našao sam ceduljicu da će se ubrzo vratiti." "Kako možete tako nešto da mi kažete? Zar se vi ne sećate da se on ubio? Vi ste bili kod nas došli ste da nam kažete kako vam je mnogo žao i da ste ga videli pre no što je umro. Svratio je kod vas u ordinaciju. Rekli ste da se ljuljao na stolici i da je trebalo nešto da učinite povodom toga da je to bio znak da mu nije dobro. Posle ste i izdvejstvovali da ga propisno sahrane čak ste i neki mali govor održali. Zar je moguće da se ničega ne sećate?" Ha Rin se isčudavala sklapala je ruke i kolacila oči. Ne , bojim se da se ne sećam. Izvinite zaista , ali kako je on umro. Ja sam znate njega godinama vidjao. To je sasvim nemoguće vi ste to njega sa nekim pomešali. To sigurno nije mogao biti moj brat on je mrtva već godinama. Skočio je pod autobus. Jedne noći se vraćao kasno i jednostavno je skočio. Nikome nije bilo baš jasno zašto. Ni toga se ne sećate? Ne zaista mi je žao ,ali ne ne sećam se. Dobro dajte mi onda da vidim tu ceduljicu. On ju joj je pružio , ali je ceduljica ispala na pod.

Ja ne mogu da se setim o čemu smo mi ono pričali. Rekao je doktor. Ni ja ne mogu da s setim rekla je Ha Rin.Hoćete li možda još čaja. Da može. Juče sam znate imao baš neobičan slučaj  delimične amnezije mislim da sam udario glavom o sto ili nešto. Ironicno je što se ni toga ne sećam.Evo i sada se ne sećam o čemu smo razgovarali. Krenuo je da objašnajva doktor mahavsi rukama dok je ona sipala caj.Treba da odmorite malo doktore previše radite. Da vi ste u pravu. Ispala vam je neka ceduljica šta vam je to.  Ona ju je dohvatila sa poda i pružila ju je doktoru . Hvala vam.Ne znam šta je to nije ni važno pogledaću kada dođem kući. Potim je doktor krenuo da je stavi u dzep no slucajno jebacio pogleda na nju ona mu se ucini neobicno te je otvori i i procita poruku. A pa da sada sam se setio da sam došao sa namerom kod vas.  Sa namerom? Sa kakvom namerom?,  smeskala se Ha Rin. Vidite ovu poruku mi je ostavio vas brat. Moj brat? upitala je ona, a lice joj se vidno smracilo.  Da vaš brat Hak Kun. Nasao sam je u njegovoj kući, pa sam došao da vas pitam gde je on.  Mozda vi znate. Vidite stvar je vrlo delikatna mi smo videli lisicu, pa sam ja pozeleo da mu to javim, no on nije napisao ovde nistad etaljno gde je , pa sam mislio da ste se vi sa njime čuli i da znate gde se on nalazi i kako mozemo da mu se javimo. Ha Rin ga je zabezeknuto gledala. Nije mogla da veruje šta ona to čuje. Kakvu lisicu? Jeste li vi normalni, moj brat je odavno mrtav, on je na groblju to i sami znate bili ste mu na sahrani. Kako mislite vas brat je mrtav, ali ja sam ga nedavno video. Videli smo lisicu iz njegove price. Izgledala je bas isto kao što ju je on opisao. Ja ne znam o čemu vi pricate. Moj brat nije pricao nikakve price o lisicama. dajte mi da vidim tu ceduljicu. On ju je pruzio njoj , ali ceduljica je ponovo ispala na pod. Naravno sagovornici su odmah zaboravili sve o cemu su do tada pricali sve dok neko od njih dvoje ne bi dohvatio papirić sa poda i onda bi njihov razgovor potekao opet u istom smeru. Sve je to dosta dugo trajalo sve dok se napolju nije smracilo te se doktoru ucinilo da bi trebalo da ode i onda je konacno stavio ceduljicu u dzep i potpuno na nju zaboravio na citave dve nedelje, no ju je ponovo pronasao kada je nosio sako na hemijsko čišćenje. Onda je odlucio da ponovo poseti  Ha Rin cim mu se za to ukaze prilika. I tada se ceo ovaj razgovor ponovo poveo sve do veceri kada je doktor savio ceduljicu u dzep.Kada su se pozdravljali obevlćao joj je  da će ponovo doći uskoro, no kako nije ponovo nosio taj sako potpuno je bio zaboravio na ceduljicu , Hak Kuna i njegovu srusenu kuću. Kada je prošlo godinu dana doktor je ponovo bio pozvan u vizitu u tom istom selu. Dok je prolazio ulicama slucajno je naleteo na njega i bio mu se veoma obradovao. 

Hak Kune vi ste se vratili. Ja sam našao bio vašu poruku i iz nekog razloga sam pomislio da se mozda i nećete vraćati.

Naravno da sam se vratio gde bi drugo mogao da odem.

Svakako mi je drago što ste opet tu. Kako je bilo vaše putovanje , jeste li obnovili  svetilišta?

Da uspeo sam obići svo sveto drveće i poskidati mahovinu sa svetog kamenja. Bilo mi je dosta lepo na putu.

Drago mi je da to čujem. Znate video sam i vašu sestru dok ste bili odsutni.

Zbilja kako je ona?

Ona je dobro. Bas smo se lepo ispricali. No hoćete li vi opet na put ili ćete ostati.

Ja bih ponovo na put. Ovo putovanje mi je dosta prijalo. Kada je vidite ponovo pozdravite je.

Važi, naravno da hoću.Ja sam se nadao da ćete barem još malo ostati sa nama. Svasta se u vasem odsustvu izdešavalo.

Zbilja, a šta to?

Pa eto ne znam kako baš ovo da vam kazem.. Baš kada ste vi otisli mi smo eto videli lisicu iz vase price.

A pa bas mi je drago . Kako je ona?

Kako mislite kako je? Pa , nisam se setio bilo sta da je pitam.  Zar je trebalo? Mislim da je niko drugi nije ništa pitao.

Nema veze . Nemojte se oko toga uzrujavati pitaću je ja kada je sretnem.

 A, vaša kuća kako ćete ostati? Ja sam bio do nje nije imala krov,bila je u ruševinama iz nje je rastao korov. Šta se sa njome dogodilo?

Ništa. Sve je u redu sa mojom kućom zapravo je u istom onom stanju u kome sam je i ostavio, mora da je neko išao da je obilazi,pospremi i obriše prasinu. Pođite i vidite, sve je isto kao i pre.

Hoćete reći da je ona i dalje tamo. Mora da sam onda pogresio u nekom skretanju i da sam nasao  neku drugu staru kuću.

To je sasvim moguće . Hajdete sa mnom pikazaću vam. Popićemo čaj. Usput vam mogu ispricati šta sam video na putovanju.

Da hajedemo onda. Baš zelim da vidim i to čudo.Ja sam sasvim siguran da nje nije bilo baš na tom mestu gde je vaša kuća.

Znate doktore to je zaista neobicno , čak je i čudnije od svega što sam ja na putu video. Mada moje putovanje i nije bilo preterano uzbudljivo. Najpre sam išao do grada N. gde sam video psa  baš kada su ga ubeđivali da ode sa novim vlasnikom, naime on se nije godinama pomerao sa istog mesta. Dalje ne znam šta se sa njime dešavalo.Zatim sam krenuo ka ,.. I tu se ovaj razgovor nastavlja, ali ga mi nećemo navesti ovde u celosti , jer nije relevantan za dalji tok priče.

 Desilo se na kraju  kao što se i občino dešavaju ovome slične neobične i teško objašnjive stvari  da je Bokshin vlasnik ubrzo nakon toga preminuo u bolnici posle mnogo godina nakon duge i teške bolesti, a nedugo zatim je i Bokshi otišla za njim kao da je znala da više nema koga da čeka. Drvo je ostalo da stoji vrlo srećno što mu je makar na tren bilo lakše kada je ugledao svoju staru prijateljicu.

 

Napomena

 Priča je zasnovana na stvarnim ličnostima naime radi se o psima iz Južne Koreje koji se zovu Fu Ši i Bokšil i koji jako slično izgledaju , pa sam ih slučajno pomešala i ovom prilikom se ponizno izvinjavam svim Korejskim psima što nisam uspela da tačno prenesem njihove priče nego je od ove dve priče ispao sasvim jedan novi pas. Bokšil je čekala svog vlasnika na parkingu skoro ceo svoj život tačnije 10 godina i ona je inspirisala ovu priču. Kasnije sam prinašla Fu Ši koja je isto čekala 3 godine isped kuće svoje vlasnice  u gradu Busanu , oni nisu mogli više da se brinu o njoj , žena koja se o njoj brinula i nosila joj hranu je  umrla , pa su je udomili. Krenula sam da je pišem da je pošaljem na konkurs Služnbenog glasnika, ali mislim da im se ne bi dopala , pa sam odlučila da je ipak zakačim ovde.Ovo je zapravo priča o psima. I možda je dobro što je ovo ispao neki sasvim novi pas jer se Fu Ši i Bokšil vrlo mogućno ne bi slagale sa mojom verzijom  događaja zato je zahvalnije pričati o izmišljenom psu. Kada biste njih pitali sigurno bi rekle da nije baš tako bilo. Osim toga verovatno joj Fu Ši ni nije prvo ime, već ju je tako zvala žena koja ju je našla. Moram i da napomenem da pas je sasvim dobro i idalje je ziva , zato nemojte da plačete. Udomili su je i sada se zove Sky i sasvim sigurno je mnogo srećana. Ne znam šta je dalje bilo sa Bokšil možda ćete vi uspeti da saznate. Ovo gore je samo izmišljena priča . Htela sam i da vam kažem kako sam krenula da pišem ovu priču, jer su nudili nagradu u vidu knjiga, pa me je to namamilo moram da priznam. Osim toga taj konkurs je nudio da mi se priča odštampa u nekoj  knjizi koja bi bila zbirka priči  različitih autora, a te su zbirke odlična stvar , jer se medju njima moja ta priča može lako sakriti , jer uglavnom takve zbirke niko i ne čita. Onda kako je priča odmicla shvatila sam da ne mogu tako brzo da je napišem niti da želim da požurujem taj proces, pa sam i odustala od namere da im priču pošaljem iz prostog razloga što mi je palo na pamet da se možda njima ta priča neće dopasti i da neću dobiti te knjige. Čak i kada bih je dobila budimo realni ne bih ni pročitala sve te knjige, pa mi one zapravo i ne trebaju. Onda sam shvatila razmišljajući malo o tome da osim što ne želim da izgubim zapravo i ne želim stvarno da nešto dobijem. Ne želim ni nove knjige ni pohvale, lovorike , a ni pokude , jednostavno ništa ja više odavno ne želim.  Shvatiala sam da samo želim da napišem priču za koju ja mislim da je ok ili barem da je  dostojna jednog divnog Korejskog psa. Tako da evo vama priča za 0 dinara. I 0 knjiga. Svega eto 0.Osim toga neko mi je jednom rekao da je sve što je dzaba i bogu je milo tako da sada   nemate prava da se žalite ako vam se priča ne svidja. Sa druge strane jednom sam pročitala u velikom romanu Viktora Igoa  da je samo sva patnja ovog sveta bespaltna. Tako da bez obzira u koji od ova dva iskaza verujete,  šta da vam radim ako vam se ne svidja priča  žalite se nekome drugom nemojte meni ona je otišla gde je ona htela ja sam samo želela pricu o psu. Nije ovo ni ispalo onako kako je trebalo recimo čitav jedan deo sam slucajno obrislala , ne znam zasto sam toliko smotana u krajnjem slucaju nije ni bitno, bolje je samo da je objavim da se sve ne obriše.

Danas nam je bio veterinar kaže idu pelcuju pse od besnila.

Ja mu kazem mi nemamo psa.

On se čudi kaze : "Zar niste vi imali onog zlatnog retrivera?"

Ja mu kazem ona je umrla i on ode. Pa htedoh na kraju eto da posvetim ovu priču mom psu  Loli, jer istina je ono da je pas čoveku najbolji prijatelj, pas vas na primer nikada neće izdati. Mi sada imamo samo mačke. One su posve ćudljiva stvorenja i rade samo ono što one hoće, baš njih briga za nas. To narocito važi za Freju koja je jedno divlje stvorenje , više je kao neki panter no što je umiljata maca večito lovi štakore po dvorištu nekada se plašimo da će i nas pojesti. Jednom je prilikom dovukla dzinovskog pacova ispod stola i našla su uzasno uvređenom što nismo sa njome podelili njenu lovinu, no je umesto toga mama tog pacova bacila. Lola je sa druge strane bila jedno miroljubivo stvorenje, iako je umela vrlo strasno da laje sada mi je eto cudno što nje više nema. Umrla je od nekakvog tumora ja eto nisam ni znala da psi mogu tako da se razbole kao i ljudi.