Igre gladi

Pre nekog vremena, ne znam ni ja tačno kada, sam gledala na jutjubu onaj deo iz Kesićeve emisije znate ono kad sede Ceca , Čeda i Željko Mitrović u nekom studiju (znam da zvuči kao početak nekog vica) i krenu da se deru jedno na drugo kao da su u rijalitiju, pa onda Kesić pusti isečak iz pravog rijalitija, al više nikome ništa nije smešno.   Verovatno ste to već negde videli i gledali, al nije ni bitno ako niste ne znam ni ja više šta su pričali. Elem sad dalje u toj emisiji svi se nešto deru jedni na druge u snimcima  Kesić pušta  i onda mi je sinulo da ljudi zapravo žele da izgledaju kao učesnici u Parovima ili Zadruzi to jest da žele da se ponašaju kao oni ako već ne mogu tamo da udju . To je postao neki novi društveni obrazac ponašanja .I sad ne znam kako i kada se to desilo , al jebeš ga desilo se.  Ja ne znam da li je to oduvek tako bilo i da li su se ljudi uvek derali na tvu verovatno jesu , ali ovo mi se sada učinilo drugačije ne znam ni ja zašto , a moguće je da se ja ni ne sećam kako je to sve izgledalo pre. Vrlo je moguće da mi je samo delovalo drugačije zbog toga što ne gledam toliko Tv . Pre jedno tri ili ili četiri godine kada sam se uselila u ovaj stan ja i Milica smo odgledale Ranjenog Orla i malu plavu gospodju i posle toga smo se složile da je serija super , al kao ajde da  odložimo i  spakujemou Tv špaiz. I tako taj Tv čami u špaizu  gde i  dan dans stoji iako se Milica odavno odselila.  Čak i kada odem kući ne gledam Tv , jer se pokvario, pa nam je baba tetka dala neki svoj tv, ona ima neku drugi noviji , a mi ga   uopšte ne koristimo osim da gledamo Kuhinju,pa onda ja kukam što ne živimo u Rusiji , jer oni imaju lepše serije, eto šta vam uradi čitanje 20 strana drugog dela Seoba odmah oćete da se preselite u Rusiju kao Vuk Isakovič, jer je tamo lepše ili tako barem tvdri Isakovič. Ne znam zašto vam ovo pričam kada sam htela zapravo da vam kažem kako su meni ti rijaliti programi bili oduvek jako dosadni i da mi je bilo mnogo zanimljivije uvek da čitam knjige i šta znam možda je to staromodno i možda zvči dosadno, al meni su knjige zabavnije i imaju mnogo bolje dijaloge. Zapravo meni je jako stresno i stvara mi aknksioynost kada se neko dere u rijalitiju, a sada sam primetila da mi smeta i kada neko uključi bilo koji program na tvu, makar to bila i neka emisija u kojoj svi nešto sede i toroču gluposti ne mogu ni to da podnesem sve zvuči tako užasno da mi se sloši.

I onda sam ja odlušila da čitam malo o svetu u kome ama baš niko ne želi da udje u rijaliti program iako ga svi gledaju više, jer su prisiljeni nego zato što žele naravno reč je serijalu Igre Gladi Suzane Kolins. Znam znam,  jako nevarovatan i fascinantan stav. E sad razlog zašto niko neće da udje u njihov rijaliti je taj što nije osmišljen kao ovi u stvarnom svetu kao sediš i blejiš i nešto sereš nego su to više kao neke gladijatorske borbe onako krvave kakve su bile nekada u davna antička vremena. E sad baš one prve gladijatorske igre su bile deo pogrebnih običaja bogatih Rimskih porodica i u njima su se borili robovi do smrti. Posle su te igre prerasle u sportski dogadjaj , gradili su dzinovske arene i nisu se borili više samo robovi , već i gradjani Rima žedni slave. U tom nekom stadijumu su i Igre gladi, jer postoji nekolicina koja se prijavljuje dobrovoljno da se bori kako bi postali poznati , bogati da bi imali razne povlastice , što je potpuno suludo i glavnoj junakinji romana se oni gade, pa ih pogrdno naziva karijeristima. No da se vratim na gladijatorske igre pre nekoliko dana sam naišla na podatak da je prst  na gore isto kao i  na gore zapravo značio smrt za Gladijatora , a da je mit da je prst na gore značio život,a na dole smrt, jer se ne bi moglo jasno razabrati ko je podigao prst, a ko nije, . Za život se dizala pesnica u vazduh. Kao kada hoćeš da se boriš za nešto , pa stisneš pesnice. To valjda znači da se borba nastavlja. Takav simbol ima i više smisla , jer se valjada i u životu treba neprestano boriti. A taj ispruzeni prst je kao nož. Da prepereže grkljan i da skrati muke kada za borbu snage više nema taj gladijator iz arene. Onaj isti što je sanjao vence i večnu slavu sada publika misli da je njegovo izvođenje dosadno i pokazuju mu lajk. I eto on mora umreti. Sa ovakvom informacijom ne može čovek da se ne zapita na čiju smrt mi pristajemo svakoga dana kada lajkujemo nešto na fejsbuku i jutjubu. Koga li smo time ubili? Mada ko zna možda su to i izmislili ovi sa Nacionalne Geografije, možda to i nije bilo tako.

 Elem taj svet u kome su smeštene ove moderne Gladijatorske borbe pod nazivom Igre gladi je potpuno fascinantan, jer kao što već rekoh tamo niko normalan ne zeli da uđe u rijaliti, a to ćete priznati je  prava retkost. Zapravo ulazak u taj rijaliti je više neka vrsta kazne za rat koji se odigrao pre mnogo godina na tlu te izmišljene zemlje i onda se biraju iz tih potčinjenih kolonija učesnici za rijaliti i vode ih u Kapitol koji je prestonica te izmišljene zemlje. E sad ta država  podeljena na 12  siromašnih distrikata, koji baš mnogo liče na zemlje trećeg sveta, dok taj kapitol baš onako neodoljivo podseća na naš svet i  savremeno društvo u kome je sve površno i gde su svi maksimalno skoncentrisani na to da što bolje izgledaju.  Onda se iz tih distrikata uzima svake godine po jedan dečak i jedna devojčica u uzrastu od 13 do 18 godina ,što ih doduše čini tinejdzerima, ali ipak su svejedno to samo deca i onda ih pošalju u neku arenu koja je zapravo jedan veliki ogradjeni prostor koji obuhvata recimo neku šumu gde oni treba nekako da prežive.  I sad ne bih da vam prepričavam celu radnju verovatno ste već gledali film.

 
 Moram da vam priznam da sam sama bila malo skeptična prema ovom serijalu kada sam bila tinejdzerka i kada sam bila mali, glupi snob. Odgledala sam samo sve filmove sa tatom ( i super su filmovi samo je uvek bolje čitati , jer su knjige često bolje od filma), ali nisam baš nikako htela da pročitam ove knjige iako su mi ih preporučivali. Mislila sam da je ovo još jedna u nizu tinejdz knjiga koje sliče jedna na drugu i da ne moram da pročitam ovaj serijal ako sam već odgledala filmove. Sad mi je žao što ih nisam ranije pročitala zbilja su zapravo fantastične i uopšte nisu tipični tinejdzerski romani , već propagiraju neke stvarne vrednosti kao što su ljubav, važnost porodice, prijateljstvo, milosrdje. Suzana Kolins ima jedan potpuno sirov i prirodan pripovedački dar da neke jako poznate motive iz starih iskonskih priča uplete u svoj sopstveni roman na jedan potpuno nov i savremeni način tako da vi možete da ih prepoznate, ali su oni opet nešto potpuno novo i drugačije. Na primer Ketnis Everdin se prijavljuje dobrovoljno da udje u Igre Gladi da bi spasila sestru, iako zna da postoje velike šanse da će umreti , nekako me ta žrtva podseća na onu žrtvu iz mitova o Šeherezadi ili kada na kraju prve knjige Ketnis i Pita odluče da uzmu otrovne bobice i tako odbijaju da učestvuju u Igrama gladi to jest da ubiju jedno drugo ta scena podseća na neku novu verziju Romea i Julije i na prvu i iskrenu mladalačku ljubav . Zanimljivo je i to da njima  sada ne brane zavadjene porodice da budu zajedno već tv show, jer je važnije da se program nastavi i da se publika zabavlja nego da dvoje ljudi budu srećni i zaljubljeni. U suštini taj tv program je osmišljen tako da nagradjuje surovost i ljudima je zabavno da gledaju slomljena srca drugih ljudi i u knjizi isto kao i u u stvarnom svetu.

Najveće iznenadjenje mi je bilo to što mi je možda i zanimljivija od glavne radnje ili od glavnog ljubavnog para bila veza Finika Odijara i Eni. Oni se pominju tek u drugom delu kada se  svi bivši učesnici  vraćaju u arenu zarad posebene emisije koja je u čast 75ih Igara Gladi. Finik i Eni su poprilično sporedni likovi i nemaju baš mnogo veze sa samom radnjom osim što poznaju Ketnis , ali njihova priča je jako zanimljiva, zato što se u potpunosti izdvaja od priča drugih pobednika u Igrama. U suštini svi su oni pobedili u tim Igrama zato što su imali neke neverovatne sposobnosti , zato što su bili vešti borci, zato što su bili snažni ili nešto tome slično. Najviše pobednika je zapravo bilo iz distrikata jedan i dva , jer su oni bili najagresivniji , a osim toga su i trenirali borilačke veštine. Pobednici iz ostalih distrikata su obično pobedjivali retko i uglavom koristeći neke druge taktike , ali uglavnom koristeći se svojom lukavošću i inteligencijom, ali Finik i Eni su pobedili sasvim slučajno . Mislim jako mi je prijalo da čitam knjigu u kojoj ama baš niko me ne podseća na mene, Ketnis Everdin je neko ko ima neverovatno mnogo energije i ja se sećam da sam i ja bila tako puna energije kada sam imala godina koliko ona , ali kao to je davno prošlo vreme i sada se više saosećam sa likom Finika Odijara koji je preživeo dvoje Igra Gladi i sada je slomljen čovek. On po ceo dan spava , a kad je budan plače,jer mu ovi iz kapitola prete da će ubiti Eni, elem ja sam se tu mlao pronašla tako ja baš mnogo spavam, mislim da sam provela jedno sedam godina samo spavajući po 12  ili 10 sati dnevno više živim kao neki lenjivac ili kao recimo koala zavisi sve od dana nego što zapravo nešto radim. Prosto ne mogu da podnesem samu sebe kada sam budna (nije da se meni nešto tako slično dogodilo),  a i nije da bukvalno ne mogu da podnesem samu sebe samo mi se dopadan kako zvuči ta rečenica, ne mogu da podnesem sebe kada sam tužna , onda se izdepresiram i krenem da razmišljam o smrti i onda pošto ja i ne želim da umrem nikako ne mogu da podnesem da o tome i razmišljam , pa onda odem da spavam u nadi daće mi sutra biti bolje, tako bar kažu sutra je novi dan i sve će onda izgledati lakše, što je donekle i istina jutro jeste pametnije od noći, ali to ništa ne sprečava noć da opet padne i da se otkuca ponoć . Možda je to što toliko volim da  spavam ie  razlog zaštovolim da čitam. Niko ne zna odakle dolaze snovi niti odakle dolaze knjige. To jest ideja ze knjige.  Knjige su u krajnjm slučaju  kao neki snovi prikovani za papir. Dobro možda se sada malo proseravam , uglavnom čitam samo zato što mi je mnogo dosano u životu i to nema baš nikakve veze sa činjenicom da me je teško probuditi. I onda sam se eto obradovala što ipak ima neko sličan meni u knjizi , makar se i pojavio na kratko. Tu se i završava svaka sličnost izmedju mene i njega, jer nemamo mi ništa drugo zajedničko osim što oboje baš volimo da spavamo. Zapravo ono što je najzanimljivije u priči Finika Odijara je to što je on pobedio je zato što je bio lep. Ja nisam toliko lepa i baš su retki tako lepi ljudi. To je ono što je u njegovom slučaju bilo presudno da pobedi u Igrama Gladi i složićete se  ne može slučajnije od toga, jer se on jednostavno tako rodio. I sad ne bi to ništa značilo da Kapitol nije kao i naš svet usresredjen isključivo na slavljeneje fizičkog izgleda. Prvi put ti gledaoci iz Kapitola nisu mogli da podnesu da vide da jednan tako mali dečak umre pred njihovim očima, iako su videli tolike druge brutalno ubijene. Ono što ih je porazilo je to što je on tako uprkos tome što je tako lep u toliko opasnoj i nezavidnoj  situaciji i kada bi on umro sve ono u šta oni veruju o tome da lepota donosi sreću i uspeh bi palo u vodu i oni više ne bi imali u šta da veruju niti čemu da streme čitav njihov sistem vrednosti bi se srušio pred njihovim očima. Stoga učinili su sve što je bilo u njihovoj moći da se postaraju da on preživi slali su mu vodu, hranu, lekove, čak su mu poslali i neko oružije da se bori u vidu trozupca. Što je poprilično čudno zašto bi neko ikome slao trozubac, to je kao da nekome pošalješ dzinovsku viljušku i ne znam da li je to praktično i koliko mu je to zapravo pomoglo da preživi ,no on je poreklom iz neke ribarske oblasti, pa su mu zato dali nadimak Posejdon te otuda i trozubac. Publika i sponzori su bili toliko ludi za njim da su  štedeli  i slali sve što ima je palo na pamet da mu treba da bi on preživeo čak i te malo čudne stvari. I  nije njima  bilo  žao njega zato  je on on ili zato što oni cene lepotu kao lepotu , nego je njima strašno to  što su u njemu prepoznali sve ono što oni žele biti ili što oni jesu. Prepoznali su u njemu i sve ono što oni žele imati, jer oni se svakodnevno podvrgavaju raznoraznim operacijama i tretmanima  da bi bili lepši i veruju da će im to doneti sreću. I onda se pojavi Finik Oidijar koji je najmljadji učesnik nema nikakve šanse da peživi naravno da su morali da ga spasu. I jeste on preživeo očito kada je došao do drugih Igara gde je upoznao Ketnis i gde je sada već odrastao čovek i dallje isto onoliko lep i i dalje miljenik publike. Doduše ja sam ovo sve pogresno zakljucila verovatno sama autorka nije htela reći ništa od ovoga , već je samo htela da kaze da je on jedan od onih zvezda koje ceo život provedu ispred kamera. Ne znam jel ste primetili, al baš je to cudno što većina tih jako poznatih glumaca i pevača počnu da se pojavljuju na tvu tako rano i posle izgrade ogromne karijere. Ne znam zašto , ali ja sam tog Finika više zamišljala kao Miloša Bikovića u onoj seriji sa rtsa gde ima šarenu crveno plavu kosu nego kao neko dete. Doduše bio je i on tada dete, ali nisam ja to skontala tako, jer je on stariji od mene i sećam se da sam baš svaku epizodu pogledala da bih kao njega videla, što je baš izuzetno glupo. 

 Druga najzanimljivija priča je ta kako je devojka u koju je zaljubljen Eni pobedila ona je jelte ušla u arenu videla je kako su nekoga ispred nje ubili  , videla je krv i to koliko je svet  i ljudi u njemu surovi  i nije mogla uopšte to sve da podnese , pa je od svega toga jednostavno poludela i sakrila se. Nakon što su se svi drugi poklali i podavili u nekoj polavi ona je samo  isplivala iz svog skrovišta. Publika u kapitolu se sigurno mnogo razočarala što pobeda nije bila krvavija, al eto barem je priča potpuno luda koliko i ona sama. Moram da vam priznam da mi to deluje kao njarealističniji scenario za mene da prežimim ili za bilo koga drugog  da tako nešto preživi, jer realno koje su šanse da vas bilo ko poštedi zbog lepote ili da budete sposobni u baratanju sa oružijem. Baš nikakve. Ovo sa ludilom ima smisla, pa je stoga i realistično. I baš se skroz  pronalazim u toj Eni, tačnije u činjenici da je poludela od užasa, jer realno te su Igre Gladi previše krvave i ne bih ni ja to mogla podneti i verovatno bih i ja poludela da sam tamo. Skroz razumem sada one memove u kojima tvde da ne bi voleli da žive u tom svetu. 

 Mislim da obično bi trebalo da sepoistovećujete sa nekim od glavnih likova no svi su oni možda previše vešti i savršeni , ipak je ovo tinejdzerski roman samo sporedni junaci ovde imaju mana.Ako je  je cilj knjge da se prepoznate u liku Ketnis Everdin, onda je cilj poprilicno promašen , jer  moram da napomenem da ja nju opšte ne razumem, a kamoli da sebe u njoj vidim. Ona je baš mnogo snalažljiva, samostalna i možda čak i malo nekad surova, iako je knjiga napisana da ne osetite baš sve surovosti koje se dešavaju, jer nemaju svi likovi ni imena da vam ne bi bilo previše žao kada umru. Njen lik mi je dopadljiviji i razumljiviji kada je igra Dzenifer Lorens. Zapravo sve što igra Dzenifer Lorens deluje prijemčljivo, čak i kada niste ni nalik na ulogu koju ona igra.

 Ovako ja više sebe doživljamav kao Eni koja spava koliko Finik Odijar, kao neka mešavina između ta dva lika, što je morate priznati apsolutno i nije neka dobitna  kombinacija, ali zbilja su svi ostali likovi mnogo sposobni i efikasni i sve umeju i sve znaju, a ja uopšte nisam takva. Važi druže što bih ja znala da zapalim vatru u šumi i nadjem sama vodu i hranu. Elem da se vratim na temu ono što meni nije nikako jasno kako su njih dvoje to jest Finik i Eni završili zajedno on je miljenik kapitola najlepši učesnik Igara gladi , a ona je samo luda.  Za Ketnis i Pitu svi navijamo od početka  i svima je jasno da se oni simpatišu još od detinjstva i to je sve jako slatko što se oni ceo život znaju i zapravo oni i završe srećno i zajedno na karju , ali ovde ne zanamo skoro ništa o tome kako su se Finik i Eni upoznali niti  zbližili  , jer oni su samo sporedni likovi, pominju se samo u par rečenica. Sve ostalo u vezi njih je potpuna misterija. Možda je jedan od razloga što su se zbilžili to što  su oboje poticali iz tog istog distrikta i to što su prošli kroz sličnu situaciju gde su pobedili isključivo zbog nečega što je bilo u njihovoj prirodi , pobedili su zbog nečega na šta nisu mogli da utiču. On svakako nije mogao da utiče na svoj šarm i na to kako utiče na ljude  niti ona na svoju osetljivost i naivnost to su sve stvari koje su im bile urodjene, dok su ovi svi drugi mogli trenirati , vežbati ili  učiti kako da pobede. Njihovo učešće i pobeda u Igrama Gladi je bilo više izazvano usudom  no njihovim svesnim delovanjem. Na taj neki čudan način su njih dvoje slični , jer oboje su na odredjeni način pobedili samo zato što su bili upravljeni sudbinom i stoga što su  imali sreće ili je možda  uopštenisu ni imali jer da su je imali ne bi njih izvukli,pa  onda stoga jedno oni mogu jedno drugo i da razumeju. No svakako mi je bilo mnogo slatko kada su se konačno sreli i kada je Finik prestao non stop da sapava kada su izbavili Eni. Posle ne znam šta je bilo , jer nisam baš pročitala celu treću knjigu , jer mi se čini da je malo slabije napisanaa u odnosu na prve dve koje su odlične. Pojavila se sada i najnovija knjiga Balada o pticama pevačicama i zmijama, ali ne znam koliko je to zabavno.

Na kraju htedoh da kažem da je  serijal odličan postoji i jedna slična knjiga pod nazivom Battle Royale za koju svi tvrde da je mnogo kvalitetnija i bolje ostvarena zamisao od Igara Gladi, pa bih volela i nju da pročitam. Mnogi zapravo i optužuju Kolinsovu da je ukrala ideju od Takamija , što ja vidim kao skroz apsurdnu optužbu , jer sasvim sigurno dve osobe mogu doći na  istu ideju ili sličnu ideju bez obzira na to što žive na različitim delovima zemlajske kugle i da nakon toga obrade tu ideju u skladu sa sopstvenim nahodjenim , jer na kraju krajeva bez obzira na to gde živite talog medija i stvarni šouovi su svuda isto iscenirani, što znači da su ih oboje inspirisale slične pojave.