Dan žalosti

Danas je dan žalosti.  Nisam znala da ima takvih dana žalosti koji se odnose samo na čitaoce,  koji se dese tako neočekivano kada vam umre drag pisac,  ali eto ima i takvih dana. Verujem da je Bekim Sejranović mnogima bio drag pisac kao što je i meni, zapravo on je nama i dalje drag pisac samo što eto neće više biti njega njegovih novih knjiga,intervijua i nikome nije jasno kako sad to odjednom i zašto. I eto bio je to jedan grozan dan.( pišem ovo od 22.og)

Kada neko tako iznenada umre mlad il u nekoj nesreći često mi se desi da ne mogu da poverujem u to, pa onda proveravam sve moguće vesti išcekujući da će neko negde reći da je došlo do nekakve greške, da ja taj neko u stvari živ , da je dobro i da niko nije u stvari umro, nego da je to sve bio nekakav nesporazum, da je neko to izmislio, napravio zluradu šalu , skovao lažnu vest, da sve to nije bilo il da je neko nešto pogrešno razumeo il načuo, pa tako neispravno preneo, no to sve traje kratko na kraju se ispostavi da je sve to vrlo stvarno i da su to sve samo moja zavaravanja. Nekad čekam i da se taj koji je umro javi i demantuje ove koji tvrde da je umro što je pomalo bizarno, al tako je. Pa, pošto niko ništa nije demantovao htela sam vam htela reći jednu utešnu pomisao koja mi je  pala na pamet kada sam se setila onog citata o onima koji odlaze u Seobama " Ima seoba."( znate šta ide dalje) više da utešim sebe i da meni bude lakše no zbog bilo čega drugog. Osim toga bilo bi lepo nažvrljati ovde jedan lep kraj za čoveka koji napisao toliko utešnih reči za one koji ne znaju kuda će ,  pa lutaju od grada do grada, od drzave do drzave od kontinenta do kontinenta trazeći novi dom, ali  gde god da odu oni su uvek stranci, čak i kada se vrate u svoj rodni kraj, a nije to mala svar utesiti bezdomne.

Jedan se nomad preselio u lepši kraj. Tamo gde je otišao sigurno ima i drugih nomada,pa neće tamo putovati sam, već će sa drugim nomadskim plemenima širiti nebeske čadore. Tamo sigurno ima tkavih stvari potrebnih za putvanja kao što su nebeski šatori, knjige i koferi, tajge , stepe i mora za plovodbu. U nebeske čadore dolaze samo ljudi koje ste voleli posete vas mozda u snu ili i oni sami tamo  putuju, pa ih sretnete dok lutaju prostranstvima.  I ne putuje se stalno , već samo onda kada nomadu dojadi da stoji tu gde jeste i kada putu dođe   vreme, onda se čador sastavlja i ide se dalje. Putovanje je tamo samo radi gušta nikako zbog neke prinude.

(Ps Mnogo mi ke žao ako ste iz nekog planinskog pejzaža, pa ravnica nije standardni oblik vašeg raja, al ja to tako zamišljam.No vrlo je moguće da ima tu i koje brdo i planina ako vam baš treba.)

I nemam vam šta mnogo reći , nekako me je ovo zateklo, pa su i reči nekud isparile, zato ćemo to nadomestiti citatima. Ako ste preskočili da pročitate knjigu Crnjanskog iz koje je navedeni citat od malo pre (a sigurno ima takvih) on ide ovako "Seoba ima. Smrti nema." Ja u to zapravo čvrsto verujem. I znam da mozda niste još čitali Bekima ili ćete ga tek čitati, pa ću ostaviti ovde deo jednog njegovog romana zato što se i ja sada malo malo se saosećam sa tim Dinom.

..."Dino, ulazi u kuću! Umro Tito, bog te jebo!" Reče to, okrenu se i odmaršira u kuću. Lopta koju sam bio opalio prema Dini dokotrljala se do njega, a on sjede na nju kleknuvši na koljena. Gledao je u mene uplašeno, kao da čeka neki odgovor. Ja mu kažem: "Ma laže ti stara. Đe će Tito umrijet. Haj' pucaj!"   ( iz "Nigdje niotkuda")

Dodatak: Nisam htela da objavim ovaj post , ali iznervirao me je Skerlićev tekst o tome kako su ama baš svi pisali tekstove o  Stevanu Sremcu kada je umro , pa šta su drugo i mogli kad im je bilo žao, taj čovek ima nula tolerancije prema bukvalno svemu i svakome ko da je samo njemu lično dozvoljeno da nešto piše. No pravo da vam kažem do ovog teksta ja sam mislila da je neumesno da ja sad tu nešto žalim nekoga koga nisam lično poznavala(nisam cak ni sve njegove knjige pročitala) , al iz toga teksta se vidi da je to jedna normalna ljudska reakcija da su ljudi oduvek tako reagovli, možda je to deo onog praiskonskog osećanja da kada umre neko moraš mu poslati darove da otputuje bezbedno na onaj svet , pa su careve sahranjivali sa njihovim blagom, ratnike sa njihovim mačevima, a pisce ispraćaju  rečima. Sve  je to za svaki slucaj da im necega na onom svetu slucajno ne nedostaje. I nema to baš veze sa tim što su njima potrebne sve te drangulije koje su skupljali za života koliko ima sa tim da mi kao ljudi baš zato što smo ljudi ne prestajemo da brinemo za druge ni onda kada njih više nema. Verovatno su zato oduvek narodi brinuli za svoje mrtve i gradili nekropole, piramide, stećnjake i zalivali zemlju na groblju rakijom i činili milion drugih rituala.

Nekome se to sve može učiniti glupim, al je to sve potrebno bez obzira na to da li je glupo ili nije. Evo od onog doba se ništa nije promenilo i dalje se nađe neko ko će zameriti onima koji se opraštaju od svog pisca ovoga puta je to doduše državni aparat koji ne mari za pisca i za knjige, što je doduše i razumljivo kako jedan pojam moze da čita , a i otkud drzavi osećanja to je ipak pojam nije to čovek za g. Skerlića nemam objašnjenje. Razumem ja da  je on  hteo da ispadne duhovit sa "Sremčevom dačom" , al ja uopšte ne mislim da je to duhovito niti da je on duhovit samo me je iznervorao. No izgleda da će da sankcionišu onu ambasadorku zato što voli da čita (tako se nešto blesavno nije dogodilo još od Don Kihota) , i to sve samo zatošto  je spustila zastavu na ambasadi u Pragu  Bekimu u čast , a nije imala ovlašćenja i ne može se tek tako zastava spuštati na pola koplja za svakoga ko joj umre u porodici. Iako ja mislim da Bekim njoj nije nikakav rod, ali njima izgleda nije jasno zašto je nju to pogodilo ako nisu u rodu. Ne znam šta bi Skerlić na to rekao i da li bi mu bilo drago da vidi da je njegova kritika urodila plodom, pa više mediji  da ne kazem novinari ne obraćaju toliku pažnju na pokojne pisce i na naše pokojne kulture , no se više  usresređuju na zastave. Ja mislim da je bolje da su svi po regionu malo spustili svoje zastave poučeni njenim primerom nisu morali bas da čitaju (ko neće da čita ne mora ovo kazem bez ironije stvarno vas niko ne trera), a ne da su se toliko bunili samo zato što je jedan od barjaka supšten ko da je najvaznija stvar na ovome svetu visko podignuti zastavu, pa onda tako sa njom srljati u propast. Ali sa druge strane ja ne znam , pa baš bukvalno ništa i vrlo je moguće da nisam u pravu i ako pogledamo sa te strane mozda su oni u pravu , jer realno zašto bi ovi što umeju da čitaju imali ikakva prava da u svojoj državi nešto žale ili slave? Da zastavama mašu imaju pravo samo krvožedni. To je barem svima jasno. One zastave na kojima ljubav caruje postoje izgleda samo u pesmi i samo tamo i caruju , u zivotu kada se pojave slične zastave  , kao recimo ova sa slike iz Praga, onda je zabrane.

Htela sam jos i da nadodam jednu napomenu zato što mi iz nekog razloga u poslednje vreme svi pominju Tita da ja ne volim Tita i komunizam samo sam htela reći d a sam se osetila izgubljeno kao Dino. Ne znam zasto ljudi sve što napišem shvataju naopako možda ja ne umem ništa lepo da objasnim.