Zona

Ne znam da li ste ikada sanjali nešto što ste u knjizi pročitali ?Meni se to nikada pre nije dogodilo sve  dok nisam krenula da čitam "Zonu" Sergeja Dolatova i iskreno da vam kažem nisam ni znala da knjige mogu toliko da uticu na podsvest. "Zona" je iz nekog nepoznatog razloga vrlo neobična knjiga. I vrlo je moguće da nas vas ne bi ovako delovala, ali da bi možda neka druga knjiga bi samo ko zna koja li je to tacno  i gde je pronaći, ja ovu svakako nisam zbog tražila.

Knjiga me naime nije ni najmanje uznemirila na javi koliko me je uznemirilo ono što sam zbog nje sanjala, a nije mi se pre dešavalo da zbog neke knjige sanjam košmarne snove. Zapravo ja vrlo retko nešto sanjam obično spavam bez snova, a i kada nešto i sanjam obično sve to brzo zaboravim bez obzira na to koliko mi se u snu učini da je to sve bilo vazno ili zanimljivo. U svakom slučaju ja spavam vrlo mirnim snom pravednika. No zbog ove "Zone" krenula sam da sanjam čudne snove i prestala sam da čitam bilo šta osim malo poezije u strahu da će se ti snovi učestaliti ako budem čitala još nešto drugo. Odjenom sam se počela bojati knjiga i zato me i nema ovde na blogu nikako mi se nije dalo čitam. Konačno sam uspela da razumem sve one ljude koji ne vole da čitaju , jer sam se i ja eto baš svojski trudila da izbegavam knjige na neko vreme, te sam pocela da čvrsto verujem da se svi ti ljudi knjiga boje i ne mogu nikako da ih krivim šta moze da bude strašnije od slova na papiru? No svo to izbegavanje  mi je donekle i išlo  samo što su knjige baš mnogo počele da mi nedostaju, pa se bez njih osećala vrlo usamljeno iako sam eto bila okruhena ljudima. Pravo da vam kažem verovatno Dolatovljeva knjiga nije ni malo kriva za to što sam sanjala kosmare evo baš sam nedavno naletela na neku objavu sa tvitera u kojoj se mnogi slažu da su imali užasne snove pre no sto je sve ovo sa virusom počelo, pa me je to donekle i utešilo eto i drugi ljudi imaju intuiciju il šta god to bilo , pa mogu da naslute i predosete makar u snu neku opasnost. Naravno ne mislim ja da snovi baš bukvalno mogu da predvide budućnost, većina snova ama baš ništa i ne znači , ali pojave se sa vremena na vreme i ti neki drugciji snovi koji nam se učine neobicnim već dok ih sanjamo i zapravo nam se živo urežu u svest kao da su deo jave. Takvi snovi su zbilja retki i  više su neka slutnja onoga što će nam se mozda  desiti no što su zbilja snovi.
 Glupo je reći, al eto i Tviter moze pruziti neku utehu sada barem znam da nisam samo ja poludela , već je to više kao neko kolektivno ludilo ako već svi sanjano košmare. Onda sam i ja odahnula i krenula opet  da čitam. Uzela sam opet i Zonu samo što su ovoga puta snovi izostali  i knjiga je  ostaju na javi gde i treba da bud. Što se tiče same knjige  to je zanimljiva priča o mladom piscu koji se dopisuje sa svojim izdavačem i šalje mu isečke iz svog romana o stražaru u jednom zatvoru to jest kaznenom izolatoru koji je logicno gde drugo nego u Sibiru. Zapravo taj roman je već napisan, ali ga je pisac zaboravio negde u Americi i sada mu prijatelji šalju odlomke tog romana u formi nekih audio kaseta, pa ih on prepisuje prerađuje i šalje uredniku uz pisma koja su moram da napomenem vrlo duhovita. Mozda je bolje da sam citala "Puškinova brda" ili recimo "Kofer" to mi deluje manje strašno, mozda ću je ipak pročitati kada sve ovo prođe i kada svet ponovo bude u redu, a mora biti. Ja baš i nisam neko ko voli da ostavlja knjige na pola nedočitane.

Postoji inače jedno verovanje da ako  nekome ispričaš svoj san da se on neće ostvariti i zato vam ga ja evo ovde pišem. Elem usnila sam da sam u jednoj razrušenoj zgradi. Ta je zgrada bila vrlo slična onoj u kojoj ja i u stvarnosti živim , al kako sam znala da sam baš u zgradi kada sam mogla da vidim samo sivu prostoriju svu u prašini ne znam, valjda sam videla kroz prozor da smo visoko na nekom spratu, elemmora biti da je to jedna od onih stvari u snu koje jednostavno znate iako nigde nije objašnjeno kako vi to tacno znate. Kada sam pogledala kroz prozor videla sam još mnoštvo takvih istih betonskih betonskih zgrada,  sve je okolo njih bilo poplocano betonom , izgledalo je kao kada neki Amerikanac hoće da prikaze kako izgleda cela Istočna Evropa , pa snime neki stambeni bok iz socijalisticke ere i kaže eto to vam je Istocna Evropa. Ja zapravo i živim u jednom takvom bloku , al nije to bio taj blok samo je na njega ličio i bio je u  nekoj zelenkastoj magli. Zapravo je ceo taj predeo sa maglom je izgledao kao da je istrgnuti iz onog filma "Stalker". Ne znam da li ste gledali taj film Trajkovskog , vrlo je moguće da niste , jer ništa se u njemu mnogo i  ne dešava, ali svaki kadar ttog filama  izgleda neobično lepo , iako je sve bizarno. Atmosfera te te radioaktivne Zone i taj kuzni zadah koji se oko nje širi vas tera da gledate da vidite šta če se desiti na kraju iako i vi sami naslućujete da se verovatno ništa neče desiti. I pošto je sve u tom snu  toliko ličilo na film tada sam znala da sam i ja  u Zoni. Tu negde u prostoriji u kojoj sam bila su se nekako našle i moja drvena polica sa knjigama, ali prazna i neki krevet, a po podu su bile pobacane knjige i otrgnuti listovi hartije razbacani svuda unaokolo. Podigla sam jednu knjigu sa poda i krenula da je listam , mislim da sam čak i sela na krevet dok sam je listala. Napolju nije bilo nikog samo sivilo i ta magla, a sobi je bio još neko sa mnom nisam sigurna ko nisam mu videla lice, zapravo sam sasvim sigurna da lice nije ni imao nego da mu je lice bilo zamućeno kao kad uključite blur u fotošopu pa vrtite po slici dok se lica više ne mogu prepoznati i  sećam se da mi je rekao"  Hajde moramo da idemo odavde!" . Ali ja se nisam obazirala na njegovo upozorenje , iako sam znala da će bomba uskoro da padne baš na tu zgradu u kojoj smo mi. I opet ne znam kako sam to znala kad mi to niko nije rekao čovek je samo ponavlajo da moramo da idemo nije rekao zašto , a ja jednostavno nisam želela da odem, a znala sam da moramo da idemo sada odmah i da nam vreme ističe, jer je cela ta Zona predviđena za rušenje i da će uskoro krenuti da tu bacaju bombe. Ne znam zašto bi neko rušio stambene blokove bomama, valjda im se to ucinilo efikasnijim, nego da šalju neke bagere i dizalice. Samo sam znala da Zona mora da nestane. Da će je sravniti sa lica zemlje i nas sa njome , ako slučajno ostanemo tu, a glas u snu je bio uporan ponavljao je "Moramo da idemo. Hajde. " I onda sam se naravno probudila samo se sećam da mi je bilo žao što moram da odem odatle , ali ne znam da li sam zaista i otišla.
E i da pre no što me proglasite  ludom evo još jedne neobične situacije. Zapravo tog dana to jest noći smo izašle Nevena i ja sa nekim koleginicama sa faksa sećam se da se zezao da smo konzilijum arhitekata , a ono polovina nas nije  završilo faks. Elem pričala sam sa nekim njegovim drugom, pa se ispostavilk da smo oboje smo  baš tu noć sanjali bombardovanje , ali ne ono 90ih nego neko drugo bombardovanje kao u nekoj zoni.
I evo  čitam vesti kako gori šuma oko Černobila i samo je na kilometar od postrojenja gde se čuva radioaktivni otpad. San je  skoro , pa postao zbilja pepeo od tog pozara se širi i prenosi radioaktivne čestice ko u filmu Trajkovskog , a ako ne zauzdaju požar može i to postrojenje eksplodirati.
I samo zato vam i pišem ovaj tekst više kao neku nadu da će pasti kiša u Ukrajini i da će sve biti dobro.

 Elem malo mi sad ceo taj san lici i na onu pesmu od Magazina Ko me zove baš je tako bilo kao u pesmi.
I onda sam se naravno probudila. Stvarno ne volim niša da sanjam, više volim da sanjarim na javi budna. Kada sanjam dok spavam sećam se samo ruznih i tuznih snova, one lepe i zaboravim, dok na javi se sećam i lepih i ruznih stvari, pa mogu da biram čega ću se sećati.