Terasa
Imam želju da zapravo objasnim zašto ja toliko volim svoju terasu i ne samo svoju terasu zapravo volim sve terase na ovom svetu mada to zvuči pomalo bizarno kada se ovako izgovori. Mozda je to zato što je napolju dovoljno toplo da na njoj ponovo moze da se sedi , ali znam da nije baš zato već samo osećam da tu postoji nešto što se mora reći. Moja ta terasa , koja i nije zapravo moja već je samo iznajmljujem, je zapravo poprilicno velika i prostrana sa dzinovskom saksijom na ogradi u kojoj su samo jedan uvenuli čičak koji je tu zalutao i mnogo suve zemlje. Tu je jedan stari sto i dve rasparane stolice koje nemaju nikakave veze jedna sa drugom , terasa je sva bela i prostrana, a na podu su pločice sive sa nekim crnim flekama. Sve u svemu vrlo je prijatna za sedenje i stalno pričamo o njoj sa drugaricama kako bi se od nje čitava soba mogla napraviti koliko je velika ili kako bi se terasa mogla divno urediti samo da je moguće , pa da se tu stave neke fine sofe za sedenje, jastuci i zelenilo, a ne da stoji ovako pusta sa praznom saksijom punom zemlje. Mnogo puta sam tamo sedela i sama i u društvu , mnogo puta smo se tamo slikali i pili vina i kafi . I ko o čemu ja stalno pričam o toj terasi i o tome koliko ima lep pogled.
I zapravo taj pogled sa terase jeste vrlo lep vidi se Spens i bazen , a u prvom planu su ogromne betonske zgrade, u daljini se nazire katedrala i centar, sada se vidi i nova crna zgrada u kampusu iza nje se nazire Fruška Gora, a tu dole je nekad bio i Dino park , pa ste mogli da vidite ogromne plastične dinusauruse kako pomeraju svoje kandze napred nazad i reže dok se naokolo razleže muzika i majušnu dečicu kako trče po stazi od šljunka od jednog do drugog i smeju se i vrište, jer deci su dinusaurusi najzabavnija stvar na svetu. Ima tu i malo drveća između zgrada, ali vrlo malo , pa se eto čitav taj pogled čini poprilično sivim i kako onda čovek da ga voli? Meni zapravo mnogo tu u tom stanu nedostaje drveće i uopšte bilo kakvo zelenilo. Cesto kazem da mi nedostaje bašta da izađem napolje na svež vazduh i da prošetam i stvarno mi to nedostaje , a ta terasa ma koliko lepa ne moze zapravo da zameni dvorište. Drveće u gradu nije kao ono na selu i nema ga cak i tamo gde bi trebalo da ga ima. Eto npr. u Limanskom Parku skoro da i nema drveća ,a vlajda bi barem u praku trebalo da ga ima ako su ga već svuda drugde posekli. Ni taj vazduh bez drveća ne moze biti bog zna kako svež i čist i dzaba mi da tu sedim na terasi kad je i tu zagušljivo. I zapravo to drveće po gradu se čini vrlo usamljenim i tužnim dođe vam nekad i da ga zagrlite to neko jadno svenulo drvo kad stoji onako golo na zimi. A kada posade novo opet npr. u Limanskom parku ti štapići deluju slabašno i samo tinjaju nadom da će se tu jednoga dana pojaviti pravo pravcato ogromno stablo koje buja od života, ali šanse su mu male u svem tom smogu da će se to zapravo i ostvariti. Da malo razbijem sivilo u tom stanu kupila sam jedan mali kaktus, jer mi je izgledao vrlo lepo i zeleno, ali se ispostavilo da je kaktus bolestan sa druge strane je imao neke suve braon mrlje, ali sam ga svejedno uzela i jako se za njega brinem, jer sam ga više puta slučajno ispustila na pod kao da mu nije i bez toga bilo loše. Ne znam da li će se ikada oporaviti. Sada sam mu isekla to što se osušilo ,jer tako sam pročitala da treba uciniti ako se to susenje krene siriti, a on se sada svakoga dana sve više povija u stranu gde zjapi ta rupa i svakog dana je sve dalje od sunca. Ja se samo nadam da neće umreti, ali uopšte ne gajim nadu da će se oporaviti , jer mislim da je baš dugo bio boelstan, a sada još ima i rupu koja mu zjapi u mesu. Osim toga mislim da se moj kaktus sada svega plaši i pušta bodlje mnogo veće i oštrije no što ih je pre imao i sigurno sad za sebe misli da je mnogo opasan i da je potupno bezbedan sa dugim i oštrim bodljama, a ne zna da je zapravo jako mali i sićušan, skoro bespomoćan i da zapravo izgleda vrlo smešno sa svim tim dugackim trnjem kojim se opasasao. Na stranu što je smešan , on je za sada i dalje živ i mozete ako se dobro zagledate u njega da vidite kako se pomera.
Cimerkin kaktus se već osušio mada sam ga ja zalila i nije mi baš jasno zašto je uvenuo , ali ja svejedno krivim sebe. Izgleda da vam ja dođem tu kao neki ubica kaktusa. Ni ovaj kaktus nisam zalila pre nego sto sam otišla , ali valjda je to dobro kaktusi ionako ne vole vodu, pa će mozda i preziveti ovaj karantin. Nije meni dati ništa da čuvam.
Inače izgleda da google čita ove tekstove više no biko ko drugi. Danas mi je izašlo jako mnogo videa o kaktusima na temu 5 najcešćih grešaka u odgajanju i kako da rezlikujete koji je koji katus. Ima na ovom svetu jako mnogo kaktusa i nisam baš naučila da ih razlikujem, ali sam našla i jedan mnogo lep video gde su snimili kaktuse kako cvetaju. Zamislite i kaktusi sada cvetaju u proleće kao i ostale biljke , ko bi se tome nadao. Nisam znala da imaju tako lepo cveće raznih boja i oblika. Samo sto oni cvetaju vrlo kratko i ne tako često. Valjda sve što je lretko mora biti i lepo. Da retke stvari nisu lepe ne bismo ih ni primetili. Tamo negde u pustinji Karakum sada cveta pamuk , jer je i tamo proleće. Odande je nedavno dok sam ovo sve pisala doleteo crni pesak i prekrio nebo nad Beogradom.
Ono što sam zapravo htela da vam kažem je da ne volim ja zapravo tu terasu toliko samo zato što mi nedostaje bašta niti zbog svežeg vazduha kako to obično ističem, već ja tu zapravo sedim zato što mi nedostaje Merso. I ne znam zašto mi godinama nedostaje fikcionalni lik , ali to je jednostavno tako i često ga se setim kada na terasu izađem. Ima jedano poglavlje u "Strancu" u onom prvom delu kad Merso sedi na terasi celo popodne i gleda ljude kako nekuda odlaze i svi nekuda odlaze samo on nema gde i nema sa kime da ode. I sedi tako celoga dana do noći i gleda ljude kako se vraćaju nazad odande gde su bili tokom popodneva , a on je i dalje isti nepromenjen sedi tu na terasi i ništa mu se ne dešava. Eto zato ja volim moju terasu , jer se osećam kao Merso dok tu sedim i gledam ljude kako prolaze Bulevarom i nekuda idu. Oni prelaze ulicu , a ja samo tu sedim i blejim i ne znam šta ću i gde ću.
Osim toga postojanje te terase vam je i neka nada da će se jednog dana nešto i desiti da će vam bljesnuti svetlost u lice i da će se onda nešto i promeniti (nije baš nuzno da bude dramaticno kao u knjizi moze to biti bilo što i život nije baš uvek dramatičan poput fikcije). Ali na kraju sunce i svetlost će bljesnuti udariti vam u glavu , pa makar napolju bilo i oblacno i stranac će se konacno biti normalan. No svejedno me terase podsećaju na Mersoa i zato ih volim.
Terase i balkoni su vam na kraju krajeva nekakva nada. Nada kad nikakve nade više nema i kad na nju i ne pomišljate, a opet svakoga dana izlazite ne svoju terasu kao u nekom zanosu i molitvi za nekog il nešto ne znate ni vi tacno za šta.
Sad pošto su svi u karantinu želim da dopunim ovaj tekst sada kada svakodnevno gledam one ljude zarobljene na svojim terasama u Italiji kako pevaju , pa mi terase više eto više nisu pune nade samo je sve to postalo tuzno i strasno. Terase su samo jedan deo otrgnute slobode koji je eto jos i vidljiv u prostoru da mozete da vidite parče neba na koje imate pravo. pa odatle onda možete da pevate, aplaudirate ili lupate o šerpe kako vam već dodje. I tu je kraj priče sa terasama niko nema pravo na veću slobodu od toga prostora koji na terasu stane i od tog neba koje se sa nje vidi. Sloboda u par metara kvadratnih. Ne znam samo šta će biti sa onim ljudima koji terasu nisu nikad ni imali ili su je zazidali da bi dodali tih par kvadrata svojoj kuhinji ili dnevnoj sobi , gde će oni izaći da vide nebo. Osim toga ne znam ni što su se svi bunili kada većini ljudi više od slobode nedostaje da idu neometano u kupovinu.
Evo još jednog teksta koji nisam objavila , jer ne znam što mi nedostaje "Stranac" su vreme kada svi čitaju samo "Kugu", ali ipak ću ga objaviti čisto da ne bude da me nema. I ne znam da li treba da napomenem da je Stranac više kao metafora , pre no što me optuzite da mrzim Arape kao što se to desilo bendu The Cure, verovatno bi trebalo ovo je vreme politicke korektnosti. Ljudi su postali čudni. Šta god da čovek kaže neko će naći način da to preinači da ispadne zlo.
I zapravo taj pogled sa terase jeste vrlo lep vidi se Spens i bazen , a u prvom planu su ogromne betonske zgrade, u daljini se nazire katedrala i centar, sada se vidi i nova crna zgrada u kampusu iza nje se nazire Fruška Gora, a tu dole je nekad bio i Dino park , pa ste mogli da vidite ogromne plastične dinusauruse kako pomeraju svoje kandze napred nazad i reže dok se naokolo razleže muzika i majušnu dečicu kako trče po stazi od šljunka od jednog do drugog i smeju se i vrište, jer deci su dinusaurusi najzabavnija stvar na svetu. Ima tu i malo drveća između zgrada, ali vrlo malo , pa se eto čitav taj pogled čini poprilično sivim i kako onda čovek da ga voli? Meni zapravo mnogo tu u tom stanu nedostaje drveće i uopšte bilo kakvo zelenilo. Cesto kazem da mi nedostaje bašta da izađem napolje na svež vazduh i da prošetam i stvarno mi to nedostaje , a ta terasa ma koliko lepa ne moze zapravo da zameni dvorište. Drveće u gradu nije kao ono na selu i nema ga cak i tamo gde bi trebalo da ga ima. Eto npr. u Limanskom Parku skoro da i nema drveća ,a vlajda bi barem u praku trebalo da ga ima ako su ga već svuda drugde posekli. Ni taj vazduh bez drveća ne moze biti bog zna kako svež i čist i dzaba mi da tu sedim na terasi kad je i tu zagušljivo. I zapravo to drveće po gradu se čini vrlo usamljenim i tužnim dođe vam nekad i da ga zagrlite to neko jadno svenulo drvo kad stoji onako golo na zimi. A kada posade novo opet npr. u Limanskom parku ti štapići deluju slabašno i samo tinjaju nadom da će se tu jednoga dana pojaviti pravo pravcato ogromno stablo koje buja od života, ali šanse su mu male u svem tom smogu da će se to zapravo i ostvariti. Da malo razbijem sivilo u tom stanu kupila sam jedan mali kaktus, jer mi je izgledao vrlo lepo i zeleno, ali se ispostavilo da je kaktus bolestan sa druge strane je imao neke suve braon mrlje, ali sam ga svejedno uzela i jako se za njega brinem, jer sam ga više puta slučajno ispustila na pod kao da mu nije i bez toga bilo loše. Ne znam da li će se ikada oporaviti. Sada sam mu isekla to što se osušilo ,jer tako sam pročitala da treba uciniti ako se to susenje krene siriti, a on se sada svakoga dana sve više povija u stranu gde zjapi ta rupa i svakog dana je sve dalje od sunca. Ja se samo nadam da neće umreti, ali uopšte ne gajim nadu da će se oporaviti , jer mislim da je baš dugo bio boelstan, a sada još ima i rupu koja mu zjapi u mesu. Osim toga mislim da se moj kaktus sada svega plaši i pušta bodlje mnogo veće i oštrije no što ih je pre imao i sigurno sad za sebe misli da je mnogo opasan i da je potupno bezbedan sa dugim i oštrim bodljama, a ne zna da je zapravo jako mali i sićušan, skoro bespomoćan i da zapravo izgleda vrlo smešno sa svim tim dugackim trnjem kojim se opasasao. Na stranu što je smešan , on je za sada i dalje živ i mozete ako se dobro zagledate u njega da vidite kako se pomera.
Cimerkin kaktus se već osušio mada sam ga ja zalila i nije mi baš jasno zašto je uvenuo , ali ja svejedno krivim sebe. Izgleda da vam ja dođem tu kao neki ubica kaktusa. Ni ovaj kaktus nisam zalila pre nego sto sam otišla , ali valjda je to dobro kaktusi ionako ne vole vodu, pa će mozda i preziveti ovaj karantin. Nije meni dati ništa da čuvam.
Inače izgleda da google čita ove tekstove više no biko ko drugi. Danas mi je izašlo jako mnogo videa o kaktusima na temu 5 najcešćih grešaka u odgajanju i kako da rezlikujete koji je koji katus. Ima na ovom svetu jako mnogo kaktusa i nisam baš naučila da ih razlikujem, ali sam našla i jedan mnogo lep video gde su snimili kaktuse kako cvetaju. Zamislite i kaktusi sada cvetaju u proleće kao i ostale biljke , ko bi se tome nadao. Nisam znala da imaju tako lepo cveće raznih boja i oblika. Samo sto oni cvetaju vrlo kratko i ne tako često. Valjda sve što je lretko mora biti i lepo. Da retke stvari nisu lepe ne bismo ih ni primetili. Tamo negde u pustinji Karakum sada cveta pamuk , jer je i tamo proleće. Odande je nedavno dok sam ovo sve pisala doleteo crni pesak i prekrio nebo nad Beogradom.
Ono što sam zapravo htela da vam kažem je da ne volim ja zapravo tu terasu toliko samo zato što mi nedostaje bašta niti zbog svežeg vazduha kako to obično ističem, već ja tu zapravo sedim zato što mi nedostaje Merso. I ne znam zašto mi godinama nedostaje fikcionalni lik , ali to je jednostavno tako i često ga se setim kada na terasu izađem. Ima jedano poglavlje u "Strancu" u onom prvom delu kad Merso sedi na terasi celo popodne i gleda ljude kako nekuda odlaze i svi nekuda odlaze samo on nema gde i nema sa kime da ode. I sedi tako celoga dana do noći i gleda ljude kako se vraćaju nazad odande gde su bili tokom popodneva , a on je i dalje isti nepromenjen sedi tu na terasi i ništa mu se ne dešava. Eto zato ja volim moju terasu , jer se osećam kao Merso dok tu sedim i gledam ljude kako prolaze Bulevarom i nekuda idu. Oni prelaze ulicu , a ja samo tu sedim i blejim i ne znam šta ću i gde ću.
Osim toga postojanje te terase vam je i neka nada da će se jednog dana nešto i desiti da će vam bljesnuti svetlost u lice i da će se onda nešto i promeniti (nije baš nuzno da bude dramaticno kao u knjizi moze to biti bilo što i život nije baš uvek dramatičan poput fikcije). Ali na kraju sunce i svetlost će bljesnuti udariti vam u glavu , pa makar napolju bilo i oblacno i stranac će se konacno biti normalan. No svejedno me terase podsećaju na Mersoa i zato ih volim.
Terase i balkoni su vam na kraju krajeva nekakva nada. Nada kad nikakve nade više nema i kad na nju i ne pomišljate, a opet svakoga dana izlazite ne svoju terasu kao u nekom zanosu i molitvi za nekog il nešto ne znate ni vi tacno za šta.
Sad pošto su svi u karantinu želim da dopunim ovaj tekst sada kada svakodnevno gledam one ljude zarobljene na svojim terasama u Italiji kako pevaju , pa mi terase više eto više nisu pune nade samo je sve to postalo tuzno i strasno. Terase su samo jedan deo otrgnute slobode koji je eto jos i vidljiv u prostoru da mozete da vidite parče neba na koje imate pravo. pa odatle onda možete da pevate, aplaudirate ili lupate o šerpe kako vam već dodje. I tu je kraj priče sa terasama niko nema pravo na veću slobodu od toga prostora koji na terasu stane i od tog neba koje se sa nje vidi. Sloboda u par metara kvadratnih. Ne znam samo šta će biti sa onim ljudima koji terasu nisu nikad ni imali ili su je zazidali da bi dodali tih par kvadrata svojoj kuhinji ili dnevnoj sobi , gde će oni izaći da vide nebo. Osim toga ne znam ni što su se svi bunili kada većini ljudi više od slobode nedostaje da idu neometano u kupovinu.
Evo još jednog teksta koji nisam objavila , jer ne znam što mi nedostaje "Stranac" su vreme kada svi čitaju samo "Kugu", ali ipak ću ga objaviti čisto da ne bude da me nema. I ne znam da li treba da napomenem da je Stranac više kao metafora , pre no što me optuzite da mrzim Arape kao što se to desilo bendu The Cure, verovatno bi trebalo ovo je vreme politicke korektnosti. Ljudi su postali čudni. Šta god da čovek kaže neko će naći način da to preinači da ispadne zlo.
PS Nisam o sebi pisala ako se i to mora napominjati. Mislim da ja nemam mnogo slicnosti sa likom iz romana koji je baš apatičan samo eto volimo terase. Zapravo ja i ne sedim odavno više tamo toliko često što zbog golubova koji stalno dolaze što zbog toga što i ne izlazim nigde , pa nije zabavno. Šta da vam kazem ne sedim tamo već par godina samo me je taj jedan izlazak na tersu još pre korone podsetio na dane davno prošle kada mi je bilo kul tamo da sedim samo zato što volim taj roman.
Comments
Post a Comment