Put za Brisel

 Ovaj tekst ja baš nikad ne bih pisala , al ono mi madre ga je naručila , pa rekoh da joj ispunim želju kad je več ona platila taj put za Brisel. Kontam da kada ga pročita da će joj biti žao što ga je tražila ,ali nema veze to obično tako bude kada dobijemo ono što smo želeli shvatimo da to nećemo barem je to tako vrlo često sa mnom i mojim aspiracijama sa pisanjem recimo ja sam htela da pišem a bolje da nisam , al ondakada to shvatite je isuviše kasno da se to promeni i tada vidimo da je ono što smo hteli , pa blago rečeno užasno. Rekla je mogla bi napisati putopis o Briselu i ja sam rekla dobro i sada kada sam već na to pristala mogla bih ga i napisati to jest dovršiti, mada ne znam zbilja zašto, kada se meni on uopšte i ne piše. Ja baš nikako ne citam putopise, a i kada ih čitam uvek negde stanem na pola.

Krenuli samo ranom zorom iz Novog Sada ka Temišvaru da tamo hvatamo let Nevena ja i neki ljudi koji su isto putovali odatle.
I sad ne znam šta da pričam jedino što mi pada na pamet  da pričam o ovom putovanju je da krenem od mog ogromnog straha od letenja. Znate ja zapravo nisam nikada nikuda išla avionom i bila sam sve vreme ubeđena da će se taj avion negde srušiti. I tako sam ja dva ipo sata paničila međ oblacim. Džaba sam ponela ja knjigu da čitam kad nisam mogla ni na šta da se skoncentrišem , jer sam stalno gledala kroz prozor ili bih gledala unaokolo i pokušavala samu sebe da smirim. Inače ja nisam ni trebala da sedim do prozora , ali baka koja je trebala da zauzme to sedište se izgleda još više plašila no ja ili joj je bilo muka u svakom slučaju ona je sela na moje mesto i taj ceo let je provela sa zabijenom glavom međ rukama na  rasklopivom stočiću , znate već ono što je prikačeno za sedište ispred. Njen unuk koji je sedeo do mene je nabio slušalice u uši i delovao je kao da ga ništa na ovome svetu ne zanima osim kad ćemo da sletimo da opet ukljuci internet (zapravo i mene je to samo to u tom trenutku zanimalo ako ćemo iskreno), tako da ja nisam imala ni kome da se jadam ni kome da paničim, pa sam jelte paničila u sebi ni zbog čega kako se kasnije ispostavilo, kao što to u život obično i biva. Sva ta panika je bila potpuno uzaludna. Osim toga verovatno ga ništa ne bih razumela , jer su svi samo pričali na rumunskom ili na lošem engleskom sa jakim i nerazumljivim akcentom i morala sam silno da upregnem da razumem šta to pokušavaju da nam signaliziraju o bezbednosti tokom leta.  E sad ono što je zapravo bilo lepo je to što je napolju bio dan , pa se sve kroz prozor moglo  videti , te sam veći deo vremena gledala kroz prozor što je poprilično pomoglo, jer je prizor bio toliko lep na momente da sam zaboravila da treba da paničim. U početku smo leteli dosta nisko pa su se videla neka sela i mala jezera kao i putevi i automobili, a zemlja je bila sva išarana od njiva i zutom travom. Posle kada smo se podigli videlo se samo nebo i citavo more oblaka do obzorja, a oblaci su svi paperjasti kao kada ih nacrtaju u onom cratanom filmu Medvedići dobrog srca da deluju meko kao jastuci, ali za razliku od tih imaginarnih oblaka verovatno se ne mogu uhvatiti i verovatno bi se raspšili u ništa ako bi ih dodirnuli. Ne znam zasto mi je baš taj crtani pao na pamet gledala sam ga vrlo davno na kaseti koju mi je tata kupio u onom tržnom centru koji se sad raspada  u centru Zrenjanina, a zapravo smo uzeli kasetu Tarzana, al je eto bilo na toj kaseti i dve bonus epizode Medvedića. Ko bi se tome nadao. Valjda to tako tako ide nekad dobijete i mnogo toga nenadanog što vas iznenadi, uz ono što sete očekivali . U jednom delu puta pojavila se rupa u celom tom moru oblaka , pa se činilo kao da se oni spuštaju u slapovima u ambis , a dole se mogla lepo videti zemlja i sve je bilo zeleno, jer je u Belgiji  pejzaž drugačiji, pa su  i boje bile drugčije, ali to je bilo kratko , pa su se oblaci ponovo spojili i nastavili da prekrivaju ceo vidik. Onda smo opet krenuli da se spuštamo i u tom moru zelenila se pojavio  veliki grad i široka skoro zelena reka . Ubrzo smo i sleteli . Tada mi je neizmerno laknulo stvarno nisam zelela nikad više da letim nikuda, iako nije bilo nikakvih problema ni turbulencije, zapravo je sve bilo vrlo mirno i da nisam imala taj pogled ne bih ni znala da sam u avionu i da letim , isto tako bih mogla da sedim i u lekarskoj čekaonici ništa se tu nije strašno dešavalo ni pomeralo, ali sve je to zbog straha delovalo mučno, pa se i taj sam kratak let oduzio. Nije mi se vraćalo opet avionom i da sam mogla ja bih nazad išla autobusom, ali imali smo već kupljene povratne karte. Zatim je usledilo prolaženje kroz carinu što je bilo izrazito neprijatno, jer su nas pitali da im pokazemo novac i novčanike što verovarno  rade samo ako vide da niste iz EU, čak i kada smo se vraćali su napravili zastoj da provere da li nam treba viza da se vratimo kući, čovek bi pomislio da će im barem biti drago da nas vrate u našu najdražu vukojebinu , tako barem to deluje iz njihovog ugla, odakle smo došle i što će nas se rešiti, a ne da će im i to predstavljati problem i da bi oni da nas ne puste nazad. Baš su čudni ti ljudi i njihova pravila. Vise bi eto imalos smisla da su bili srećni što će nas se resiti.

 Kada smo se vraćali bili su ubedjeni da nam je potrebna viza , što je poprilično ludo zamisli da ti stvarno treba viza da se vratiš u sopstvenu zemlju , pa to je skroz apsurdno. Tada sam sedela opet do prozora, ali ovoga puta je to bilo moje mesto, samo što je bio mrak i ništa se živo nije moglo videti osim nešto malo kada smo poletali. Do mene je bilo prazno mesto ,a  pored je sedeo neki Rumunski fudbaler u nekoj sjajnoj šuškavoj trenerci i kopačkama, mogao je sebi ladno i da istetovira na čelu da je fudbaler. Mislim stvarno ko još leti u kopačkama za Temišvar. I ne znam baš tačno zašto me je toliko iznervirao , ali došao je baš kada sam ja vadila tu  neke stvari iz ranca i nisam ništa stigla ni da uzmem samo sam morala sve da ćušnem sa jaknom na ono čudo od pregrade iznad sedišta ja ni ne znam kako se to zove i da li takvi odeljci uopšte i imaju nekakvo ime. On je nešto promumlao , ali ja njega ništa nisam razumela i onda sam samo klimnula glavom, jer ono nemam pojma o čemu on priča , ali verovatno je pitao da li može tu da sedne ili nešto tome slično. Ja uopšte ama baš ništa ne razumem Rumunski, što je predpostavljam baš glupo sa moje strane sa obzirom na to da mi je neka prababa bila Rumunka trebalo bi da umem bar nešto da kažem nešto tipa sačekaj da uzmem knjigu iz ranca. U svakom slučaju ja sam tada bila užasno prehladjena i nisam stigla da uzmem još maramica iz ranca i samo sam tako lepo umirala na svom sedištu ostatak leta, jer mi je bio užasno zapušen nos i nisam mogla da dišem  več drugi dan od kada me je izduvao onaj prokleti vetar u Amsterdamu. U Amsterdamu je bilo prokleto hladno. I tako sam ja tu sedela na svom sedištu i raspadala se čitavih dva sata . Osim toga bilo mi je užasno neprijatno što duvam nos svakih dva minuta i ovom liku pored je bilo užasno neprijatno sklupčao se na sedištu i verovatno je mislio da ću sada da ga zarazim i da neće moći na teren narednih mesec dana i proklinjao je momenat kada mi se uopšte obratio. I tako to je bio jedan užasno neprijatan let. Bilo bi manje neprijatno da ja umem da pricam rumunski i da umem da objasnim da je to sve zbog 13 grama trave iz Amsterdama da se ja inace ne raspadam bas ovoliko da sam htela da izvučem maramice i  Borislava Stankovića iz ranca i da procitam Pevce do kraja što uopste nisam stigla, jer su me pohurivali. Ne znam zašto ljudi vole da se voze avionima , ja mislim da svaka osoba koja voli aerodrome i avione je veroavtno nevidjeni kreten. Tu stvarno ništa nije lepo. I šta ima tu da bude lepo samo si prinudjen da provedeš izvesno vreme sa nepoznatim ljudima u jednoj metalnoj kutiji koja visi u vazduhu.  Ovaj let je bio posebno grozan , jer nisam više imala ni snage da se plašim i paničim niti da pokušavam da prodišem bez kapi , samo sam ono odustala i nadala sam se da ćemo se srušiti negde na pola puta , pa neka sve ide dodjavola. Nekim čudom to se nije desilo i mi smo sleteli. Na moju veliku zalost onfa smo isli kombijem iz Temišvara nazad za novi sad sa nekim bakama i parom koji je baš sada tu doleteo iz Rima , oni su bili baš nekako srećni i u pravom kontrastu sa vozacem koji nas je sve do prve benzinske pumpe sve mrko gledao i psovao nam sve po spisku. Posle se oraspolozio kada smo mu platili. Sećam se i kako nam je tresnuo pasose kada smo stigli i da je ona devojka što je sletela iz Rima imal neku roze sjajnu fotrolu za pasoš. Onda sam morala peške  kući da idem kada sam stigla u Novi Sad, bilo je već dosta kasno, al mi je bilo zao da plaćam taksi osim toga bilo mi je i drago sto sam se vratila i što sam tu bezbedna i mogu sama noću da šetam ulicom. Nekako u Briselu ne bih smela tako nesto da pokusam velik je grad , a i jezivo je kada na ulici baš nikog nema.No fakat tu bi se zavrsila ova pripovest da se ne mozemo vratiti u vreme kada smo tek pristigle u Brisel. 

  Dakle potom smo sele na autobus, pa na tramvaj koji smo jedva našle , jer smo se izgubile u ogromnoj železničkoj stanici kroz koju je trebalo da prođemo bez google mapsa  i konacno smo stigle na odredište ispred neke crkve gde nas je čekala Marina. Malo je falilo da izađemo ispred pogrešne  crkve, jer obe su imale slicnu siluetu tako po mraku. I onda smo konacno stigle, potom smo išle u Delhaze da kupimo karton jaja, zelenu salatu , flašu vina i još neke potrebštine. Tu je negde bila i ta Marinina zgrada i ceo taj kraj je bio vrlo lep sa starim uskim kućama od cigle na nekoliko katova , nije tu bilo mnogo visokih zgrada i delovao je to kao dosta lep i miran kraj jedino je neobično bilo to što svi ostavljaju svoje kese sa smećem ispred kuće dva puta nedeljno. Kada smo stigle napile smo se  sa nekim Marininim tu prijateljima iz zgrade , jedan od njih mi je pozajmio dušek da imam gde spavati, a posle smo pušali pesme sa Evrovizije iz 2000ih bilo je to zbilja zabavno veče i da nas je neko tada mogao videti sigurno bi umro od smeha koliko smo samo bili smešni. Ja prvo i nisam htela da pijem, ali kad smo kupili tu flasu ajde kao malo ću i onda smo igrali neku igru pitaš nešto pa ako ne odgovoriš piješ ili tako nešto i ja uopšte nisam obraćala paznju na to koliko sam pila ,a Marina samo odnekud donosi nove flaše iz kuhinje ,sav stek smo im popili to vece. U suštini onda sam se ja napila i svi su se drugi čini mi se napili i onda smo puštali Ruslanu, Qele Qele i My number one. Onda sam se ja logično u jednom trenutku derala da nema bolje pesme od Šakirine Hips Don't lie i da od toga nema dalje, a Marina je vikala da Brini ima bolje pesme, uopšte svi smo se jako derali i ponašali smo se kao da smo stvarno negde izašli u klub , pa da igramo i podigli smo jako mnogo larme. Lik iz sobe iznad je poludeo zbog buke , pa je zaključao vrata od hodnika i dzaba smo ga posle budili da vrata otvori.

Marina zapravo živi u jednoj od onih starih uskih kuća i čitav kvart je sastavljen od tih malih ,uskih kuća od cigle. Ona tu kuću deli sa još ljudi od kojih svako iznajmljuje po sobu, a toaleti i kuhinja su zajednički. Pravo da vam kažem oduvek sam zelela da bude u tako nekoj staroj kući sa velikim belim drvenim vratima i balkonom, a onda kada sam otišla tamo sve sam se vreme zalila kako je hladno i izluđivala Marinu sa mojim kukanjem. U svakom slučaju te stare kuće su uvek vrlo zanimljive i ne mozete da se ne zapitate ko je tu pre sve živeo i kakav li im je tada nameštaj bio. Inace u Belgiji sve su kuće osim što su tako uske su i vrlo blizu jedna drugoj , pa vi mozete da vidite kroz prozor u kuću vašeg komšije , što je poprilično čudno, ali niko se tu posebno ne snebiva, pa i nema roletni i zavesa, njoma je to sasvim normalna stvar. Cak i u kupatilu postoji jedan ogroman prozor koji gleda na više unutrašnjih dvorišta na bolnicu i neki paviljon u kojima ljudi sastanče, doduše tamo je srećom bila zavesa, ali svejedno mogli biste se tamo tuširati dok vas gleda ceo neki upravni odbor. Elem to kupatilo verovatno ima takav prozor , jer je kuća zodana u vreme kada nije bilo kupatila i jasno se vidi po sobi da nije za to bila namenjena već se tu u jednom uglu mogu videti naznake nekadašnjeg kamina, a i ono samo je ogromno sa još nekim velikim ormanom na cvetove , pa cela ta soba deluje kao oni stari francuski zamkovi u koje nešto moderno nakaleme da poboljšaju funkciju. Jednom smo isli da obilazimo taj neki zamak koji je bio odmah pored Tezea , pame je podsetio na ovo kupatilo , jer je i on imao u sebi neki zadah vlage. Uopste ne mogu da se setim kako se zove, ali sećam se kako su nam prixali da su za vreme revolucije seljani palili okolne zamkove, a da njega nisu zato što je bio opasan kao sto su srednjovekovne tvrdjave bile opasane , ali ne zidovima nego vodom. Okolo njega je prokopan plitki kanal i ovi što su došli sa bakljama nisu mogli da pređu vodu i da ga zapale ili ih je mrzelo da se kvase ili kamen tesko gori.

Prvi dan smo išle u obilazak i naravno šta smo išle da gledamo do onog Parlamenta koji je zapravo samo velika masa gvozđurije i stakla sa zabodeniz zastavicama ispred. Potom smo naišli na neku vrlo lepu zgradu svu u staklu i prozorskim drvenim okvirima. Ostaviću vam sliku, jer se ne sećamm samog imena zvrade. E sad kako je Paralment blizu centra prošetali smo do tamo i svaki put kada se nađem na glavnom trgu u Briselu, a to je bilo čak neverovatnih dva puta što jeste zapravo vrlo čdna svar jer niakave zelje nimada nisam imala da u Brisel zapravo idem , i tako se svaki putnađem se u prilici da branim čast glavnoga trga od nekoga ko kaže da je kič. E sad kao sto verovatno znate fasade na trgu su optočene zlatnim ornamentima , te se trg sija danju na suncu, ali nije nužno da sve što sija jeste kič. Cak i da jetse kič , kič je sastavni deo života i ako ga na silu odstanjujete verovatno se nećete dobro provesti u zivotu, a ljudi koji ne vide baš ništa lepo u njemu obicno i ne vole mnogo život. U svakom slucaju kic je nuzna stvar i nije sam po sebi loš, loš je samo ako ga uzimate u prevelikim količinama, al tako je sa svim stvarima na ovome svetu ničega previše nije dobro. Opet postoji i ona izreka da nije zlato sve što sja, što jest tacno, al što ja opet tvrdim da nije tačno za ovaj trg , jer se on mozda sija spolja ukrasima , ali se sija i iznutra po zlatnome preseku , verovatno postoji i neko ko je ovo proverio, ako nije i ja grešim svakako prvo što pomislite kada ga ugledate je "Ovo je lepo", a meni je to dovoljno da to i kazem. Elem ako baš ne volite sjane stvarčice poput onih ptica koje ih skupljaju verovatno vas nisam razuverila, ali ja volim sve što se sjaji , pa valjda meni zato i ne smeta. Ono što je još zanimljivo je to što se Belgijanci trude da ovaj trg učine još zanimljivijim za turiste , jer postoje one manifeatacije kada sačine cvetni tepih na trgu, a noću je trg obasjan svetlima i svake noći ta svetla menjaju boju, pa možete videti kako različit utisak ostavljaju različita svetla. Dok smo mi bile tamo videle smo obično belo sveto, ruzičasti i narandžasto svetlo na trgu i svaki put je delovalo novo i drugačije. Tamo na tom glavnom trgu je i kuća u kojoj je svojevremeno ziveo viktor igo kada su ga prognali iz Pariza zbog nekog političkog članka. Ja sam baš htela tamo da se slikamo i slala sam Marini sliku da vidi to , a ona je bila u fazonu, pa svakako ćemo je videti to je na glavnom trgu i tako smo zaboravile da slikamo tablu što je valjda tamo zakacena, nego smo samo slikale ceo trg. Ako ćemo pravo nisu ga baš ni daleko oterali Brisel je baš blizu Pariza, mohete tamo stići za nekih 4 sata autobusom, mada u ono vreme kocijama je mozda trebao čitav dan, ali opet to je vrlo blizu. Što je nekako uljudno od strane Parizana , jer su ga tu mogli posetiti poznanici, prijatelji i rođaci. Osim toga tu mu je stan i bio na vrlo lepoj lokaciji u samom srcu grada, mada i onaj njegov stan u parizu je bio poprilicno blizu centru taj Viktor Igo je izgleda imao baš mnogo sreće u životu. kod nas u Srbiji bas i nije uobicajan taj lep obicaj proterivanja pisaca, prosto iz razloga što ovi sto ih proteruju znaju da su nasi pisci goveda i da je njima lepo gde god da ih na svetu posadite , pa bi cak i uzivali u svom izgnanstvu (pickaa im materina bezobrazna). to jedino nije vazilo recimo za borisava Stankovića koga su poslali u Pariz valjda da studira, a on se sve vreme žalio i kukao , jer nije mogao da živi bez pirotski ćilima, eto sta vam je kad je čovek lud, a ja jos luđa , pa sam ponela njegove pripovetke da citam , pa me je uhvatila nostalgija da se vratim kući još u avionu, eto toliko lepo pise naš Bora. Doduše kažu da ni Crnjanskom nije bilo lepo u Londonu.

I sad pošto imamo uvod da konacno krenem i u opisivanje knjižara koje sam izbegavala , jer zaista tu i nemam mnogo šta da vam kažem , jer uglavnom su sve knjige bile na francuskom, pa mi belgijske knjizare i nisu bile toliko zanimljive. Prvo smo išli u knjižaru koja se zove " . Tamo je bilo i malo knjiga na engleskom, pa smo rovarile po tom delu, ali izbor je bio zaista jako mali , pa  nisam ništa posebno kupila osim jedne male tanjušne knjige Vladimira Nabokova koja valjda košta jedan evro, to su ona mala pingvinova izdanja boje mentola.  Ta knjizara je bila jako lepa sva onako rustična sa nekim zlatnim ornamentima i ogledalima, a tu je nekada bila zeleznička stanica, ali su sad u toj zgradi soping centar nalik na onom u Milanu  i tu je između ostalog i ta knjizara u kojo smo bile. Posle smo išle i u knjizaru Pryx i to sam ja navaljivala da tamo idemo , zato što je ta knjizara meni jako lepa i neobicna . Na fasadi su iscrtani poznati autori i slova, pa izgleda fasada kao isecak iz neke knjige, a tako je i unutra urađeno na plafonu. Nismo u knjizaru ušli i sada da me pitate zašto ne umem da vam objasim, jer ja sam zelela da uđem , al eto nisam, ali zato imam sliku ispred gde stojim pored grafita Virdzinije Vulf . Posle smo išli i u druge knjizare koje su bile knjizare sa polovnim knjigama i u njima je zaista bilo mnogo knjiga i čak cele police posvečene knjigama na engleskom, ali nism tamo ništa našla uglavnom , jer se ja nisam ni trudila da nešto pronađem.

Osim toga imam Nabokova kao mali suvenir i nisam još procitala tu kratku priču, a verovatno nikad i neću. Inače sada nevezano za knjižare primetila sam da Belgijanci dosta citaju u prevozu i to ne nekakve gluposti već dosta zanimljive knjige videla sam da čitaju npr. Fransoa Sagana i Orhana Pamuka , a videla sam i druge ljude da citaju, ali ma koliko se trudila da zavirim u naslovnice nisam uspela da utvrdim šta.

Jedan dan ne znam kada je to tačno bilo Marina je imala neke obaveze na fakultetu trebalo je da uradi neku prezentaciju projekta, pa nije mogla sa nama da šeta i onda smo ja i Nevena išle na izlet u Briž. Opet smo uspele da se izgubimo na železnickoj stanici i jedva smo kupile karte, jer su svuda automati samo kartice primali, pa smo morale da pitamo gde je šalter za prodaju karata i posle smo jedva našle peron za voz. Srećom tamo smo srele neku uzasno prijatnu gospođu koja se baš zdala da nam objasni kuda voz ide na koje stanice će stati i sta sve treba da obiđemo kada odemo u Briž, gde je najbolja cokolaterija, da tamo postoji Mikelandelova skulptura bogorodice koju treba da vidimo i još nešto nam je  preporucila , ali se i ne sećam više šta. Baš je bila jako ljubazna i nasmejana ta zena i bilo joj je uzasno zanimljivo to što smo stranci i pitala nas je odakle smo i onda smo tako sa njome ćaskale dok nije dosao voz, pa smo joj mahnule i otišle. Nismo se dugo vozile do Briza trebalo nam je odprilike isto toliko koliko je trebalo tranvaju do centra, što mu dode oko sat vremena i najveći deo vremena sam gledala kroz prozor. Briz je baš divan grad ima mnogo onih malih i slatkih kuća i kako je bila zima ceo grad je bio ukrašen ,  svi su izlozi, fasade i ulice bile ukraseni , ali nije to delovalo ni kic ni usiljeno , već kao da je to sve oduvek bi bilo tu i da i treba da bude tu, da prosto taj grad drugacije i ne mozete zamisliti, iako on ama baš nista ne bi izgubio ni da nema sve te ukrase koji  da ih stavite u neki drugi grad bi delovalai poprilicno dosadno. Ovde je bas sve bilo lepo i prosto vam dodje sve da slikate i da se svuda slikate samo što je bilo uzasno hladno, pa nisam mnogo slikala vise sam razgledala , a Nevena je slikala , pa sam joj rekla da posalje slike. Svakako je i bolje što nisam slikala, jer sam slike sve posle slucajno obrisala, osim onih koje sam poslala mami. Trebalo je da posaljem sve slike , ali nije mi to tada padalo  na pamet da se to moze izbrisati tako lako, pa sam slala nesto bezveze sta sam stigla i nisam mnogo obraćala paznju na to. Neke su doduse ostale sacuvane , pa smo ih izradili kao što su se nekad pravile fotografijei sa tog i sa nekih drugih putovanja. Elem ne sećam se šta smo tacno Nevena i ja tacno radile , uglavnom smo se divile svemu sto vidimo, slikale se i šetale. ja sam je ubedivala da moramo baš obavezno da idemo da vidimo Mikelanđelovu skulpturu i ona se sa time slozila , ali kako je vreme odmicalo i kako smo sve više šetale i išle oko te crkve kao kisa oko kragujevca , u kojoj je skulptura izlozena umesto da samo u nju udjemo sve sam je vise nervirala i ja i Mikelandjelo , pa umalo da od svega odustanemo, a zapravo smo isprva i dosle odmah na pravo mesto, ali nismo odmah usle kada smo dosle u grad jer se ulaz naplaćivao nekih 3 evra , a gugl maps je pokazivao da je ulaz na drugom kraju zgrade,pa mi umesto da odmah lepo udemo smo prvo obilazile okolo, pa smo mislile da i ne moze da se ude i onda smo otišle da razgledamo grad, pa smo se vratile obisle jos koji krug oko crkve i onda smo prilikom ko zna kog obilazenja dosle do tog nekog dela koji je iza i gde je mala basticai pored protice reka i tu su neke vrlo stare kućice od drveta i kamena i mali drveni mostić koji vodi do zakljucane kapije to jest nekih vrata sa preke strane i sve to deluje piktorskno , jer je sve obavijeno nekim puzavicama i deluje i starije i drugačije od ostatka grada , mozda je to zato sto je tako blizu vode , pa su kuće malo poprimile vlagu , a možda je zbilja taj deo stariji. Onda smo se i tu slikale, a ja sam zamisljala kako je u nekoj takvoj slicnoj kući živeo Šekspir i da je ziveo baš tu u ono vreme kada je nestao i niko nije znao gde je  i onda se on samo pojavio i krenuo pisati. Ja bih baš volela da da i ja tako negde nestanem, ali ja nazalost nisam Šekspir, osim toga mislim da i nije moguće negde nestati u savremenom svetu pored svih kamera, telefona, gpsa i drugih stvari. Eto kada bi nekoga baš zanimalo sta ja radim tokom dana mogli bi na osnovu gpsa na mom telefonu da znaju i kad idem u wc , a ne to gde sam otputovala. Ja bih baš volela da mogu negde tako da pobegnem daleko od interneta , telefona , ljudi, novina, gpsa, socijalnih mreza i da negde lutam samo ja , pa da se onda vratim, ali tako nesto vise  nije moguće.  Kako su nekada ljudi živeli slobodno. Nisu verovatno ni znali koliko su srećni sto mogu da idu gde hoće kad god hoće. Doduse nije im sigurno bilo toliko ugodno ni udobno, verovatno im je bilo i mnogo dosadno, ali barem su mogli da idu gde hoće kad hoće. Nisu bili ni svesni toga koliko im je lepo, ali sa druge strane verovatno im je bilo grozno zamislite vi taj level dosade kada su oni svojevoljno išli da gledaju Hamleta niko ih nije na to terao. E to se zove camotinja. Dosuse niko ne tvrdi da se njima taj Hamlet i dopao, da nije verovatno bi i dalje nastavili da gledaju one predstave sa konjima , zonglerima i gutacima vatre. Doduse ljudi su tada malo i putovali, ali barem su imali tu mogućnost. Mislim moze se i sada pitovati , ali nije to isto sada se mozete svima javiti , cak je i pozeljno da kacite slike sa putovanja dok ste jos tamo, da eto svi znaju gde ste i sta radite, nema više neke misterije, eto on je nekud otisao i sad vi mozete da nagadate gde je bio, ali verovatno nije bio tu gde sam ja mislila da jeste, ispostavilo se da je tu živeo nekakav pas , tako smo kasnije saznale kada smo se vratile kući sa fotografija, kada smo mi tu došle on je bio već mrtav, a inace je lezao na nekom jastucetu na prozoru, nekoga je cekao ili se samo sunca i bio je velika turisticka atrakcija Brisela. Nakon što smo se slikale tu doduse bez kuceta opet smo otisle da lutamo po gradu , jer i dalje nismo umele da potrefimo vrata. Baš smo dugo šetale dospele smo u neko kameno dvoriste sa kamenim klupama kao iz Hari potera gde uopste i nije bilo ljudi i gde turisti i ne zalaze , nemam pojma kakosmo se tu obrele, ali onda smo se opet našle na  trgu odakle smo i krenule. Nevena mi je pokazivala neke vetrenjače koje ona hoće da vidi i kako one neće još dugo raditi, pa da moramo da pozurimo da stignemo dok se ne zatvore, a ja nisam htela da idem dok ne vidimo Mikelanđelovu skulpturu i ja rekoh a jebes tri eva ajde da udemo da vidimo da li je tamo ili nije ako nije barem smo nešto videle. Onda smo otisle da kupimo kartu i ima da se kupi karta za levi i desni deo, pa su nam objasnili da je u levom delu skulptura, sve to šetanje je bilo nepotrebno, a mogle smo samo da udemo i pitamo na šaltru. Elem kada se prođe kroz brod izmedu drugih skulptura ,sarkofaga i slika konačno dođete do nje. A, ona je najlepsa zena koju sam u zivotu videla. Ona prosto kao da sija, kao da  je živa i kao da će svakog trenutka progovoriti. Bilo mi je sasvim jasno zasto su je skroz jasno zašto su je ona dva trgovca kupila i donela u Briž i ja bih je isto kupila da imam para , a da nemam para kao što ih nemam ja bih je ukrala. Predpostavljam da je Nevena već posumljala šta se meni mota po glavi , pa me je odvukla odatle kao Ajde da idemo dosta smo gledale i onda je pricala o ovim drugim skulpturama kako li ih tako naprave i kako naprave te tkanine i ja sam se slagala da su lepe i da nemam pojma kako se vaja , ali bih volela da znam da nešto izvajam , a u sebi sam se nervirala. Zamisljala sam ih kako je nose u nekim kolima sa konjima ili magarcima kroz neku mećavu tu veliku mermernu skulpturu umotanu u neke krpe povremeno je grleći da se ne razbije. Mozda su je doneli i brodom otkud ja znam kako su je doneli samo znam da bih i ja isto tako uradilada sam bila na njihovom mestu, previše je ona lepa da je tek tako ostavite. Ja sam pravo da vam kažem i zaboravila da ju je Mikelanđelo naapravio tamo dok sam stajala i gledala je,  bilo mi je sasvim svejedno i da ju je napravio neki anonimni umetnik na ulici opet bi ishod bio isti opet bih je ukrala ili kupila. Posle toga smo trčale kroz grad da vidimo vetrenjače i opet sam gledala  fasade kuća i razgledala grad samo mi se ovog puta činilo da je sve lepo , jer je ona tu i da je ceo taj grad proiznikao iz nje. Kao da su svi ocarani lepotom te skulpture se trudili da stvore nešto još lepše i da se onda tako oko nje oformio ceo taj divni grad. Posto smo jako žurile nismo mnogo stigle da slikamo, a i kako smo se odmicale od centra kuće su delovale sve jednostavnije sve dok nismo naisle i na jednu koja je delovala nekako neuspelo, jer je baš doslovno na fasadi to jest na zabatu bila prilepljena minijaturna verzija bogorodice. Zapravo od kada sam videla kuću sve sam vise bila uverena u to da zapravo stvarno sve ove druge jesu nastale pod uticajem te skulpture samo što su tu majtori i arhitekti bili umešniji , pa su bili inspirisani lepotom i nisu doslovno stavili minjaturnu skulpturu na arhitrav, nego su razumeli njenu suštinu i lepotu , pa tako inspirisani napravili nešto novo i lepo i skladno i onda je ceo grad tako postao jedna skladna celina, jer ništa ne može nastati tako ni iz čega,sve su umetnosti usko povezane i jedne drugu dopunjuju. I pre Mikelanđela je na primer bio Đoto i ni on ne bi mogao da stvara da njapre nije učio crtanje kopirajući njegove freske. Posle kada smo stigle do vetrenjača shvatile smo da i nije bilo nikakve potrebe da toliko žurimo , jer nismo bile sigurne da li tu uopšte može i da se uđe,a one su one zanimljive spolja same po sebi da se tu slikate. Ima nekoliko tim vetrenjača na šetalištu uz reku. Pa smo seposle slikanja uputile nazad da probamo da nađemo neko mesto da jedemo, ali nismo mogle da nađemo restoran pored koga smo bile prošle tek kada mso stigle, a nismo zanle gde da idemo da jedemo da je relativno jeftino ili da je barem dobra hrana, pa smo otišle u Burger King, ali tamo je bio užasan red, pa smo otišle u Mek gde sam jela neki kartonski pomfrit i hmaburger. Preseo mi je život koliko je to bilo suvo , pa sam dala Neveni ostatak pomfrita , jer je ona imal kečap.Ne bih ja to ni jela, ali morala sam nešto da jedem, jer smo planirali da pijemo uveče to jest da izađemo u grad. I onda bi mi bilo loše da pijem , a da ništa ne jedem, a za ceo dan sam pojela jedno parče hleba i krem sira ,a Nevena baš ništa. Inače baš mi je zanimljivo da sam bila u Rimu i i nisam videla ni jednu jedinu Mikelanđelovu skulpturu i to baš zbog Mek Donaldsa. Treba da imate poseban talenat za to sa obzirom da na svakom ćošku tamo imate barem jednu njegovu skulpturu, ne baš bukvalno, ali tako nekako. Trebalo je da idemo da vidimo Pijetu kada smo bili u Rimu i vodič nam je predložio da idemo sa njima ili da razgledamo sami , a ja sam htela kao da razgledamo sami , pa da vidimo i Atinsku školu,  ali nismo mogli da je nađemo , a  Vanja hteo da ide u Mek Donalds, pa smo išli u Mek Donalds i nismo videli ništa od Mikleanđela osim Sikstinske kapele i kupole, ali . I onda kada smo pojele te splačine i kada smo se malo odmorile išle smo da potražimo najbolju čokolateriju u Brižu, ali ja uopšte ne mogu da se setim njenog  imena, ali baš je bila lepa čokolada bilo je da se proba uzorak besplatan u nekoj korpici, ali nismo tamo ništa kupile, jer je bila gužva i niko nije nešto obraćao pažnju na nas. Tamo ima zaista mnogo tih malih čokolaterija i ne znam da li se baš u svima njima kupuje tako čokolada na grame,jer nismo u njih ulazile, ali sve se one  lepo nekako slatke kao i ostatak grada , a ova je bila lepo uređena i spolja i unutra.  Bio se već spustio mrak i bilo je užasno hladno , pa smo krenule kući. Grad ba[ druga;ije iyg;eda kada je mrkli mrak i kada se upale mali fenjeri i tako idete kaldrmisanim ulicama pored malih kuća od cigle skoro kao da niste u ovom veku. Onda smo nazad išli vozom , ja sam kao malo čitala Mobi Dika, ali nisam baš odmakla od početka. Onda smo se vratili kod Marine tu su došli Tristan , ovaj što nam je pozajmio dušek i doneo je neko užasno vino, i Aleksandar koji je doveo neko svoje društvo i dokupili smo još vina valda su  i oni nešto doneli. I onda sam ja predložila da pozovemo i Mocarelu sa gornjeg sprata da nas opet ne bi zaklučao. I onda je on došao bioo je baš srećan što smo ga zvali ispostavilo se da je on iz Italije, ali je poreklom iz Ukraine. Zapravo su oni svi tu odnekud došli da studiraju samo ne znam da li su svi došli na Erazmus. I opet smo igrali tu igru, ali sam se ja ovaj put pravila da pijem , rekoh sebi aj ne moraš se opet napiti opet nećeš moći da spavaš posle, ali izgleda da ni to nije baš pomoglo, elem kada smo krenuli u taj klub ja sam tako lepo sela u uber i vidim ja Marina i Nevena mi mašu iz ovog ispred i ja kao oduvek sam htela da kažem pratite onaj auto ,ali niko mene ne ferma ni pet posto ni voza ubera ni ovi likovi iza koji su se zdali nešto da pričaju i ja kao u tom trenutku kontam au jebote ja njih uopšte ne poznajem. I onda sam odustala ideje da priam sa njima i samo sam tako gledala kuda idemo mada nisam ni imala blae veze kuda idemo , ali jako lepo izgleda kada se tako vozitei kroz nepoznat grad  noću i svuda blešte svetla sijalica i trepere zajedno sa svetlima automobila , pa se cini da ceo grad sija i blješti i vi vidite kako promicu dinovske staklene fasade i obrisi zgrada i kuća. Ništa se posebno zanimljivo nije tamo dogodilo, ali kada smo se vraćali uspela sam da potrefim uber i sutradan je Tristan došao da nam uzme 4 evra za vožnji Marini i meni, pa smo se nas dve smejale , jer Neveni nije ništa tražio , jer izgleda da mu se ona baš svidela.

Nisam htela da pišem o tome kako je bilo u Amsterdamu uglavnom iz prostog razloga što nisam želela da pomislite kako sam ja neki narkoman. U suštini meni ta trava nije nešto posebno zanimljiva i ne bi meni nikada ni palo na pamet da to probam da nije bilo moje drugarice Dunje koja mi je jednom prilikom pričala kako je ona išla u Amsterdam i tamo je kupile neke keksiće sa ukusom trave i da joj od njih nije bilo ništa. Naravno ja sam to isto predložila i Neni i Mari koje su oberucke prihvatile kao odličnu ideju, štaviše imale su mnogo više entuzijazma u vezi toga od mene i onda smo mi tako reaile da kupimo taj kolacić kada odemo u Amsterdam. Naravno nisam ja nikada ni pre ni posle to probala i bila sam ubeđena da to baš nikako neće na mene delovati. Osim toga malo mi je i glupo da sve ovo pišem ne znam ni kome bi to bilo zanimljovo, mada je meni eto bilo zanimljivo da čitam Trenjtspoting. Išle smo do tamo  autobusom malo je falilo da zakasnimo,jer smo zakasnile na tramvaj ,a vozač ubera se malo pogubio, iako je bio baš simpatian i uveravao nas je da ćemo mi stići. Ovo je dosiše više kao neki baš jako loš vic o tome sta se desi sa tri plavuše u Amsterdamu. Pravo da vam kažem i sama vožnja do Amsterdama je bila baš zabavna sedela sam do nekog Egipćanina i tako smo sve vreme pričali nešto nismo uopšte ni gledali vetrenjače, Marina je rekla da me nikad u životu nije videla da toliko pričam, što je moguće ja uopšte i ne pričam mnogo na srpskom koliko pričam na engleskom, nekada tako kao u onim ruskim romanima samo pređem sa srpskog na engleski , doduše oni pređu na francuski, ali to je odprilike to, ali nisam zato mnogo pričala, nego nešto sam se zabrinula da me neče možda zaprositi jebote , pa sam mu pričala kako idemo da obilazimo muzeje Van Goga i Rembranta , iako sam znala da su jako male šanse da zapravo odemo , jer nismo kupile karte unapred. Ali me nije srećom ništa pitao osim zašto si ti u vezi ako nisi srećna, al ono baš je bio ok lik neki građevinac bio u NJujorku i sada tako putuje svetom boli ga uvo.Uglavnom smo pričali o tome kako volimo da putujuemo i kao. U jednom trenutku mi stajemo na granici i sad ulazi kontrola, kao kada idete tako prave se strogi, pa vas zaustave na granici i ja sam bila u fazonu jao ne sada će da nas pretresaju on je iz Egipta , a ja sam iz Srbije, pa ako to ne izgleda kao terorizam, onda nikad nište neće tako izgledati. I stvarno su mu malo pretresali torbu. No mi smo stigle u Amsterdam i pošto smo ostavile stvari hostel otišle smo malo da se šetamo, ali smo odmah kupile taj kolačić. Bjo je to neki cokoladni brownie koje smo podelile na tri dela, pa je tako podeljen licio malo na herbo kocke. I bile smo baš ubeđene da na nas to uopšte ništa neće delovati i da vam je to baš neki običan kolačić. Onda smo nastavile da šetamo i krenule smo ka centru. Posle jedno pola sata kada smo stigle do pešačkog prelaza koji vodi na glavni trg smo zastale i tako smo samo stajale u nekom krugu i pricale smo o koncetru Vojka Vea i kako bi bilo kul da ga pozovemo. I trg mi se ucinio kao da se odjednom dodano prosirio kao da je veći no što zapravo jeste. Onda nam je to sve bilo užasno smešno. Uopšte nismo primetile da stojimo na sred ulice i prisećamo se kako smo bile na koncertu u Beogradu ili šta smo već pričale. Onda smo posle nekog vremena zakljucile da je mozda taj kolacić krenuo da deluje i onda smo krenule dalje ka ulici sa onim crvenim fenjerima. Usput nam je apsolutno sve bilo smešno i samo smo se cerekale ne znamni ja tacno čemu. Onda smo dosle do nekog Starbaksa i Mara je otisla unutra da piški, a ja i Nena smo ostale napolju da je cekamo. Tu su bile neke crne zicane stolice , pa smo tu sele, ali fakat bolje da nsimo , jer su onda i meni i njoj krenule da trnu noge i ruke. Ona je još pre na to zalila, ali ja to nisam nešto primećivala dok nismo sele. U suštini bilo je uzasno komplikovano da se setim kako se pomeraju moje noge i ruke, mada sam mogla da ih pomeram nekakvi trnci su ih ispunili i delovalo je teško. Dok je Marina bila u wcu i slikala selfije ja i Nena smo se žasno uspanicile da nećemo moći odatle da ustanemo , da ćemo umreti. Onda je meni palo na pamet da se i mara tamo isto ovako zaglavila, pa smo je htele zvati , ali nismo baš mogle da odmah izvadimo telefon. I taman kada sam se ja zakacila na internet Marina se pojavila sva srećna i vesela , pa nije ni trebalo da je zovem. Onda smo mi pokusavale njoj da objasnimo kako je nama uzasno i dane mozemo ustati zapravo ne znam šta smo pricale samo znam da smo pričale jako glasnu u glas i u isto vreme i da nas Mara ništa nije razumela, ali je uspela da nas ubedi da smo jednostavno ustanemo i krenemo. I tako smo jedno vreme išle i pokusavale da joj objasnimo šta se to nama desva . Ja sam bila ubeđena da njoj nekako i nije ništa , no i ona je verovatno bila u slicnom stanju samo nije panicila. No eto nas je uhvatila panika , a mozda je i to zato što nismo ništa jele osim par zalogaja neke uzasne salate iz frizidera.  Nemam pojma kuda smo išle , jer su sve ulice i kanali u amsterdamu manje više isti, a nisam baš ni mogla nešto posebno da se orijentišem u tom trenutku. Sve je delovalo kao u nekom usporenom snimku kada snimaju kola koja idu putem , a se vide samo svetla koja prolaze, samo što je tako bilo sa ljudima kao da su se ljudi razlili u boje koje promiču u nekoj izmaglici pored nas u nekom usporenom snimku. Mislim da smo najpre stigle u tu cetvrt crvenih fenjera, ali da nismo zapravo tamo i otišle, jer sam ja rekla da ne možemo tamo da idemo , jer je crveno na šta su se one smejale i govorile mi da tamo nema semafora , no meni su baš bukvalno smetali crveni fenjeri i sećam se da sam videla neku zenu u izlogu sa jezivo napumpanim ustima i da mi se sve to ucinilo užasno strasnim. Bila sam ubeđena da je najbolje da mi odatle odemo dok i nas neko ne stavi u ozlog, pa smo se okrenule i krenule u suprotnom pravcu ka hostelu. Stigle smo posle nekog vremenispred neke kuće sa kovanom ogradom ispred ulaza i stubišta gde smo pocele da se deremo , jer smo bile ubeđene obe da ćemo umreti ja sam doduše mislila da ću umreti ako prestanem da pričam , pa sam pricala neprestano mislim da u zivotu svome nisam toliko pričala , ne znam ni sta sam toliko pričala jednostavno sve što mi padne na pamet ja bih rekla. Nevena je sa druge sgrane bila ubeđena da ćemo umreti i ovako od uticaja trave ili da ćemo upasti u kanal, pa se uhvatila za sipku  te stoga nije smela da pusti sipku od ograde na toj kući. Naravno meni se to sto je ona pričala cinilo savrseno logicnim te sam se i ja uhvatila za sipku od ograde , a i ona je neprestano pricala. Napravile smo uzasnu buku i onda se svetlo u kući upalilo verovatno smo probudile one koji tamo žive, pa nas je Marina nekako ubedila da moramo odatle da idemo i da nam se neće ništa loše desiti. Jadni ti ljidi koji tamo žive što moraju svaki dan da slušaju prolaznike kako se deru, baš se zapravo i pitam ko li tu zivi i šta li je o nama mislila. Onda pošto noje više mogla da nas sluša Marina nam je pripretila da će nas obe ostaviti tu same da se snalazimo kako umemo i znamo ako ne ućutimo.  I onda smo malo ćutale , ali smo nastavile da pričamo dok je ona išla po neki pomfrit od kojeg nam je navodno trebalo biti bolje.  I mislim da je Neveni bilo zbilja bolje od pomfrita, ali meni nije bilo bolje uglavnom , jer ni nemgu da jedem kada imam napde panike. Nekakvim cudom posle sat il dva  vremena hodanja smo stigle do hostela. To zapravo i nije uopste bilo daleko za tu razdaljinu vam treba nekih 15 minuta, ali mislim da smo mi išle u krug ili smo jednostavno prolazile vise puta istim ulicama. Nije tu pomogla ni google mapa , jer nisam je mogla ni otvoriti  i ne znam ni da li ju je marina uopšte koristila , jer nisam baa obraćala paznju na to kuda mi zapravo idemo i na ono što se dešava oko mene samo sam hodala napred. Doduse sećam se da sam se orreznila malo kada sam cula neke ruse koji su se drali vise nego mi. Sećam se i da smo prelazili ulicu i da je neki lik hteo da mi uzme torbu, ali ga je neka zena što je sa njime išla odvukla i rekla mu da nas pusti.  Ne znam šta se jos desilo osim što smo se isto pogubile kada je trebalo preći neki put bez zebre. Kada smo stigli u hostel opeet smo jele neki mnogo lep i jeftin pomfrit sa sirom. No nije mi to pomoglo , jer ja sam i dalje paničila i nisam mogla mnogo da jedem. Nena se bila smirila i one su nesto pricale cini mi se da su htele da izademo, ali kao prvo da malo odspavamo, pa smo otisle do sobe. One su odmah zaspale, ali ja sam bila ubedena da ne smem da spavam , pa sam umesto toga jela neki trouglasti sendvic i pisala liku koga sam upoznala u autobusu da sam naduvana i da umirem.  On je savetovak da odspavam i da će mi ujutru biti lakše. I stavno bio je u pravu. Na kraju nismo nigde izasle i sutradan smo opet samo šetale Amsterdamom tim uzim centrom da vidimo ono šťo smo propustile juče.  Dosuse sve su ulice i dalje izgledale isto. Ja sam htela da idem u muzej rembranta gde je bila izlozba tarih majstora karavađa i rembranta, ali sam odustala , iako je meni Rembrant omiljeni slikar. Najvise zapravo volim onu njegovu sliku bludni sin što bi zapravo trebalo da bude neka bilblijska scena, no zapravo nema tu nicega zbilja bludnog. Ona se cuva u Ermitrazu , pa sam odlucila da ne idem do muzeja odmah kad već ona noje tu, a muzej se kasnije zatvorio mi nismo znale da rade tako kratko. sada mi je bas uzasno zao iz ove perspekrive, što nisam isla da vidim njegove slike , jer niko nije slikao tako lepo kao Rembrant, ma koliko se trudili ne mozete da vidite poteze cetkicom.  I mada je to ulje na platnu vise izgleda kao fotografija toliko stvarno deluje toliko lici na zivot da i zaboravite da je to neko naslikao. I znam da on i nije tolik privlacanp na svojim autoportretima, ali meni stavrno nema lepšeg coveka od njega , valjda je to stoga što je toliko lepo slikao. Kada bi to moglo da se bira to ko ćete biti i kako ćete slikati ja bih bila Rembrant to jest tako bih birala , jer niko lepše nije tako da se ni jedan potez kicicom ne primeti. Nažalost to tako ne može, mada zapravo mi i nije toliko žao, meni je oduvek bilo jasno da uopšte ne umem da crtam i da nikada neću naučiti da slikam kao Rembrant bez obzira na to koliko se trudila, pa se zato nešto i ne trudim preterano da učim da crtam. Ja bih više volela da budem on da bih znala kako tako složi boje da se ništa ne primeti i da izgleda stvarno, jer mi nije jasno kako. Ja nekako mislim da je to i nemoguće iskopirati i zato mi se najviše dopada Rembrant, pvako ovako ako baš mogu da iskopiram nečiji crtež da baš liči to mi i nije toliko zanimljivo, zapravo onda mi opšte i nije zanimljivo niti se tome toliko divim. Doduše većinu cto  slika je baš užasno teško iskopirati i zato ja baš i toliko volim slikarstvo , jer znam da ja to ni u ludilu ne bih mogla da naslikam i onda i ne mogu da se ne divim njihovom umeću.

Eto zato mi je i glupo da pricam jeste bilo zabavno no nisam videla rembrntove slike i ne znam kakvo cudo tereba da se desi da ja odem u Ermitraz i zasto sam zbog toga otpisala ceo njegov opu, no ja sam tada razmisljala da ako ta slika nije tamo da ne moram ni da idem. no predpostavljam da i svi drugi ljudi uglavnom idu u Amsterdam da probaaju legalizovanu marihuanu i da nikoga bas i nije toliko briga za rembranta te ne moram ni aj mnogo oko ovoga da se nerviram , verovatno imaju i slicne ovakve glupe price. No plan za drugi dan je bio da odemo do muzeja Vang Goga ili do rajhsmuzeja Rembranta sa karavadom. I uopste mi nije zao što nismo otisle u van Gogov muzej mada je on verovatno i popularniji, jer sam ja već videla neke njegove slike. Osim toga ja ne razumem svo to odusevljenje ljudi Van Gogom. Lepe su mu slike, no meni je više žao ovih starih majstora, jer njih više nema, a i malo kome je do njih stalo. Zapravo sada kada se setim  jesmo mi zapravo usle u muzej.   unutra je zena za pultom rekla da je ostalo samo pola sata do zatvaranja pitala je hoćemo li ipak da kupimo kartu neko je rekao da nećemo i da je to isuviše malo vremena da se bilo šta vidi. Žena za pultom se smeskala i klimnula je glavom i ona se slozila da je to zaista malo vremena i bilo joj je malo i žao. Umesto toga otisle smo da šetamo dalje  u nekom bas lepom kvartu sa nekim neogotskim hotelima i zgradama tamo pre nismo bile i konacno smo prestale da se vrtimo u krug  po najuzem centru, išle smo onda u neki park , pa smo se vratile do platoa gde je bio Van Gogov muzej . Kako je bilo mnogo hladno nismo vise mogle da šetamo, pa smo se na moje insistiranje vratile u hostel. Ja sam tvrdila to da je baš taj hostel najlepše mesto u Amstergdamu i kako je tamo jako prijatno. One su bile u fazonu , ma važi, ali smo se , ipak vratile i njima se nije bazalo po mraku i hladnočioš. Pošto tamo i nismo imale bog zna šta da radimo sele smo za neki sto da igramo karte. Iza nas su neki mladići igrali bir pong. Posle smo morale da krenemo da se vratimo u Brisel. dosta rano smo krenule na zeleznicku stanicu. Odatlle smo hvatale neki bus i brzo smo dosta i stigle nazad kada smo se vraćale niko nas nije zausavljao na granici. 

Setila sam se sad tu baš pred polazak opet marto poina nije mogla sa nama morala ne na faks, a ja i Nevena smo isle na izlozbu Matisovih uzasno nepoznatih slika, ranih radova , skica, fotografija  upšte tom izlozbom je bio predstavljen ceo njesgov  život. Nisu mi se nešto dopale njegove slike najvise mi se zapravo dopalaa jedna sa nazivom dreamers obojena skroz u crno  eto šta imate od pustih snova ništa tako porucuje slika. sve njegove poznate slike sa onim jabukama i coi covekom sa sesirom su bile u muzeju pored koji je bio zatvoren. Mada bile su i ovde neke zanimljive slike sa nekim drvećem i golubovma. U to vreme je u Briselu i bila jedna izložba Pitera Brojgela, ali na to nismo išle, nije čak ni bilo u opticaju za razmatranje da tamo idemo, alil ne znam zašto ja bap volim Pitera Brojgela. Jednom prilikom sam sanjala da idem na izložbu Pitera Brojgela, ja i još neki ljudi idemo kolima za Beč da vidimo sliku Pitera Brojgela Starijeg znate onu "Lovci u snegu", mene užasno fasinira ta slika, i tako dolazimo mi do granice i pokayujemo pasoše, ali oni neće da nas u nam da idemo nazad i tako ja nisam ni u snu videla "Lovce u snegu". Pitam se šta br Frojid rekao na ovo, jer ono ja tada ama baš ništa nisam sanjala, a kada sam sanjala eto bilo je nešto tako glupo kao vožnja kolima.

Sad me je spopalo iznenadno da ne bi trebalo ovo da pišem koga uopšte ustalom interesuju putopisi. Ni ja sama nikada ne čitam putopise, iako bih želela. Možda su putopisi zapravo vrlo dosadni naročitni bez jakih poetskih slika . Osim toga sada sm na Fejsbuku naletela na citat ne znam tačno čiji, ali je sjajno zazvucao. "Ja u Mombasi nisam bio turist. Bio sam psovka, stih,kuršum,plamen."  Volela bih kada bih mogla tako nešto i ja da vam kažem, ali ja se osećam kao turist i u svome sopstvenom životu. Ja sam ti kao neki večiti turista i osećam se turistom i u gradu u kome živim i kad odem kući, a ne da se neću tako osećati u Briselu. Kao svaki dobri turist svukud idem bojazljivo plašeći se da ne polomim sve što dotaknem. Što bi rekla ona pesma "You are talking to a turist whose every move is among the purest." Još i da dodam da mi zato što sam i ja turista ne smetaju mi drugi ljudi to jest turisti koji prave guzve ispred raznoraznih spomenika, muzeja i trgova gde su došli da se slikaju, jer zašto sam ja, pa bolja od njih, kad sam i ja tu došla da vidim ama baš istu tu stvar samo što su oni došli pre mene i zauzeli mesto za slikanje.Mada moram da priznam da se uvek čudim turistima koji dođu u Novi Sad i stoje sa vodičem ispred recimo biblioteke dok im on nešto objašnjava, nikada mi neće biti jasno zašto su od baš svih gradova na svetu odlučili da dođu u Novi Sad i tako čudeći se njima čudim se pomalo i sama sebi , jer meni zapravo nije jasno odakle ja baš ovde. Tada mi se čini da smo i ja i ovaj grad prokleti kao u onoj Kavafijevoj pesmi i da ne mozemo pobeći jedno od drugog i zavidim turistima koji će otići nakon što slikaju fasadu biblioteke. 

Ja bih isto da odem negde kao i oni, dok sam na putu ja nekako zivnem,uostalom ko ne voli da putuje,najpre mi se išlo kao što sam pre putovala da u svaki dan budem u drugom gradu i da se  ne zaustavljam mnogo, ali sada uviđam koliko je to zapravo naporno  osim toga nemam više osamnaest godinai me mrzi da šetam ceo dan kao manijak. Sada bih najradije da živiim u nekoj šumi u nekoj kolibici gde nema ljudi da budem potpuno sama ili ako ih bašmora da ih  ima da nisu neki smarači no da me puste na miru da tako  preživljavam u prirodi, ako ćemo pravo ni jedno ni drugo baš nisu izvodljivi u praksi naročito ovo drugo, kako kog vraga da nađem kolibu i kako se živi bez radnje, to je sve vrlo komplikovano.