Pustinjski cvet

Znam da nisam ništa napisala jako dugo i izvinjavam se , ali pisanje mi uopšte nije išlo nije mi se pisalo  , a i svasta sam započinjala pa ostavljala kao nedovoljno dobro, a malo sam se i nervirala oko prošlih tekstova u kojima sam rekla ko zna šta što možda sada i ne mislim ili što nije trebalo reći ili sam samo izjavila nešto što sam negde čula, a u to nisam toliko sigurna. Narocito u vezi onih predviđanja budućih klasika po raznoraznim upitnicima npr za Harija Potera , jer sam tu uglavnom ponovila neka već ustaljena mišljenja koja sam čula ili videla kod nekih drugih ljudi koji pricaju o knjigama , pa sam se ja samo sa njima slozila. Mislim ja Harija volim čisto iz sentimentalnih razloga, jer je to bila prva knjiga koju sam samostalno pročitala i nisam ih ponovo čitala od kad sam bila dete tako da stvarno ne mogu sa sigurnošću ništa da tvrdim. Osim toga nisam ni sigurna da li će biti bitno da li je nešto klasično ili nije bilo da je domaće strano napisano sada ili pre dvesto godina. Ono što sam ja htela da kažem sada je da ja zapravo nemam blage veze da li će se nešto u budućnosti čitati i biti klasik to zapravo niko sa sigurnošću ne moze da vam tvrdi i ja se eto sad nerviram što pišem gluposti i išla bih i ispravljala svoje stare tekstove da ne zvucim toliko sigurno u njima, ali to već ne mogu da uradim , jer nije u redu i uzasava me pomisao da sve to ponovo iščitavam ko zna šta ću tamo još sve naći. Zapravo u današnje vreme niko sa sigurnošću više ne moze  ni da tvrdi da će se knjige u budućnosti uopšte čitati na nacin na kojis se danas čitaju. Ja se nadam da hoće , jer obžavam knjige u njihovoj pisanoj formi, ali vrlo je moguće da će knjige biti prisutnije u formi audio knjiga ili nekih kratkih formi ili usmenoj formi kao što su pre postojale one epske narodne pesme koje su se prepričavale i ucile napamet.  Možda će se pojaviti neke nove video forme knjiga i pesama ,ko će ga znati. Mozda će ljudi budućnosti isto tako morati napamet da znaju  bitne tekstove , pa će  svi tekstovi silom prilika biti kratki. Ovo je neka ideja koja mi se baš dugo vrzma u glavi od kad sam citala knjigu "Pustinjski cvet" , jer na početku se navode neki citati iz usmene poezije koju je autorka naucila kao dete dok je odrastala u pustinji. Bilo mi je zaista i jako drago i simpaticno sa kolikom je ponosom ona navela te citate da bi nam pokazala kako i oni u pustinji imaju kulturu i knjizevnost i kolko se trude da je sacuvaju , pa uče napamet pesme kao što su u proslosti to ljudi radili. I sad ja se nadam da neće ljudi izgubiti sposobnost da čitaju , al vidim po sebi koliko mi paznja popušta zbog telefona i interneta , pa stoga samo mogu da se nadam da će knjige da opstanu i izdrže sve ove prepreke. Nekako mi je ta knjiga donela nadu da će eto čak i ako knjige nestanu ljudi ipak pronaći način da kažu sve ono istinito i važno , pa će reči ponovo nići čak i u nepovoljnim uslovima da ih uteše kao što i pustinjsko cveće niče na pesku. Inače knjiga nema uopšte veze sa budućnosti knjiga već je to biografija  Varis Dirije koja je iz Somalije i čiji je život potpuno neverovatan. I sada ću vam navesti ovde te citate narodnih Somalijskih pesama , jer mislim da su vredni i ne znam gde bi ste drugo mogli da naletite na njih , a čisto sumnjam da ću vas ja podstaći ovim tekstom da zapravo i pročitate knjigu tako da evo.

"Moja kamila je pala šaka zlom čoveku, koji će je ubiti ili ukrasti od mene.Zato te molim, preklinjem vrati mi moju kamilu."

 "O, ti si halja koju mladi momak bira
  O, ti si raskošni čilim vredan čitavog blaga
  Hoću li naći ikada nekog sličnog tebi- tebi koja si mi se ukazala samo jednom?
  Kišobran se raspada ti si jaka poput gvozdene alke
  O ti kao, zlato Najrobija, fino iskovano,
  Ti si sunce što izlazi, rano sunce zore,
  Hoću li ikada naći nekog sličnog tebi, tebi koja si mi se ukazala samo jednom?"

Inače sama knjiga  je jako zanimljiva i nisam mogla da je ostavim ni u autobusu iako mi bude muka od čitanja u prevozu ,čak sam je čitala onako na sred ulice na stanici što inače nikad ne činim.U svakom slučaju toliko je bila zanimljiva da sam je pročitala za dan. E sad ova knjiga nije napisana nekim posebno snažnim poetskim izrazom, ona je sasvim jednostavna i Varis ju je napisala uz pomoć Ketlin Miler, jer ona sama ima poteškoća pri pisanju , jer pati od disleksije. Ono što ovu knjigu izdvaja kao što rekoh nisu posebno lepe rečenice već sam život autorke koji je potpuno neverovatan i ja stvarno ne znam kako je ona uopšte bilo šta od ovoga prezivela .

preuzeta slika sa ebey.com

Varis je odrasla u sred pustinje sa svojom porpdicom koja se selila kao što to nomadi stočari čine. I to je odrasla pijući samo kamilje mleko zamislie to da ceo život provedete na tečnoj hrani tacnije mleku . Kamilje mleko inače  ima C vitamina , pa je zbog toga jako bitno u pustinji, jer tamo ne rastu nikakve biljke i to im je verovatno jedini izvor vitamina minerala , a i hrane. I kamile su jako bitne one se u pustinji smatraju smatraju velikim bogatstvom. Varisina porodica se stalno selila u potrazi za vodom koja je ipak smatrana za največe bogatstvo. Mislim da ti ljudi iz pustinje imaju mnogo jasnije životne prioritete nego moderni čovek i mnogo im je jasnije šta je zbilja na svetu važno iako imaju gomilu poprilično varvarskih običaja. Mozda bi trebalo ve nas poslati na par dana u pustinju čisto da vidimo koliko život postane težak kada se prema prirodi odnosiš nemarno i kad posečeš svako drvo koje vidiš i koliko tada svet postane negostoljubivo mesto. Najveći luksuz njenoj porodici je bilo kada kupe vrećicu kukuruza i naprave kokice. Kokice! Zamislite da su vam kokice jedina čvrsta hrana koju jedete jednom  godišnje i da to smatrate luksuzom. Kada čitate tu knjigu iz ove perspektive nekoga ko živi u Vojvodini gde iz aitobusa uz put vidiš njive pune žitarica svih vrsta deluje zapanjujuće da kukuruz smatraš luksuzom,ali ne možete uzgajati kukuruz na pesku i mrtvom tlu, a mi eto  kukuruz uzimamo zdravo za gotovo kao nešto čega ima na pretek i čega će uvek biti ,kao i vodu i mnoge druge stvari. I znam da sad zvučim kao wannabe Pokahontas i da je to popriličnoicemerno sa moje strane , jer ne živim ni ja baš savršenim zero waste životom (kao što bih mozda volela i što nemam pojma kako izvesti), al samo hoću da kažem da me je naterala ova knjiga da preispitam malo svoje ponašanje, jer eto ima k dalje ljudi koji žive u skladu sa prirodom svakoga dana i to smatraju najnormalnijom stvari , a nama je to toliko strano. Zapravo i nije nam toliko strano više smo zaboravili na to.

 Elem sva ta sećanja na njeno detinjstvo iako su obojena veselim bojama deluju strašno. Uprkos tome jako  mi se dopao taj deo o tome kada je pričala o svojoj porodici o tome kako je čuvala ovce i kako su bili srećni , iako nisu imali mnogo toga, a kad ona kaže nisu imali mnogo to bukvalno znači ništa osim tog rasklopivog šatora. Nisu imali čak ni posude nego je njena mama plela zedele od pruća koje njima služe kao posuđe da u njega sipaju mleko i nije mi jasno kako i koliko gusto ona mora to da isplete tu činiju da nema nigde ni jedne rupice, jer ako postoji negde neka pukotina svo bi im mleko propalo i ne bi imali šta da jedu. I Varis je kao mala učila da ih plete , ali njoj nikako to nije polazilo za rukom.

Imala je ona i braću i sestre od kojih su neki tragično završili , ali ne bih da vam otkrivam baš sve detalje ukoliko zaista i uzmete knjigu. U jednom delu knjige je malo je kritikovala zapadnjčki način rezonovanja koji povezuje materjalne stvari sa srećom i govorila je o tome kako joj nije jasna ta potreba za gomilanjem stvari ili je govorila kako ona nije ništa znala o istoriji niti o pojmu vremena i merenju vremena,  jer njeno pleme i porodica su oduvek živeli samo u sadašnjem trenutku i kako joj nije jasno zašto ljudi na zapadu stalno nekuda žure i jure. .Potpuno je osvežavajuće videti na koji način razonuje neko ko nije od najranijeg doba bio izložen reklamama i  filmovima i svemu onome što mi smatramo kao esencijalno za život, a što u stvari ni nije bitno niti je čak postojo pre recimo sedamdeset godina. Ali nam je toliko puta ponovljeno putem reklama da smo sami sebe ubedili da to tako treba živeti  i da nam sve treba i da je to jedini ispravan nacin življenja čak smo i nesrećni kada ne uspemo da ostvarimo ili kupimo nešto što smo na tvu videli ili sada na instagramu.

 E sad ni sama autorka nije bila imuna na čari zapdnog života kao ustalom ni vi ni ja  i  nije odolela primamljivosti rekalama , jer ona vam u ovoj knjizi zapravo opisuje kako je otišla na zapad i kako je postala model, ali opet to nije uradila zbog nekog prestiža , već se to kao slučajno zadesilo, jer trebao joj je neki posao. Ono što ju je izdvojilo od drugih devojaka u modnoj industriji  je to što je iskoristila svoju prisutnost u medijima da ukaže na problem koji je prisutan u njenoj zemlji , a to je tiču se kastracije žena u Somaliji. Mislim da se to zove drukčije , al ja ću to ovako da nazovem. Ona je potom postala ambasador Ujedinjenih nacija i bori se za to da devojčice u Somaliji ne budu podvrgnute ovom surovom postupku kao ona što je bila. Između ostalog o tome i piše u ovoj knjzi o tom užasnom običaju i o tome kako mnoge devojčice umru od posledica ovog sakaćenja , pa ili iskrvare do smrti ili umru od infekcija. U svakom slučaju ova knjiga je važna zbog toga što ukazuje na probleme žena u Africi o kojima se do tada vrlo malo znalo i niko se nije usudio da o tome na tako javan način govori. Pravo da vam kažem dok sam čitala ovu knjigu imala sam malo osećaj kao da je ovo ispalio iz one distopije Margaret Atvud  samo što je stvarno i što je mnogo užasnije od same fikcije, a opet ova žena ni malo nije klonula duhom kao junakinja Margaretinog romana.  Ona je zapravo puna snage i borbenosti i želje da preživi i da svet učini boljim mestom. Prosto ne možete da se ne divite Varis Dirije .Ja stvarno ne znam kako je ta žena uspela to sve da preživi , ja da sam bila na njemom mestu ja bih sela na sred pustinje i plakala.U svakom slučaju pročitajte knjigu što bi rekli Amerikanci baš je osnažujuća  u prevodu osetićete se ponosno što ste žena isto kao i ova hrabra žena iako vi lično možda apsolutno niste uradili po pitanju ničega kao na primer ja.

Za kraj da dodam da mene inače nervira kada se neko kiti bojama i perjem feminizma i drži o tome predavanje i piše žučne internst komentare, a zapravo ništa po tom pitanju u stvarnosti ne čini nego sve ostaje samo na šupljim i praznim rečima i radi suprotno, a izigrava sufražetkinju. Isto tako mislim da je feminizam postao jako moderan i čak opšto mesto i da se malo i preteruje sa stalnim insistiranjem što i nije toliko dobro i mislim da se sa tolikim preterivanjem izgubio prvobitna namera , a ne valja ni u cemu preterivati i eto na kraju ova zena sebe ne naziva feministkinjom , a ima zelju da  pomage drugim ženama i to zapravo i radi ne rečima nego svojim delima i to je nešto neverovatno
lepo i humano i prosto vas iznenadi. Elem još sam htela da vam kazem da znam da sam juče objavila neki tekst i da sada ovaj uvod i nema mnogo smisla nikom osim mozda meni, pa vam se izvinjavam, ali ovaj tekst je nasato mnogo ranije samo je eto igrom slučaja tek sada ugledao svetlost dana.