A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom

Izvinjavam se što nije bilo dugo tekstova ovaj npr. već dugo stoji u pripremi , ali mi se iz nekog razloga nije obljavljivao , pa evo ga sada milion godina kasnije.

Sigurno znate one istrorijske romane u kojima se glavni junak koga pratite uvek nađe u mnogobrojnim situacijama u kojima upoznaje čitavu gomilu u sadšnjosti slavnih ličnosti. Neki autori se malo zanesu pa se tako u romanu "Osmica" Ketrin Nevil na svakoj destoj strani našao neki novi političar, pesnik, slkar,idt. pa to sve to skupa izgleda jako neuverljivo. I onda ja dok sve to čitam prevrćem u sebi očima i govorim ma daaj nemoguće da ih je baš sve srela / sreo.

 No međutim ova knjiga memoara "A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom" Aleksanda Derokoa me je skroz opovrgnula i oduševila , jer izgleda da je tako nešto ipak moguće, ali naravno da je ovaj memoar bolji od takvih istorijskih knjiga , jer se sve zaista dogodilo i svi susreti su bili namerni tj on je kod tih ljudi išao da ih upozna nije na njih nabasavao  na ulici itd. Nema te ličnosti iz srpske istorije koju on u svom životu nije sreo, video i sa njom popričao, a sa obzorom da je boravio u Parizu uopznao  je i mnoge strane umetnike npr. Pikasa i Le Korbizjea. Deroko sve to opisuje u svojim memoarima  onako kako je on to doživeo bez mnogo pompe i prisećajući se nekih detalja, rečenica , slika koje možda i nisu toliko bitne , ali su jako simpatične i daju jednu drugačiju svetlost na ličnosti o kojima govori kao i o ondašnjem načinu života u Srbiji.  Naravno pisao je i o svojim ličnim sećanjima i oduševljenju avionima tj. jeroplanima kako su ih pre rata zvali. O svemu  on piše sa jako mnogo vedrine, duha i poleta . Dotakao se i učešća u ratovima, ali vrlo je kratko preleteo preko toga ne želeći da ističe loše stvari koje je doživeo, a i steče se utisak da je bilo mnogo toga što on nije hteo da nam kaže i da je još štošta preskočio ili preleteo.

                        izvor dereta.com

 Aleksandar Deroko je inače arhitekta i pisac ovih memoara kao i nekoliko drugih  knjiga o istoriji arhitekture. Ako ste iz Bograda verovatno ste videli neke od od kuća na kojima je radio, a svakako znate hram Svetog Save koji je radio sa Nestorovićem. Inače postoji i drugi deo memoara koji se zove " Manglupci nad Beogradom" ( koji je nažalost rasprodat) i ne znma o čemu je tačno pisao u njemu , ali verujem i da ću i taj memoar potražiti.

Deroko je rođen i odrastao u kući svog ujaka Jovana Đorđevića u kako stalno ističe u Knez Mihajlovoj. Jovan Đorđević je inače napisao tekst za srpsku himnu i osnovao Narodno pozorište (fun fact). Tu u toj istoj kući nekoliko deceniaj pre  je odrastao i Stevan Sremac koji je bio brat od tetke Derokove majke Anđe . Deroko se na samom pocetku knjige priseća kako je Sremac dolazio nedeljom kod njih na supu sa rezancima i kako je njima deci davao bojce da crtaju kada bi otišli kod njega. Osim toga spominje i neku Sremčevu svesku koja je stajala kod njih na stolu pa se izgubila  u kojoj je Sremac  napisao i ilustrovao " Bal u Elemiru". Posle su sveščicu našli , a mene živo zanima da procitam ša je u njoj pisalo. Sreo je on i Milutina Bojića , Branislava Nušića sa čijim se sinom družio. Ovaj deo o predratnom Beogradu i detinjstvu mi je bio najzanimljiviji za čitanje , ali tu se ovi memoari ne završavaju, malo mi je i žao što ovaj deo nije duži i to što je Deroko toliko toga zaboravio ili nije smatrao za dovoljno zanimljovo da pomene.

U drugom delu knjige opisuje svoje prijateljstvo sa Rastkom Petrovićem .Deroko je sa njim  putovao po Srbiji obilazeći manastire peške, na magarcu ili na konjima. Prepešačili su oni mnogo šuma i planina, a ono što je fascinantno je koliko je to tada sve bilo neprohodno i teško dostupno bez puteva , a cela Srbija obrasla šumom. Bude pomalo smešno što se mi sada žalimo kako su nam putevi i vozovi loši  te ne mozemo da lepo putujemo po Srbiji ko ljudi ( na zapadu) , a eto njima nije bilo teško ni da idu peške. Poprilično je osvešćujuće videti koliko su ljudi onda više živeli u skladu sa prirodom i u gradu i u selima koja su bila skoro pa u divljini. Nekako naspram svega opisanog u knjizi čovek XXI veka deluje poprilično razmaženo i jadno. Tada  je priroda bila skoro pa netaknuta, mada su sretali razne ribolovce, čobane ili nailazili na mala sela uz put. Najzanimljivija od svega je ta žeđ za putovanjima Rastka Petrovića koji je bio spreman da putuje bilo gde makar i išao peške samo radi puta, što je meni iz ove prespektive suludo.( Ja baš i ne bih peške putovala igde). Pominju se tu i njihov kasniji odlazak u Pariz kao i Rastkova smrt. Deroko inače nije išao na taj put radi puta već da bi skicirao srednjovekovne  manastire iz kojih je crpeo inspiraciju i kojima je izgleda bio opsednut čitav život,al više mi se čini da je išao da čuva Rastka za koga se izgleda brinuo da će se izgubiti u nekoj nedođiji. ( Ovo zaključujem , jer je pričao o tome kako je Rastko želeo da ode negde gde savsvim nema ljidi,  pa ga je Deroko od toga odvraćao.)

Osim o ljudima koje je tu sretao Deroko piše i o ondašnjem Beogradu o kafanama, uličnim prodavcima, kupalištima i amamima , izletištima i svemu onome što je nekada činilo Beograd,  danas više ne postoji i davno je zaboravljeno.

Još jednom napominjem nema toga koga Deroko nije sreo npr  znao je i Crnjanskog, Ujevića i još mnoštvo ljudi nisam sve ni uspela da popamt, pa ako vas zanimaju anegdote ovo je prava knjiga za vas. Jako mi je bilo smešan intervju sa Crnjanskim koji je ubačen na kraju gde Crnjanski intervjuiše Derokoa za list Vreme. I sad u knjizi je već napomenuto da se Crnjanski nikako ne podnosi sa Rastkom i Derokoom , a u intervjuu ga Crnjanski suptilno poklapa. Pa onda Deroko ubacuje kako je Rastko jednom zezao Crnjanskog da je iz Ilondže. Jako je smešno i simpaticno to njihovo prepucavanje.

Na kraju knjige su opisi sa nekoliko samostalnih putovanja na Hilandar, opet po srpskim manastirima i u Carigrad ili Stambol , kako to već Deroko kaze. Jako je znaimljiv i opis Amerike onog doba i opis rasnih netrpeljivosti u Harlemu. Uopšte Amerika tada nije bila centar sveta  , pa samim tim nije ni bila toliko popularna destinacija,pa je zanimljivo videti Ameriku iz te perspektive. U svakom slučaju Deroko je tamo išao da poseti grob svog prijatelja Rastka i naširoko je pisao o tome kako mu je gorb ostao skoro nezabeležen, što jeste pomalo tužno.

Što se tiče same knjige iako sam je mnogo nahvalila imam i par zamerki npr. moram da priznam da me je jako nerviralo  to što kada nešto opisuje krene da piše  šta su  videli  Rastko i on  npr. neko kolo i onda da bi to opisao ili da bi izrazio svoje oduševljenje napiše samo "Divno!" sa sve uzvičnikom. Ja sam na to " Divno! " alergicna. Šta to uopšte treba da znači da je nešto "Divno" sa uzvičnikom? Nigde tu nema nikakvog opisa samo jedno divno. Osim toga to samo divno sa uzvičnikom zvuči poprilično patetično pred scenom lepote (barem meni). Sledeća zamerka su ponavljanja nekih delova , jer je naknadno u knjigu ubacivao intervjue u kojima je pričao isto što i npr. na početku knjige. Možda je mogao da izbaci intervjue ili da ih skrati nešo od ta dva.

Osim ovih ispada i par nepotrebnih ponavljanja knjiga je dobro napisana prepuna je zanimljivosti i poprilicno je pitka , pa sam joj oprostila i ovo što me je nerviralo i dala joj 5 zvezdica na gudridsu. Ako volite memoare, istoriju ili umetnost obavezno je pročitajte.

 Za kraj samo još da napomenem da je  Deroko baš imao dug, lep i ispunjen život svašta je video, doživeo i uradio , a celog života se brinuo da ne prođe kroz život " Kao pas kroz vodu"  eto to mi je bilo malo ironično taj njegov strah da neće dovoljno proživeti , a možda ga je baš taj strah i pokretao da toliko čini .