Mene nisu nikada puštali da pricam

Argentina- IX
  Znam da sam dojadila i bogu i narodu sa silnim upitnicima tako da evo konačno jednog teksta  koji to nije. Danas je vaš srećan dan. Inače ovu knjigu sam pročitala odavno, ali nisam bila sigurna da li da napišem nešto o njoj ili da uzmem neku drugu knjigu iz Argentine , jer sam videla još nekoliko zanimljivih naslova odatle u Dereti ( mislim da je pisac Izdaje Rite Hejvort odatle, ali vrlo moguće da sam pobrkala ), ali kako mi se ova knjiga učinila idealnom za ovo toplo sparno vreme , jer je poprilično lagana odlucila sam da vam je ipak preporucim.

 "Mene nisu nikad puštali da pričam" je zbirka kratkih priča sa vrlo zanimljivim naslovom Argentinskog pisca Isidora Blastijena.

Isidoro Blastijen ima nekoliko zbirki pripovedaka između kojih su najpoznatije: Antikonferencije, Kraljica i kočije,Čarobnjak,Kad smo bili srećni, Dablin -na jug, Zatvoreno zbog melanholije i Vrebajući. Mislim da je ova knjiga koju je izdala Agora  predstavlja sintezu najboljih priča iz svih ovih zbirki, a ne prevod neke od ovih zbirki, mada mozda i grešim nigde nije naznačeno. Isidoro ima i jedan roman Glasovi u noći koji je posthumno obljavljen 2004-e godine.

                       izvor goodreads.com
Meni najzabavnija priča u ovoj zbirci je "Dablin - na jug "o izvesnom Estebanu Dedalusu koji učestvuje u kvizu " Život i delo Džejmsa Džojsa" gde on svakog četvrtka na B Kanalu 15 - televizija za sve Buenos Ajires odgovara na pitanja o Uliksu, koga kako na kraju priznaje apsolutno ništa nije razumeo, ali ga je zato čitao neprestano osam godina. On se u kvizu bori za neverovatni iznos od milion pezosa kojim želi da ostvari svoj životni san da se preseli u Irsku pobegdne od žene i kupi zamak i dva irska setera koji će mu lizati čizme dok on i dalje  čita Uliksa. Osim toga on želi i da u zamak useli čitav harem devojaka sa ulice i da se jednom mesečno potuče u kafani kao Hemingvej kada se napije sa Maestrom. Dedalusove kolege sa posla, poznanici, dalji rođaci  čak i njegova žena su potpuno očarani njegovim znanjem o Džojsu,  Uliksu i niko ne sluti njegov plan o begu. Postao je poznat i popularan svi mu čestitaju tapšu ga po ledjima , vatreno navijaju za njega i redovno prate kviz. Što je sve jako apsurdno i smešno barem meni , jer ne volim Dzojsa , a i sam priča je potpuno preterana i neverovatna. U svakom slučaju ovo je jedan tip Blastijenovog junaka službenik koji je u nekoj vezi sa knjizevnošću bilo da je to pisanje na kursu ili čitanje Dzojsa.

Drugi tip su nesnađeni sanjari bez fakulteta koji imaju najčudnija moguća zanimanja. Pa tako postoji priča o Tarmitima koji upadaju na žurke, prijeme i sahrane odakle uzimaju hranu i odeću i sve drugi šta stignu. Sve ovo me je malo motivisalo na to da krenem da učim , jer ne bih baš da živim apsurdnim životom njegovjh junaka. Evo jedan citat odatle:

"I znam još mnogo toga : znam da nikada više ne bismo mogli da počnemo iz početka, da su godine prošle, znam da smo zvan vremena i da je nepovratno. Sve to znam , znam da je suviše kasno , da sam na nizbrdici da će deca biti vrlo nesrećna. Znam još mnogo toga, ali život mi je organizovan."

Moram da podelim još i ovaj jedan citat koji ima najbolji uvod u priču koji vas prosto prikuje za knjigu i ne mozete da prestanete da čitate dok ne dođete do kraja priče, jer vas živo zanima šta se to zapravo desilo.

" Da biste shvatili kakva je bila moja porodica pre nego što smo ubili ujka Fakunda , bolje rečeno pre nego što je ujka Fakundo došao, ispričaću vam šta je svako od nas govorio."

Neću vam otkriti ko je bio ujka Fakundo i zašto su ga ubili, ali reći ću vam da je zbirka solidna da su priče su vrlo pitke i lagane ni smešne ni tužne. Imate više osećaj da se pisac sve vreme ruga i sebi i drugima  i životu. Kao kada vam neko saspe svu gorku istinu u lice kroz šalu tako da to deluje vedro i vi zapravo i ne primetite poruku i finu ironiju nešto slično onim mudrim ludama u epskoj fantastici koje kroz šalu zapravo daju savete koje niko ne sluša na dvoru. Eto takav vam je Isidoro Blastijen.