U magli

Ima tu  preko puta  jedna vrlo neugledna knjižara kojoj ne znam ime. Ona je poprilično zabačena i više liči na podrum nego na knjižaru. To je verovatno zato to i jeste podrum pun knjiga i prašine. Nalazi se u jednoj od onih neoklasicističkih zgrada sa ukrasnim reljefom na fasadi koja je obavezno okrečena u narandzasto mada ova vuče na crvenkasto i pored koje se nalazi kineski restoran iz koga miriši piletina sa kikirikijem i pečurkama. Kada prolazite pored vrlo je verovatno da je nećete zapaziti , jer je ulaz potpuno skriven  u mračnom dvorištu iza kapije od kovanog gvođa, a izlog je u visini vaših kolena , što je vrlo zgodno za npr vaše patike koje tako mogu da pogledaju literaturu poređanu na simsu prozora. Izlog tj prozori su takođe okovani rešetkom od kovanog gvožđa, jer se neko plašio da će neko ukrasti gomilu udzbenike koje u radni prodaju.

Kada udjete videćete manje knjiga nego u izlogu, gomilu udzbenika poslaganih po drvenim ormarima i par plavih, prašnjavih somotskih fotelja. Unutra je mračno i tiho jedino se čuje kucanje sata koje odzvanja u tišini. Za pultom nema nikog , a kada pogledate u prozor jedino što vidite su one rešetke kao  u zatvoru. Neko se baš jako potrudio da odlazak u knjižaru bude jako prijatan, a čini mi se da je to knjižara Prosvete ili Narodne knjige. U svakom slučaju pripada izdavačkoj kući koja izdaje školske knjige.

Prodavačica se naravno pojavila pitala me šta želim , a ja na njeno i moje iznenađenje odgovaram da želim da pogledam. Posle je ušla neka žena sa ćerkom da pita za zbirku iz matematike dok sam ja prebirala po štandu sa knjigama. Zbirku nažalost nisu imali , al imaju još jednu knjižaru , kako nemam pojma , ne znam ni kojim čudom ovu održavju?

Elem ja planiram tamo da odem već jedno godinu dana od kad sam čula na za neki ogromni popust koji je bio prošlog leta i iako stalno tuda prolazim nisam se nikad odvažila da zapravo tamo i siđem. Moje i patike i ja smo zapazile da su skoro menjali izlog i da tamo i bez popusta ima par knjižica uglavnom klasika za 200 dinara. Koliko li su onda na popustu? Zapravo sam ja krenula tamo dole po zbirku pesama Vladislava Petkovića Disa iz izloga , ali me je onaj sat skroz zabunio zaboravila sam kako se zove Dis u glavi mi se vrteo Vasko Popa , pa sam na kraju vrtela taj metalni štand sa knjigama i uzela sa njega zbirku izabranih pripovedaka Petra Kocića.
Na Petra Kočića sam skroz zaboravila i nisam ništa njegovo čitala još od davnih dana kada smo bili mali  i čitali " Kroz mećavu" iz čitanke, koje se kroz maglu sećam, a to je još i naslov druge neke pripovetke "Kroz maglu". Sećam se samo da deda i dečak idu kroz sneg i da je bilo jako tužno kada dečak umre, pa sam odmah čim sam krenula opet da čitam krenula i da plačem unapred kao kad gledam Titanik , jer znam da će svi da umru na kraju , pa plačem dva puta umesto jednom.  Samo što ovaj put nisam plakala na kraju, jer sam skroz ubeđena da mali Vujo nije nije umro i da je on u sneg samo pao i da će ustati promrzao i da će ga njegov deda odneti u kuću onih ljudi što vatrom signaliziraju i da će on biti dobro. Živ je Vuju umro nije. Čak se nadam da će i krava da preživi i da će nekako dobaulja do njih. To da je Vujo živ i da nije umro ponajviše baziram na tome da je Petar Kočić živeo na Zmijanju sa svojim dedom kao i mali Vujo iz priče, a Petar Kočić nije umro živi i dalje u svojim pričama , samo smo ga mi malo zaboravili. Ili sam to samo ja zaboravila. U svakom slučaju ja sam ovu smrt doživela više kao neku metaforičnu smrt , a ne kao fizičku smrt.
E sad ono što sam ja još htela da kažem je da sam se opet zainteresovala za Petra Kočića zbog " Luzitanije" Dejana Atanackovića koja počinje citatom iz priče " Kroz maglu" i koji ću vam sad navesti , jer možda se i vama prohte da se prisetite davno zaboravljenih autora iz doba kada ste bili maldjahni ili da ih sada prvi put procitate , ako ste kao i ja čitali samo jednu priču.

  "Moj je život maglovit, i kad god nastanu duge jesenske kiše  s namrštenim mutnim  nebom i blatavom zemljom, mene obuzme neodoljova tuga i nemio , potajan bol koji me silno i nemilosrdno razdire . Tada me duša zaboli i srce zaželi da se ukloni negdje daleko , daleko ispod ovog sumornog , teškog neba."

Što se tiče ogromnog uvoda i opisa knjižare on je tu , jer je pod jedan knjižara  zbilja čudna i jeftina , a pod dva pre par dana sam čitala Jergovićev jako zanimljiv tekst o tome kako on dolazi u Beograd da kupuje knjige ( hoću i ja tako zvuči jako zabavno), jer u njegovoj blizini nema toliko knjižara koliko bi on voleo da ih ima, a i nisu nešto opremljene kako on već tvrdi. I onda sam se odvažila da siđem u taj podrum kad mi je već prd nosem. Inače nekako se baš zadesilo da ja u svojoj neprosrednoj okolini skoro pa preko puta imam čak pet knjizara i samo prolazenje pored su prave muke tantalovske, al verujem da je Jergoviću ipak teže to što nema knjižara, jer uvek je tužno kada se knjizare zatvaraju i ne rade.

 E sad Jergovića mozda ne bih ni čitala da nisam od par ljudi čula da dobro piše i da ga nije u knjizi pomenuo Bekim Serjanović čiju sam najnoviju knjigu " Dnevnik jednog nomada" pročitala pre par dana. ( Nomada sam otkrila na blogu Lovac u žitu koji je sjajan) Knjiga je vrlo zabavna , nisam je iz ruku ispuštala i dođe mi tačno da odem i krenem da čitam sve njegove knjige, onako kako on ima običaj da čita nekog autora koji mu se jako dopadne, što ja nikako ne praktikujem , jer ne čitam dovoljno , očigledno. Napisala bih ja i za njegovu knjigu poseban tekst  nije da je to jedna od onih knjiga koje vas ostave ravnodušnim , no ne znam šta drugo da vam kažem osim da je pročitate i da je i sam autor u nekoj svojoj  magli ( citat gore) i mećavi. U ovoj knjizi on uglavnom priča o sebi, svom životu , sećanjima i knjigama koje čita , što su opet neka vrsta sećanja, ali na knjige i osećanja i misli koje smo doživeli tokom čitanja. Moram  još jednom knjigu da prelistam i da podvučem neke stvari kao i da izdvojim par naslova. Ovako na prvo čitanje sam izdvojila samo ovaj jedan citat koji ću podeliti sa vama.

  izvor canadiannaturephotographer.com

" Znam da će mnogi od vas misliti kako bi dnevnik trebalo pratiti nekakav redoslijed događanja , ali smatram kako postoji "vanjska"  kronologija i ona unutarnja "duševna", koja funkcionira asocijativno, u flešbekovima nimalo ne mari za kalendare ili kazaljke na satovima. Uglavnom se osećam izgubljeno , kako u vremenu tako i u prostoru , ali ipak se borim i ne dam da me sjećanja potpuno pokopaju i uguše mi i to malo osećaja za stvarnost što mi je preostalo."

Još moram da navedem i jedan nebulozan razlog zašto treba da pročitate ovu knjigu baš u Booka-stom izdanju ( ne ovo nije plaćena reklama )  je to što ima najdivniji hrabat od svih knjiga domaćih izdavača. Hrabat je inače ona ivica knjige i ovom slučaju je prvučen nekim jako zanimljivim sivim, hrapavim materjalom koji liči na kožu , ali verovatno to nije, ali je svejedno jako zanimljiv na dodir i skroz vas iznenadi , jer je pored ivice koje su od običnog kartona. Da znam da je to  glup razlog, ali mene je ovaj majušni detalj neverovatno usrećio, jer mi se knjiga jako dopala i prosto moram da pohvalim dizajn. Sad imam skroz legitiman razlog da sa vremena na vreme pomilujem ovu knjigu. Znam i to da ovo zvuči  ludo, ali mnogo mi se sviđa kako Bekim piše.