Moonstone Sjon
Moonstone Sjon
Knjiga VIII– Island
Moram da vam priznam da sam baš dugo razmišljala o tome da li da pišem ovaj tekst , jer nemam baš mnogo toga da kažem o ovoj knjizi iako mi se dopala, a sa obzirom na to da je knjiga vrlo kratka , ima svega stotinak strana šta god da vam o njoj kažem pokvariće vam utisak samog čitanja, a to nikako nije svrha ovog bloga.
Negde na gudridsu sam pročitala da ju je najbolje čitati ukoliko ne znate ništa o njoj i mogu u potpunosti da se složim sa tom tvrdnjom, jer ni ja nisam pročitala sinopsis kada sam je uzela iz biblioteke , jer sam žurila, a da sam ga kojim slučajm pročitala sigurna sam da bi mi bila užasno dosadna , jer uglanvnom sve što se desi u romanu piše i na poleđini. Nije baš da se nisam vodila nikakvim kriterijumom odabira knjige, baš nju sam uzela zbog autora Sjona za koga sam čula i znam da je sa Islanda.
Njegovu knjigu o Plavoj lisici sam takođe zapazila na goodreadsu i odavno želim da je pročitam, uglavnom samo zbog divnih korica i lepote polarne lisice. Vetovatno Geopoetika koja je prevela do sada dve Sjonove knjige neće nažalost zadržati ove hipnotišuće korice, verovatno neće staviti ni lisicu , pa ću ja ovde da ih okačim kad već oni neće.
U svakom slučaju pokušaću da vam dočaram knjigu , a da vam ne otkrijem skoro ništa ništa o njoj. Ono što mogu da vam kažem da Sjon dosta dobro piše i ume da oneobiči neke svakidašnje stvari. Takođe u knjizi nije bilo nikakvih polarnih lisica na moju veliku žalost , pa sve svoje nade polažem u Blue fox koji kod nas još nije preveden i nadam se da će me on više oduševiti.
Sjon ima vrlo impresivnu biografiju i jedan je od najpoznatijih Islandskih pisaca. Njegov roman „Ptičije mleko“ ( koji je takođe preveden kod nas) je nagrađen nagradom Nordijskog saveza za književnost. Sjon je osim što piše romane i pesnik i ima iza sebe devet zbirki pesama, napisao je četiri libreta za opere, a pisao je i pesme za izvođenje mnogim muzičarima među kojima je možda najpoznatija njegova sunarodnica Bjork za koju je napisaao dve pesme od kojih je jedna bila nominovana za Oskara 2001 godine. Druga je pesma „ Okeanija“ koju je Bjor izvela na Olimpijskim igrama u Atini 2004.e godine.
Roman ima jednu specifičnu melanholičnu , usporenu i tromu atmosferu koja je obojena u crnu magluštinu i ima morbidnih monenata. Radnja romana je smeštena u Rejkavik za vreme prvog svetskog rata i opisuje vam svakodnevnicu iz ugla jednog mladića koji je drugačiji. On dane uglavnom provodi gledajući filmove u bioskopu. Njegova opčinjenost crno belim filmovima mi je bila jako fascinantna. On je oduševljen filmovima i gleda iste filmove nebrojano puta dok ih ne nauči napamet. Film i odlazak u bioskop za njega i njegove sugrađane je bio doživljaj , nešto neverovatno iako su tada filmovi bili nemi i u pozadini je svirao orkestar , što je meni bilo užasno simpatično da o tome čitam. Nekako u današnje vreme sa toliko tehnologije gde se sve podrazumeva da je dostupno na klk potpuno je neverovatno vratiti se kroz roman u vreme kada je postojala rupa za orkestar u bioskopu. Zamislite čitav orkestar u bioskopu! Ono što dosta odudara od celine romana je jedna scena sa samog kraja romana koja vam pokazuje Rejkavik mnogo godina posle kada u njega dolazi izvestan bračni par da snima nekakv eksperimentalni film. Njihov krajnji cilj je da putem filmova oslobode čovečanstvo. Cela ta epizoda koja je umetnuta neverovatno odudara od ostatka romana napisana je drugačijim tonom i mene je malo i začudila zašto se našla tu i koja je zapravo njena svrha. Iako su likovi u njoj poslužili da vam opišu šta je bilo dalje sa momkom koga ste pre pratili toliko je celina za sebe da se ne možete zapitati da li je roman nastao baš od ovog kraja da bi vam predstavio ove skoro anonimne stvaraoce i njihov film kao i dalji uticaj na tokove kinematografije? Da li je to bila poenta roman? U knjizi se nlazi i njihova crno bela fotografija što dodatno pojčava taj utisak. Barem meni. Kao blesak stvarnosti umotan u obalndu fikcije, tako nekako.
U svakom slučaju hvala na čitanju. Koji je vaš najdraži pisac Nordijskih zimom okovanih zemalja?
PS Inače primetila sam da tamo na severu imaju užasno dugačka i komplikovana imena koja malo podsećaju na vilenjački jezik po svojoj komplikovanosti. Srećom , pa je autor u romanu imao to u vidu pa ih je skratio.
Knjiga VIII– Island
Moram da vam priznam da sam baš dugo razmišljala o tome da li da pišem ovaj tekst , jer nemam baš mnogo toga da kažem o ovoj knjizi iako mi se dopala, a sa obzirom na to da je knjiga vrlo kratka , ima svega stotinak strana šta god da vam o njoj kažem pokvariće vam utisak samog čitanja, a to nikako nije svrha ovog bloga.
Negde na gudridsu sam pročitala da ju je najbolje čitati ukoliko ne znate ništa o njoj i mogu u potpunosti da se složim sa tom tvrdnjom, jer ni ja nisam pročitala sinopsis kada sam je uzela iz biblioteke , jer sam žurila, a da sam ga kojim slučajm pročitala sigurna sam da bi mi bila užasno dosadna , jer uglanvnom sve što se desi u romanu piše i na poleđini. Nije baš da se nisam vodila nikakvim kriterijumom odabira knjige, baš nju sam uzela zbog autora Sjona za koga sam čula i znam da je sa Islanda.
Njegovu knjigu o Plavoj lisici sam takođe zapazila na goodreadsu i odavno želim da je pročitam, uglavnom samo zbog divnih korica i lepote polarne lisice. Vetovatno Geopoetika koja je prevela do sada dve Sjonove knjige neće nažalost zadržati ove hipnotišuće korice, verovatno neće staviti ni lisicu , pa ću ja ovde da ih okačim kad već oni neće.
U svakom slučaju pokušaću da vam dočaram knjigu , a da vam ne otkrijem skoro ništa ništa o njoj. Ono što mogu da vam kažem da Sjon dosta dobro piše i ume da oneobiči neke svakidašnje stvari. Takođe u knjizi nije bilo nikakvih polarnih lisica na moju veliku žalost , pa sve svoje nade polažem u Blue fox koji kod nas još nije preveden i nadam se da će me on više oduševiti.
Sjon ima vrlo impresivnu biografiju i jedan je od najpoznatijih Islandskih pisaca. Njegov roman „Ptičije mleko“ ( koji je takođe preveden kod nas) je nagrađen nagradom Nordijskog saveza za književnost. Sjon je osim što piše romane i pesnik i ima iza sebe devet zbirki pesama, napisao je četiri libreta za opere, a pisao je i pesme za izvođenje mnogim muzičarima među kojima je možda najpoznatija njegova sunarodnica Bjork za koju je napisaao dve pesme od kojih je jedna bila nominovana za Oskara 2001 godine. Druga je pesma „ Okeanija“ koju je Bjor izvela na Olimpijskim igrama u Atini 2004.e godine.
Roman ima jednu specifičnu melanholičnu , usporenu i tromu atmosferu koja je obojena u crnu magluštinu i ima morbidnih monenata. Radnja romana je smeštena u Rejkavik za vreme prvog svetskog rata i opisuje vam svakodnevnicu iz ugla jednog mladića koji je drugačiji. On dane uglavnom provodi gledajući filmove u bioskopu. Njegova opčinjenost crno belim filmovima mi je bila jako fascinantna. On je oduševljen filmovima i gleda iste filmove nebrojano puta dok ih ne nauči napamet. Film i odlazak u bioskop za njega i njegove sugrađane je bio doživljaj , nešto neverovatno iako su tada filmovi bili nemi i u pozadini je svirao orkestar , što je meni bilo užasno simpatično da o tome čitam. Nekako u današnje vreme sa toliko tehnologije gde se sve podrazumeva da je dostupno na klk potpuno je neverovatno vratiti se kroz roman u vreme kada je postojala rupa za orkestar u bioskopu. Zamislite čitav orkestar u bioskopu! Ono što dosta odudara od celine romana je jedna scena sa samog kraja romana koja vam pokazuje Rejkavik mnogo godina posle kada u njega dolazi izvestan bračni par da snima nekakv eksperimentalni film. Njihov krajnji cilj je da putem filmova oslobode čovečanstvo. Cela ta epizoda koja je umetnuta neverovatno odudara od ostatka romana napisana je drugačijim tonom i mene je malo i začudila zašto se našla tu i koja je zapravo njena svrha. Iako su likovi u njoj poslužili da vam opišu šta je bilo dalje sa momkom koga ste pre pratili toliko je celina za sebe da se ne možete zapitati da li je roman nastao baš od ovog kraja da bi vam predstavio ove skoro anonimne stvaraoce i njihov film kao i dalji uticaj na tokove kinematografije? Da li je to bila poenta roman? U knjizi se nlazi i njihova crno bela fotografija što dodatno pojčava taj utisak. Barem meni. Kao blesak stvarnosti umotan u obalndu fikcije, tako nekako.
U svakom slučaju hvala na čitanju. Koji je vaš najdraži pisac Nordijskih zimom okovanih zemalja?
PS Inače primetila sam da tamo na severu imaju užasno dugačka i komplikovana imena koja malo podsećaju na vilenjački jezik po svojoj komplikovanosti. Srećom , pa je autor u romanu imao to u vidu pa ih je skratio.
Odličan tekst!:) Mnogo mi se sviđa kako si duhovito i šarmantno iznela svoje impresije o knjizi. Odmah stavljam na listu, sve mi je zanimljivo, a posebno jer islandske pisce ama baš nimalo ne poznajem, tačnije, tek kada si pomenula "Ptičje mleko", shvatila sam da sam za taj roman čula, ali ništa više, što je stvarno sramota - ali, nikad nije kasno. Zato volim tvoj koncept internacionalnih književnih "putovanja", pošto svaki put otkrijem nešto sasvim novo. Hvala!:)
ReplyDeleteE, sad, što se mojih susreta sa skandinavskim autorima tiče, uglavnom sam do sada čitala Norvežane i Šveđane. Ibzen, Hamsun, Gorder, njih baš volim, čitala sam Nesbea, Vesosa ("Ptice", imam u planu Lašonovu trilogiju "Milenijum", čitala sam "Pusti pravog da uđe" (preporuka, stavljam ti dole link za recenziju) i planiram da još toga otkrivam, pošto su se naši prevodioci poslednjih godina okrebuli malo više i tom području, što je sjajno.:)
http://alittlerunaway.blogspot.com/2017/12/subota-sa-knjigom-pusti-pravog-da-ue.html
Inače, slažem se za jezik! Odavno želim da naučim švedskii posetim tu zemlju (ujak mi živi u Malmeu), ali mi deluje strašno teško i pomalo nalik nemačkom, koji sam učila u srednjoj školi i uopšte ga ne volim. Ali, ne odustajem, savladaću ga jednog dana! Norveški i danski mi se čine još komplikovanijim, a opet, da, Skandinavija je prava kolevka "vilenjačkog", mitskog nasleđa...volim seriju "Vikinzi", a kao mlađa sam dosta slušala power metal, žanr čiji su predstavnici 90 % iz ovih zemalja.
Hvala tebi na tako lepom i opširnom komentaru. :D Pa dobro i ja sam za sve što si ti navela samo čula nisam ništa čitala osim Hamsuna i jedne Ibzenove drame čijeg imena ne mogu tačno da se setim valjda su Stubovi društva. Pa ne znam tačno kako im zvuči jezik mislila sam na lična imena da su komplikovana. Ma naučićeš malo ovde malo ako odeš kod ujaka. :) Ja sam baš čula za dosta ljudi koji su naucili Norveški i tamo se preselili da rade. Što se tiče metala nisam neki fan , pa ne znam bendove iz tih zemalja. Znam samo par pesama Nightwisha. :) E Vinkge moram odgledati jednom treba da ih skinem sad dobro si me podsetila da ne kriziram kad prođe got. Valjda će me to bar malo utešti. :)
Delete