Kućna biblioteka porok ili vrlina?

  Zašto je u današnjem društvu potpuno neprihvatljivo da vi u svojoj kući u svojoj ličnoj biblioteci imate knjige koje niste pročitali ? Ako je kojim slučajem ovaj broj veoma velik često se ti ljudi nađu na stubu srama i njihovo se čitanje krene osuđivati njihova ljubav prema knjigama se krene meriti i premeravati i oni se optužuju za raznorazne stvari od toga da ne vole dovoljno knjige, da su površni da nemaju mere u kupovini itd sve što vam može pasti na pamet za sve to su oni krivi. Ovaj tekst pišem zato što sam našla na takvu jednu osudu na nekom profilu na instagamu , pa želim da opravdam njih koje kupuju i svoju kućnu biblioteku i mene koja isto tako kupujem knjige.

                         pinterest.com

Kao prvo želim da ovaj problem da li si pročitao/la sve knjige na svojoj polici ilustrujem kroz jedan primer. Kada sam bila mala jako sam volela da čitam i u svojoj sobi sam imala malu policu sa dečijim knjigama i svaki put kada bi mi u posetu došao neko od mojih drugara iz razreda prvo pitanje bi uvek bilo to čuveno "Da li si ti sve ove knjige pročitala". Oni naravno nisu voleli da čitaju i uglavnom su čitali samo lektiru . Meni to tada nije smetalo i ja jesam tada uglavnom sve te knjige pročitala i to bi im i rekla, jer knjige za decu se brzo čitaju, a ja sam bila prava napast za knjige u tom periodu. Potom bi se oni iščuđavali tome što ja imam toliko knjiga i što sam ih toliko pročitala, jer ponavljam njima knjige nisu predstavljale ništa važno u životu. Moj zaključak iz svega ovoga je da ako vas neko kojim slučajem priupita da li ste pročitali sve knjige sa svoje police ta osoba uopšte ne voli knjige i nema naviku da čita. Pa samim tim i kada vas neko kritikuje da previse knjiga kupujete , posedujete ili čitate znaci isto to da nije problem nužno u vama , već vas ti ljudi ne razumeju , jer njima knjige manje znače no vama.

Mene broj nepročitanih knjiga u mojoj kući nikada nije zabrinjavao , jer sam ja odrasla okružena knjigama i imam nasleđenu biblioteku . I sada kada bih se ja opterećivala stotinom nepročitanih knjiga koje su kupili moja mama ili moj deda sigurno bih poludela , zato želim da vam kažem da to što imate knjige koje niste još uvek pročitali sasvim u redu. Ja iskrno ne znam ni da li su oni baš sve te knjige koje su kupili zaista i pročitali, ali znam da mi je ta biblioteka nasleđenih knjiga izuzetno draga i dragocena možda i vrednija i draža od mojih knjiga. Ono što ja zaista želim da kažem je da verovatno u životu svakog čitača dođe period pa krene fanatično da skuplja knjige.Zašto se to dešava i šta do toga dovodi , ja zaista ne znam , ali od kada postoje štampane knjige , postoje i oni koji ih skupljaju i kupuju. Pre se to  nekad radilo na metar, danas na akcijama , ali princip je isti pa tako imam u kući ceo komplet Šekspira i gomilicuonih crveno smeđih knjiga manje poznatih klasika nasleđenih od dede iz kojih zaključujem da je imao dosta dobar ukus  i da je bio hipster i pre vremena hipstera. Zatim su tu kompeti u kožnim povezima Crnjanskog, Dostojevskog i Andrića koje je moja baba kupovala mojoj mami na otplatu od raznoraznih putujićih trgovaca čitajući sa neprglednih spiskova želja. Ima tu još knjiga iskreno ne znam ni kojih, ali ja poštujem njihovo skupljanje i  želju da imaju sve knjige pisaca koje vole ili koje su želeli da otkiju , štaviše ja  sam im zahvalna , jer sam imala i ja šta da čitam kada mi je bilo dosadno i zato ne mislim da je dobro kritikovati ljude koji grade svoju kućnu biblioteku , jer ih oni ne grade samo za sebe u ovom sadačnjem trenutku već i za budućeg sebe , za svoje prijatelje , a potom i za druge članove svoje porodice. Jer knjge su živi predmeti one se čitaju , one se pozajmljuju o njima se govori, one se uvek mogu ponovo čitati i one će same već nekako naći put  do nekog novog čitača i tako ostati ono što i jesu delić uhvaćene večnosti.

Naravno da niko neće sesti i odjednom pročitati celokupna sabrana dela nekog pisca , ali zašto ih ne bi sve odjednom kupio ako mu to dozvoljavaju finansijski uslovi i ako ima mesta na polici gde da ih smesti. Naravno sada se tako knjige i ne štampaju ali , ako neko npr jako voli npr Murakamija i može sebi da prijušti da ode sad u knjižaru i kupi sve njegove knjige odjednom i planira da ih polako iščitava tokom par godina , zašto mi sad da budemo zavidni i da kritikujemo tog nekog ko se možda oderkao nekih drugih stvari , jer mi lično ne možemo sada da prošetamo i kupimo sve što nam padne na pamet, a zato ćemo da vozižemo neke pisce i drugle ličnosti koje su imale stanove pune knjiga koje se broje na nekoliko hiljada evo sad mi konkretno na pamet padaju Umberto Eko i Karl Lagerferd i njih vozdizemo samo zato što su poznati , a vetovatno su i oni isto tako manijakalno skupljali knjige kao ovi ljudi koje kritikujete. Ima mnogo takvih poznastih ličnosti pisaca i umetnika, dizajnera koji su za sobom ostavili velike biblioteke kojima se divimo ili želimo da pročitamo nešto sa spiska njihovih omiljenih knjiga. E sad postavlja se pitanje da li treba da budete poznati pisac, pa da vam se dozvoli da imate veliku kućnu biblioteku?

Još jedna i možda najveća licemernost  našeg društva je da knjiga ne mora da ima lepe i primamljive korice , već da je bitno samo ono što je unutra i to u društvu koje jedino ceni estetiku.  Danas sve ima svog grafičkog dizajnera od pakovanja paste za zube do jogurta , toalet papira, kreme , sapuna , soka, salame, čipsa i sve je ok da ima  lepo urađeno pakovanje osim knjige , koja po difoltu mora da bude neprimamljiva , ružna i nepristupačna, pa da se nje late samo pojedini ne znam ni ja kako duhovno uzvišeni. Elem ok je platiti grafičkog dizajnira da napravi nacrt pakovanja toalet papira , ali ne i za koricu knjige koja je večna i koja će ti godinama stajati na policama i krasiti ti dom, a pakovanja raznoraznih čuda koja ćeš da baciš će da imaju najrazličitije njauzbudljivije patterne na pokovanjima, prosto da ti bude žao da ih baciš. Sve se to radi pod sloganom Ne sudi o knjizi po njenim koricama u nadi da se na tome uštedi i zaradi, jer pa što bi platili izdavači nekoga da im dizajnira korice, a mi ćemo svi da se pravimo da ne vidimo, jer ne bi da ispadnemo površni , a ne oni nemarni. Osim toga izdavači time i podcenjuju nas kupce , kao da smo mi ludi ne vidimo da je više truda uloženo u pakovanje margarina nego u njihove korice najnovijeg bestselera. Svuda u svetu se podstiču da korice budu lepo urađenje naročito u domenu klasične književnosti koje imaju i po nekoliko raznih izdanaja sa prekarsnim koricama od kojih ne znaš koje su bolje osmišljene i koje bolje oslikavaju poruku teksta . Naravno da lepe korice deluju na psihologiju ljudi te će odmah želeti da kupe tu knjigu i da je pročitaju .To što kaže poslovica da njije najvažnije kako nešto izgleda  ne znači da je u potpunosti nevažno i da sad treba to da ignorišemo , po toj konotaciji ne biste trebali nikad ni da šta znam perete kosu ili se šminkate , jer je bitna samo vaša unutrašnja lepota. Nije mi jasno zašto se toliko govori o površnosti , ako želiš da kupiš knjigu sa lepim koricama , a pri tom znaš i sinopsis i hoćeš da je pročitaš, ali ne ti si i dalje vrlo površna osoba, pa izgleda da jesam tužite me.
 
Bez obzira koliko je primamljivo i zanimljivo zavirivati u tuđe police , možda je najbolje da se svi malo više okrenemo svojim policama i zavirimo mešu njih, tako ćemo smanjiti strasti izavisti i usmeriti energiju ka onome što nam je zajedničko ljubavi prema čitanju i knjigama.

 Kućna biblioteka je moje najveće blago i uvek se zgranem kad mi neko kaže da sam bacila pare kada kupim neku knjigu ili da gubim vreme dok čitam knjige.Ja smatram da je skupljanje knjiga vrlina , a ne mana modernog doba i reklamiranja , jer okruženi smo raznoraznim reklamama , a to da ste vi izabrali da kupujete baš knjige govori mnogo o vama , a ne toliko o konzumerizmu. Ne treba se obazirati na zlurade komentare i "Ne dajte se pasijim sinovima" što bi reko Kiš.