Gogolj

Juče sam ceo dan tražila trazila Gogolja po kući, imam tu  dve zbirke pripovedaka jedna je sa Petrovgradskim pričama , a ova druga zbirka što sam je zaturila je sa onim kako na njima piše "Fantasticnim i horor pričama" što u principu znaci one za koje  za osnovu imaju folklorne motive iz mitova,  legendi , itd. Već sam mislila da sam je izgubila kada sam je našla ispod male hrpice knjiga. Htela sam da uzmem da čitam "Vij" , ali sam najpre uzela da procitam o Ivanu Fjodorovicu Šponjki i njegovoj tetki, jer taj Vij uopste nije o nekom čudovištu kako se to meni učinilo, već o nekoj veštici.

No htela sam nešto vište da kažem o ovim što sam ih citala o Petrovgradskim pripovetkama. O "Nosu" nećemo nadam se da će vam nos uvek biti na mestu. Mada moram priznati da mu je to jedna od najboljih pripovedaka koje je napisao. Najpre sam eto citala Šinjel , to je možda i njegova najpoznatija pripovest , prevashodno zbog one vrlo cuvene izjave Dostojevskog kako smo svi mi ispali iz Gogoljevog Šinjela , sa time da nije baš precizirao na to ko su ti mi, pa ja eto uvek zamišljam tu sliku tako što se  u vazduhu pojavi jedan dzinovski sinjel koji protrese neka nevidljiva ruka i onda iz njega ispadne Dostojevski , onako kako smo ga viđali na portretima. Šinjel je proznajem zanimljiva priča i od kad sam je čitala moram priznati sve se nesto razmisljam o tome da li da nabavim ili da ne nabavim novi kaput , iako ja kaput već imam i drugi mi ne treba, ali svejedno tako pretrazujem moje krpice i druge sajtove i trazim neki kaput da liči na one vojnicke kapute sa dugmićima kakvi su se nosili pre par sezona uz duboke crne čizme, ali toga nigde nema. Ove sezone su Šinjeli dosadni, ako već moram da primetim. Eto takav utisak nekako ostavlja ova pripovetka. Ja nju nisam pre čitala, a i ako jesam mislim da sam je pobrkala sa nekom drugom pripovetkom, ali to je ipak bio Cehov i "Cinovnikova smrt" o onom cinovniku što je umro od straha. Bašmačkin je jedan drugi činovnik , titularni savetnik , koji živi u oskudici u nekom kućerku i njegov zivot je poprilicno dosadan , dok ga ubede da nabavi jedan novi šinjel, jer mu je ovaj stari iznošen i on onda pristedi da kupi šinjel i u njemu ode na jednu zabavu. Posle dok se vraćao kući njegov su šinjel ukrali i on je posle toga umro, ali se Bašmackin povamirio što je poprilično neocekivan sled okolnosti i svima je drugima posle toga krao šinjele. Drzao je celi Petrovgrad u strahu niko nije smeo u šinjelu negde da se uputi. Mada ne znam zašto ja ovo vama prepricavam kada verovatno to znate i sami.

Možda bi trebala da kazem nešto i o samom Gogolju, juče sam mu čitala biografiju na Wikipediji. On se rodio u nekakvim Sorocincima prvog aprila 1809e godine, to vam je negde u Ukrajini i ja pravo da vam kažem nisam imala pojma da je on eto Ukrajinski pisac , to jest ukrajinski pisac poljskog porekla kako piše na hrvatskoj wikipediji. Dalje je zanimljivo bilo i to što su ga prognali iz Rusije nakon što je napisao "Revizora" i to u najlepši grad na svetu Rim, sto je verujemo Gogolju izrazito teško palo, uopste ne razumem zasto se  uopste vraćao, osim toga ne razumem ni šta im je toliko smetalo u tom "Revizoru" , doduše ja sam ga davno i čitala i nisam znala za taj lepi ruski obicaj da se pisci proteruju, nas to na knjizevnosti nisu ucili, sve su nešto pričali o motivima i simbolima i zavesama, mislim da bi najpre tako nešto trebalo pomenuti i nabrojati gde su tacno koga proterali i zbog čega. Na srpskoj Wikipediji piše da je on iskljucivo autor "Mrtvih duša" i " Trasa Buljbe" , pripovetke su ovde tabu tema ili što bi rekli novinari" zasto se o ovome ćuti". Na Wikipediji na engleskom recimo piše da je Gogolj bio duboko potrešen kada su ubili Puškina, pa je napisao svoj vrlo poznati "Šinjel", i tako čim promenite jezik, naćićete i drugog Gogolja i druge podatke , čini se kao da ih bilo više i da to nije taj jedan te isti Gogolje nego je neki drugciji, sva je sreća, pa ne znam ruski ko zna šta tek tamo piše.

 Osim što su eto ubili Puškina na dvoboju , posle su ubili i Gogolja, samo što njega eto nisu lepo ubili metkom u čelo ili u trbuh , pa da umre odmah, jeste da bi umro u mukama , ali barem bi umro za jedan dan, no njega su eto  psihicki mučili, jer su znali da je on čovek osetljiv, jake imaginnacije i uobrazilje i da je za njega i ono izmisljeno jednako stvarno, pa su ga tu i udarili i u tome mu našli slabu tačku. Čudno je eto da nekome mašta bude Ahilova peta i kako su baš to što ga piscem čini okrenuli protiv njega. Poslali su nekog sotonu da ga ubeđuje kako su njegove knjige vodene đavljom rukom i ko zna šta je ovaj njemu napričao kad ga je eto naveo da sam sebe ubije i rukopise da spali, mislim kakav je to čovek ne moze biti covek ako druge navodi da se ubiju? Osim toga kazu da je knjizevnost jedno veliko ogledalo i da u tekstu svako vidi ono što je on sam, pa ako je on u tom tekstu video đavolju ruku, onda vam je jasno da je on tu već sam sebe odredio ja samo ponavljam njegove reči, kako to već piše na Wikipediji. Mislim stvarno sta nije u redu sa tim čovekom, umesto da ne čita knjigu ako mu se ne sviđa ko svi normalni ljudi , nego baš se nameracio da ubije pisca. I onda eto Gogolj eto više nije mogao da izdrzi, pa je prestao i da jede i da pije i umro je tako kao neki anticki filozof.  Prokleti bili dušmani i mrzitelji knjizevnosti , ubiše Gogolja. Neću više čitati biografije pisaca samo se iznerviram.

  I eto mi sada nikada nećemo saznati šta je dalje bilo sa Čickovim. Ja bih baš volela da pročitam drugi deo Mrtvih duša, to je jedna od najdivnijih knjiga , ali eto nje više nema. U njoj čak i piše nastaviće se, ali ništa se nije nastavilo. Puškin je barem imao sreće nije se dugo mučio sve je bilo gotovo za samo jedan dan. Nisu mu ni knjige spaljivali. Ovako mi i ne znamo koliko su tačno dugo i čime mučili jadnog Gogolja, pa se ovaj ubio, jer nije više moga da izdrži. 

 Kada bih se ja našla u takvoj sličnoj Gogoljevskoj situaciji palo bi i meni na pamet verovatno da ubijem sebe , al sa druge strane  što ja da umrem zato što oni mene mrze to je izrazito glupo, ja sam sebi sa druge strane izraziro draga. Ja bih njima rekla da je bolje da mi pričekamo da vidimo ko će od nas prvi umreti svašta moze čoveku da se desi mogu vas recimo pregaziti kola itd. I niko baš tacno ne zna kad će umreti , pa onda cemu žurba. Ako daj bože prvo izvole umreti oni , onda je time problem rešen , jer neće tako više morati da čitaju nikakve knjige i još će moći lično da priupitaju djavola sve što ih o knjigama zanima. Mogu posle i da mi sa onog sveta jave zašo se njima i đavlou knjiga ne dopada i tome slicno. Ako sad baš ja moram da umrem i prva odem bogu na istinu ja ću  za njih pronaći specijano prenaći nekakvog djavola , pa ću im ga poslati da ih progoni , pa nek se oni sa njim do mile volje raspravljaju o književnosti , a mene neka se okane. Gogolju ovako nešto uopšte nije palo na pamet , on je baš bio nekako dobar i nezam malo me podseća na Dejana on bi isto tako pre povredio sebe nego nekog drugog, ja sa druge strane ne bih povredila sebe, ja bih baš sve suprotno ja bih zivela čisto njemu iz inata da ga nerviram  i nalazim da su bas zanimljivi tako ti ljudi koji bi svakome oprostili, mislim kako da vam se ne svide kad su tak dobri? Mada ja i dalje mislim da je to glupo da umrete zato što nekome smetate, pa biće im dosadno bez vas sa kime će se onda svađati, ovako i vi i oni zivi i lepo se svadate još vam je i zanimljivo. Što bi rekla ona poslovica drzi prijatelja blizu, a neprijatelja još bliže, jer zbilja šta biste bez neprijatelja bilo bi vam mnogo dosadno, ali je isto tako validna opcija i da od njega pobegnete ako baš zagusti. Meni eto uopšte nije jasno zašto je Gogolj ostao, zar nije mogao da pobegne od tog ludaka.

Evo jednog vrlo ociglednog primera u kome se vidi koliko je Gogolj jedna osetljiva umetnicka duša recimo u pripovetci Portret , koju sam poslednju pročitala, pa mi je nekako i najsvezija u sećanju , junak ove priče je izvesni mladi slikar koji vrlo burno reaguje na svoju okolikunu koja se divi pred izlogom nekih pomodnih i kič pejzaža. On se tu zali što se ljudi više ne interesuju za umetnost i kako se malo drži do sticanja nekog dobrog ukusa, to sve deluje uzasno zastarelo i pomalo patetično iz nase danasnje perspektive ako ćemo pravo ne baš zato što je Gogolj patetičan nego zato što se svet u kome živimo toliko izmenio i postao je znatno suroviji , pa ovo deluje razmišljanje deluje pomalo naivno, jer koji će im umetnicki ukus nije da to ima neku upotrebnu vrednost i da može nečemu da posluži (osim ako se ne bavite nekom od umetnoti, a i onda nije nuzno da ga imate, i sam Gogolj na kraju u nekom drugom liku zaključuje da je nepravedno ljude optuzivati što se nisu trudili da razviju umetnicki ukus, jer realno koji će im). Mozemo predpostaviti da je to u pitanju Gogogolj taj što stoji ispred izloga , a mozda i nije ne mozemo baš toliko ucitavati. Doduše u njegovim kasnijim pripovetkama njegovi likovi ili ništa ne citaju ili citaju vrlo malo, što je kao nekakva kritika društva. Sve ovo me navodi da pomislim da je Gogolj ziv uopste ne bi morali da ga ubiju sam bi se šlogirao kada bi video , pa sve kako je sad. Vidite on ovde kritikuje jedan izlog u prodavnici to jest galeriji i ljude koji ne čitaju , a imali su izbor ili će uzeti nešto da čitaju ili će piljiti u jednu tačku na zidu, a oni su pre izabrali ovo drugo, nije da ih krivim zidovi ponekad kriju dosta zanimljive mrlje, ali molim vas zamislite šta bi rekao Gogolj da sad vidi kako ja kao hoću da napišem roman , a ni ja ništa ne čitam, nego gledam youtube , to jest citam vrlo malo , tacno bi me gađao nekom knjigom i ondak bi se slogirao. Osim toga ne znam ni šta bi rekao na svu tu silu sadrzaja na citave hrpe knjiga, onih užasnih filmova radenih po knjigama, pa onda one politicki korektne knjige koje se bave jako "bitnim temama itd. Naročito o jako bitnim temama me hanima šta bi rekao. Šta su uopše jako bitne teme i ko ih tacno određuje , jer ono što je meni bitno, ne mora nuzno biti bitno i nekome drugom. Recimo meni su  knjige bitna tema, ali nekome ko ne čita one nisu bitna tema. i šta ćemo sad?  Sad dalje taj mladi slikar dozivlajava preobražaj kada kupi jedan vrlo stari i zaboravljeni portret iz te galerije, tražeći neko zatureno remek delo. Kada dođe kući on uviđa da ovaj portret ima magicna svojstva , to je zapravo i najzanimljiviji deo priče , jer je taj lik sa porterta cini se mnogo zivlji i uverljiviji nego sam slikar, koji naspram njega deluje izmisljeno i pateticno. Na portretu je neki stariji gospodin sa bradom i zazarenim očima obucen je u  nekou istocnjackoj nosnji i na glavi ima turban, a to je jedan od onih portreta što vas gde god da stanete ocima prati po sobi, pa on u slikaru pocne da budi jezu i on ga noću sanja i mori ga pomisao na to da ovaj starac stvarno noću iskace iz portreta i vadi svoje fiseke sa dukatima, pa počne da ih broji. Sve dok stvarno i ne nađe jedan od tih fiseka i postane vrlo bogati mondenski slikar portreta. Postane on cak i vrlo poznat , sam je sebi plaćao reklame , slikao je gospodu kako su oni sebe zamislili u nekim grckim togama i pozama Marsa i poprilicno mu je lepo išlo, sve dok u grad nije došao jedan njegov prijatelj slikar, baš mnogo slikara ima u ovoj priči čini se da je Gogolj mnogo voleo slikare, onda je on taj prijatelj izlozio svoje najbolje delo i ovaj je postao uzasno ljubomoran, ali umesto da ga opljuje kako je i red, on je otisao kući poražen time što je u njemu video sve ono što je nekada i sam bio, ali je sve to odbacio zbog novca i slave. Onda je pokušavao da napravi neku sliku, ali mu više ništa nije išlo, postao je ogorcen i omrzao je na sve što je lepo. Posle je umro , malo lud , kidajući neka platna. Nakon toga mi saznajemo kako je slika nastala i ko je na slici od sad već jednog trećeg slikara čiji je otac takođe bio slikar, čini se da slikarima nikad krja, ispostavilo se da je to bio portret jednog zelenaša što je živeo u nekoj kamenitoj tvrdavi sa strasnim psima i da su se i drugima dešavale čudne stvari i  nesrećni dogadaji kada bi dosli u posed ove slike, pa su se svi gledali samo da je sto pre utrpe nekom drugom da bi prestale da ih pritiskaju noćne more. 

U Petrogradske priče spadaju još i Ludakovi zapisi, Nevski Prospekt , Kočije i ne razumem baš zašto Rim, Rim svakako nije u Petrovgradu, ali eto. Vrlo je zanimljivo to što je o njemu toliko pisao i pre no što su ga tamo oterali kao da je znao da će ga tamo oterati, pa ga je tamo nahvalio i pisao o nekakvim maskaradama gde je u prolazu video jednu lepu Italijanku na koju je posle zaboravio kada je video siluetu grada. Osim što je predvideo to gde će ga otpraviti, pa predvideo je i kako će umreti i to kako će ga krvnicki mučiti onaj prokleti kreten te će ga i sludeti to se sve javlja u pripovetci "Ludakovi zapisi".  Ja se izvinjavam na grubosti, al da je kreten jeste kreten i zasluzio je da ga tamo i zovemo, a ne po imenu.   

"Datum 34 godine

Februar 349.

Ne, nemam više snage da trpim! Bože! Šta oni čine od mene! Sipaju mi na glavu hladnu vodu ! Oni me ne razumeju, ne vide me ne slušaju me. Šta sam im učinio? Zbog čega me muče? Šta oni hoće od mene jadnoga? Šta im ja mogu dati? Ja ništa nemam. Nemam snage, ne mogu da podnesem sva njihova mučenja, glava mi gori i sve mi se vrti pred očima. Spasite me! Povedite me sa sobom , dajte mi trojku kao vihor brzih konja! Sedi, moj kočijašu. Zvonite moji praporci! Poletite konji i nosite me sa ovog sveta. Dalje, dalje da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom; zvezdica sija u daljini, juri šuma sa tamnim drvećem i mesecom; siva magla pada pod nogama, struna ječi u magli; s jedne strane more , s druge - Italija , eno i ruske kolibe se naziru. Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Spusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! - Majcice! Sažali se na svoje bolesno dete!... A, znate li da alžirski bej pod samim nosom ima čvorugu?"

Doduše u samoj pripovetci glavni lik uopšte nie poludeo zbog istih razloga kao sam Gogolj. On je sasvim lagano skliznuo u ludilo  , najpre mu se čilnilo da  kučići umeju da govore , pa se kod njih raspitivao o devojci u koju je bio zaljubljen. Nakon što se ta Sofija udala i ne pogledavsi ga on je nacisto prolupao. Sa obzirom da svi nešto ucitavaju u pripovetkama ponajvise ono što tamo ne piše , evo i ja ću da predpostavim da on nije navikao da ga na taj nacin ignorišu , a još je on nju voleo. Nakon što se ona udala prestao je odlaziti u ministarstvo gde je radio kao pisar kod njenog oca i počeo je da priča besmislice da je on Španski kraj i da treba da pisu Napoleonu da ga izbavi i tome slične stvari. Načisto je pobrljavio i izmislio je čitavu hrpu besmislica zbog kojih bi ga u nekim drugim okolnostima savim sigurno bilo sramota, ali ovako pošto je bio lud nije ga bilo briga. Pošto je bio lud bilo mu je svejedno i što će da umre. Barem je sreća što ona i nije znala šta je sve ovaj lupetao dok mu nijee bilo dobro.

Na kraju Gogolj je umro lud, gladan i žedan, al ne baš od ljubavi, nego od mržnje , koja se ipak češće ,priznaćete , sreće na ovom svetu. Jeste da nije to baš precizno predvideo kako će jelte umreti ali je bio poprilično blizu, ali takva slična predviđanja retko i jesu precizna  eto na primer Tolstoj je umro na železničkoj stanici, već star i bolestan nakon što se posvađao sa zenom i otišao od kuće, a  nije se bacio pod voz kao Ana Karenjina, ali eto slicnost ipak postoji, mozda ipak ljudi previše ucitavaju stvari iz knjiga. I tako je našeg jadnog Gogolja ubio taj bezbožnik što je radi reda zagrnuo scestenicku odor( mislim stvarno zar nije osnova svih religija ljubav i zar nije nehrišćanski ubiti samog sebe, a ovaj ga je jelte naterao da se ubije?) , doduše mohda i nije bio svestenik mrzitelja knjizevnosti ima u svim formama i oblicima, vrag će ga znati šta je bio. Tacno bi sad išla  da ga zadavim koliko me nervira, šta mu je to trebalo, mada on je srećom mrtav već nekih 200 godina. Trebalo bi da prestanem da čitam biografije pisaca bolje mi je bilo kad ništa o njima nisam znala, manje se iznerviram svakako. I ajde što ga je naterao da se ubije nego mu je i knjige uništio i nama sada nije ostalo to što je Gogolj napisao niti sve ono što je mogao tek napisati.