Proboj

U novinama na jednom od mnogobrojnih portala stajao je članak o tome kako su logoraši u Jasenovcu jedini na svetu goloruki nasrnuli na svoje stražare. Iz nekog razloga članak me je zainteresovao mada je sadrzao i one uobičajne opise  da su nasrnuli  gladni iznemogli i bolesni, iako su znali  da će umreti da će većina njih herojski izginuti bez slave, spevova o njihovom herojskom činu i tome slično. Svakako da su  oni znali da im eto niko ni imena neće sećati, pamte se imena samo onih koji su preživeli i ta se imena obicna i napominju u svim člancima osim u ovom,dalje je stajalo ovako no oni su jednostavno  znali da će ih svakako ubiti, ma šta oni učinili , pa su odlučili da se brane. Ti su ljudi rešili da umru boreći se tako je stajalo u članku. Jedino je čudno eto što su baš ovde ljudi odustali od svojih života, svuda su drugde se nadali da će preživeti do poslednjeg dana to je mozda i očekivana reakcija nešto što su psihologijom predvideli ovi koji su logore smrti osmisli i što je i omogućilo njihovo neometano funkcionisanje, sve do onog trenutka kad je život prerastao smrt i postao uistinu nepredvidiv. Neću vam dalje navoditi sve pojedinosti članka, iako je to bio  jedan vrlo zanimljiv članak sa skroz obrnutom perspektivom naime u njemu su se navodile misli sada već odavno mrtvih logoraša do kojih novinar koji je članak pisao nikako nije mogao doći i ceo tekst je posve bizaran.  Posto mi je taj deo bio ujedino i najzanimljiviji ja ću ga vama ovde kopirati, ali zamislite vi tu drskost , oni  su još i navodili neke misli mrtvih logoraša kao da su fakti i činjenice , iako do takvih imformacija sasvim sigurno niko nije mogao doći, mislim zaista otkud novinarima uvid u to o čemu su svi ti ljudi sada već odavno pokojni razmišljali neposredno pred smrt ili čak u času smrti, pa ne mogu  ih imati naravno, no to njih uopšte nije sprecilo u tome da ih navdu, eto kakvi su vam ti novinari stalno nešto izmišljaju, čak i kad su u pitanju ovakve stvari da se tako izrazimo tragične. Osim toga članak je vrlo neverodostojan sa obzirom na to da je napisan ekavicom, što mozda sugeriše da je i on sam odnekud ukraden završio na ovom sajtu gde sam ga pronašla, samo su ga eto preveli i izbacili j svuda gde je trebalo da se ono izbaci. Ja vam ga ovde navodim onako kako sam ga našla bez obzira na sve njegove nedoslednosti, a onaj prvobitni tekst na jekavici, ako ga je  uopšte i bilo, ću potražiti naknadno i ovde ga predstaviti vama kasnije. Imena autora na portalu naravno nije bilo, autor je anoniman, ali ukoliko ga pronađem navešću i njegovo ili njeno ime.

 

Glas 1: Bio je tu neki novinar malo pre i nešto je pričao. Nisam ga mnogo slušao gledao sam ispred sebe kroz neku pukotinu u mrklu noć. Razmišljao sam treba da  da ubijem stražara i da se osvetim  posle je svejedno šta će sa mnom biti, a ovaj novinar nije prestajao da priča.  Napisao je neki članak o Jasenovcu, pa su ga ovde i poslali. Valjda da vidi o čemu je pisao iz prve ruke , ne znam je li bio Hrvat il Srbin. Čudno eto da ne znam koje je vere i nacije. Ime je imao kao da taj čovek nikome ni ne pripada svakako mu se nije moglo dobro pisati u ovo čudno vreme kad je nacionalost najvažnija stvar,no mogao je sve ovo izbeći samo da nije pisao gluposti , šta je on mislio da će se javnost zainteresovati i da će nas odavde pustiti, svi su nas ignorisali kao i pre samo je on eto ovde dospeo  , a  Jevrejin svakako nije bio, pa ga ne bi ni dirali, mogao je lep život da proživi samo da nikada ništa nije napisao. Nervirao me je sa svojom pričom hteo sam mu reći ja sam Jevrejin, pa su me zato ovde poslali ja to nisam mogao izbeći, a ti šta je tebi ovo trebalo što nisi ćutao kao svi drugi zašto si morao da pišeš, pisanje se moze izbeći , niko još nije umro jer nije pisao, eto to sam hteo da mu kažem , ja nisam mogao da izbegnem to što postojim što sam se rodio i to sam mu hteo reći, i šta mi je pomogao svojim pisanjem samo ćemo oboje sada poginuti , kako su svi drugi ćutali , pa mogao si i ti tako, šta te to košta, ništa. No, ja sam ćutao umesto njega, a on je pricao. Došao me je hrabriti pominjao je slavnu istoriju i spevove kosovskog ciklusa , boj na kosovu i Miloša Obilića , vidim ja hteo me je ohrabriti. Ponavljao je sve parole koje su smislili tog jutra. Kako će sve biti dobro da moramo napasti i da je  dovoljno ako makar i jedan od svih nas prezivi. I sve dalje u tom stilu, jos je poceo nešto i da recituje. Ja sam mu samo klimuo glavom, a hteo sam mu reći da ja nisam Srbin da su moji Sefardi da nemam nikakve veze sa Kosovskim bojem i da su moji došli odnekud iz Španije da su bili ljudi trgovci i velike su radnje po Zagrebu imali, ali sam zaćutao ničega više od toga nema i nije ni bitno. Hteo sam mu i reći da nije meni ni žao ni teško da umrem i da me ne mora tesiti. Ničega više meni nije žao. Da ja nemam više moje Šilo ubili su je prvi dan kada smo došli i nju i decu. Nema više ni Sofije ni Davida. Hteo sam mu reći da nemam od tada nikakvih razloga da živim  i da se ja ničemu ne nadam. Hteo sam mu reći da priča to o preživljavanju nekome drugom da je meni svejedno.  Da nikoga meni više nije žao. Ponajmanje sebe. Hteo sam mu reći   Nisam mu nista rekao pogledao sam ga , on je još mlad , nije ni dugo ovde bio još na njemu ima mesa, jos u njemu ima snage, on to priča radi sebe, ne teši on mene , već on to sve priča sebe da uteši. Samo sam mu rekao Ostavi me, a on je onda shvatio da uzalud troši reči , ja sam klimnuo glavom i on je klimnuo glavom i otišao. Posle sam ga čuo kako i dalje priča sve to jedno isto kako je svejedno ako i svi izginema samo da jedan od nas preživi, pa je to dovoljno. On uopšte nije prestajao da priča i sada mi odzvanja u usima njegov glas.

Glas2: Jutros kada sam se probudio video sam brata obešenog o gredu. Našao je negde konopac.  Jakov nije mogao da izdrhi i sačeka jutro. Sinoć me je budio kaže loše je sanjao. Video je da smo svi mrtvi i da je logor u plamenu , a vojnici odlaze. Pa,posle nije mogao da zaspi. Kaže prevrtao se , pa je na kraju i ustao. Prikrao se kraju barake i video gde su ih streljali. Odveli su ih na poljanu njih stotinak žena što su se još tu motale po logoru i streljali su ih. Kaže ako su ubili žene ubiće i nas. Ako im one više ne trebaju , tek im onda mi ne trebamo. Poceo je da paniči i iskolacio je oci, a ja sam pokušao da ga malo smirim, ali nisam imao snage , bio sam umoran. Neko vreme sam ga gledao kako ide i budi ove pored nas, pa sam zaspao. Krenuo je da budi sve i da im govori da će nas sve pobiti sutra. Čuo sam komešanja  jutros su me probudili saopštili mi plan proboja dali mi letvu. I sada čekam znak. Tu iza mene znam da je Jakov, on mi je bio poslednji od mojih na svetu.  Zašto nisi i ti mogao da sačekaš Jakove znak , pa da umremo zajedno?

Glas3:Dok sam ležao na podu video sam ih kako se spremaju da jurnu u napad. Prilike su prolazile pored mene užurbano, video sam ih kako pripremaju oružije, doduše iz ove perspektive sam mogao samo da im vidim noge, verovatno zato i niko nije obraćao pažnju na mene, verovatno misle da sam mrtav. Sigurno će umreti ako napdanu, mada i ja sam isto toliko mrtav kao i oni samo što sam iznemogao od gladi, pa ovde ležim sa mrtvima. Ne mogu da im pomognem ne mogu ni da se pomerim. Ne mogu da povicem niti da ponovim njihove pokliče , ali moram nešto da učinim. Makar nešto da uradim da im pomognem. Svakako ja ovu noć neću preziveti , ali neko od njih mozda i hoće.

Glas: Prišao mi je Petar dako mi je u ruke neki čekić. Krenuo je da mi ukratko priča šta su se dogovorili , ja sam klimao glavom na sve što je on rekao. Rekao je nešto tipa samo hrabo i uspećemo i nešto kao napred drugovi. Dobro rekoh mu na kraju ja ga potapšah po ramenu i on ode zadovoljan misleći da sam ga pomno slušao i razumeo ceo plan bez plana ,ali najveći deo vremena sam zapravo razmišljao o hrani , najposle sam pomislio. Jebem ti život, zar ću da umrem gladan?

 

Onda sam ga ugledao kako ustaje iz središta barake gde su lezali drugi mrtvi i za njega samog nikada ne bih rekao da je ziv, ali taj je mrtvac ustao i krenuo. Bio je sav od kosti i koze, svi smo bili, ali on je već potpuno propao samo su mu oči bile zažarene. Ne bih ga ni primetio da mi nije ispao nož, pa sam se okrenuo , sagao da ga dohvatim i ugledao njega. Posle nisam mogao da prestanem da ga gledam. Dohvatio je ciglui kada je Ante dao znak i povikao „Napred!“ on je je telom nasrnuo na zid barake i telom i ciglom. Probio je zid. Svi smo za njime jurnuli. On je odmah zatim pao. Ja sam nastavio da trcim udario sam jednog strazara i čuo pucanj. 

Kada smo se našli napolju video sam kako ljudi ispred mene padaju. Okrenuo sam se i video stražara za mitraljezom. Ako krenem napred pokosiće i mene i sve one koji posle mene dođu. Onda sam potrčao u suprotnom smeru od svih. Put do njega bio je slobodan. Šansa se ukazala , pa sam krenuo. Onda sam ugledao Mileta izgleda da je i on došao na istu ideju. Samo smo se pogledali i obojci je sve bilo jasno. On če krenuti straga , ja ću od napred da ga zamajem. Ako ne uspemo mi neće ni ovi drugi uspeti da pređu Savu. Moramo uspeti mislio sam. Imao sam kamen , pa sam stao na drugi kamen. Mislio sam u sebi sada ne smeš promasiti.

 

Nekim cudom sam se dokopao šume. Ogradu smo priobili, kapija se srušila i ja sam trčao. Znao sam kuda teba ići, znao sam svaki kamen, svaki žbun i potok, stazu i drvo u ovoj šumi. Imao sam prednost i zato sam trčao koliko me noge nose. Trcao sam kao da sam sit , odmoran, naspavan i obučen. Trcao sam i mislio samo na to da vidim Sunce ponovo kako izlazi. Želelo sam ponovo videti majku i sestru. Trcao sam , jer jos sam mlad i zelim da živim. Želim da živim i osetim ljubav. Zelim da  živim. Želim da živim.  Živeću.

 

PS To jest jedna napomena, ovo nije članak već je priča , a počinje tako , jer se bavi problemom autorsva i kopiranja , naime jednom prilikom sada već vrlo davno trebalo je da napisem esej o bilo kojem spomeniku Bogdana Bogdanovića. I sad naravno da je mene mrzelo da uradim istraživanje, ispostavilo se da je i druge moje kolege isto to mrzelo, pa smo svi jednostavno prekopirali tekst koji je A. napisao o betonskom cveti iposle bjavio na fejsbuku. Naravno naše kopiranje nije prošlo neopaženo svi smo dobili 7 zbog prepisivanja uključujući tu i autora originalnog teksta. Bilo je previše ocigledno, da smo kopirali recimo ja nisam ni članak sa wikipedije pročitala , no sam se uglavnom vodila njegovim tekstom i pričala nešto u prazno i uopsteno da popunim prostor. I sada u jednom trenutku je on išao da se žali i rekao je da je to njegov tekst , a ne članak sa interneta da je on sam sve to osmislio i da su svi samo prekopirali od njega na šta je on dobio odgovor Ubuduće kolega nemojte deliti vaše tekstove na internetu, što je poprilicno dobar savet , ali nije baš pomogao da A. ne bude razjaren. U moju odbranu tekst je bio suviše lep da ga barem malo ne iskopiram, no A. se užasno bio naljutio i htela sam ja baš i da odem da mu se onda izvinim, ali nisam smela ni da mu pridem koliko je bio ljut , pa je ova priča za Alberta umesto izvinjenja , jer je sve u njoj sasvim moja izmišljotina i ništa nisam prepisala. Dobro de ovo na kraju je inspirisano stvarnom licnošću, ali barem nisam opet prepisala celu tu frazu koju smo verovatno svi prepisali , jer nam se dopala da je taj betonski cvet tu da se tako nešto ponovo ne dogodi ili da se ne zaboravi nešto tako efektno. Priču sam počela da pišem baš na taj dan probija to jest 22 og aprila, a pre jedno tri dana me je nešto spopalo da neizostavno moram da je završim, ne znam ni ja zašto, pa vam je tek sada ovako objavljujem. Osim toga izvinite što su mi tekstovi mozda pomalo sranje u odnosu na inače , ako ste ih čitali pre i sami ćete primetiti razliku , kao da ih je neko prekucao , pa su sada izgubili nešto od pređašnjeg kvaliteta. Nije trebalo da objavljujem na blogeru, a kopije i nemam.