Moskva Petuški

 Venja, Venjička , stani, nemoj ići. Nemoj žuriti da vidiš Kremlj.

"Svi govore Kremlj, Kremlj. O svih sam sluašao samo o njemu, ali ga nijednom nisam video. Koliko sam već puta (hiljadu puta), pijan ili mamuran, prelazio Moskvu  sa severa na jug, sa zapada na istok, sa jednog kraja na drugi , svakojako, ali nijednom nisam video Kremlj"

Knjiga Venedikta Jerofejeva Moskva Petuški je nešto najbolje što sam ikada čitala i svakako nešto najbolje što knjizevnost može da ponudi. Ovo je knjiga nad knjigama. Nisam imala nikada omiljenu knjigu niti sam mislila da je tako nešto uopšte i moguće za nekoga ko mnogo voli da  čita , uvek vam bide nekako žao da izdvojite samo jednu među stotinama procitanih knjiga i nije moguće odluciti se , ali ovo je ta jedna , najdraža knjiga i najdraži naš Venjička. Moram je procitati ponovo i to odmah i sad bez odlaganja.

Mozda bi trebalo reći nešto i o samoj knjizi ovo je svojevrsna poema , tako barem stoji u naslovu, te se time aludira na Gogoljeve "Mrtve duse". Glavni junak poeme to jest Venja putuje vozom od Moskve ka Petuškama gde ljiljani vecno cvetaju i pticice ne prestaju da pevaju ga čeka njegova dugokosa ljubljena. Sve vreme dok sam čitala nisam baš bila ni sigurna da li ta njegova draga uopšte postoji sa obzirom na to da me je iz nekog razloga podsetila na Dulsineju iz Tobaga, te sam pomislila da mozda ona i nije toliko lepa o neverovatna  koliko on o njoj govori, mozda je ona samo obicna seljanka iz Petušaka koju on podize na pijedestal, ali svejedno tako su lepi opisi nje. Mislim da sam samo ljubomorna na to što on nju toliko voli , pa zato mislim da ju je izmislio. Naravno ta sumnja potice iz činjenice i da je sam taj Venja non stop pijan i u jednom trenutku ga zamišljate tako lepuškastog i čilog mladića u drugom momentu  cini vam se da je on nekakv odrpani pijanac koga biste izbegavali na ulici . Petuski su naravno neko selo koje se eto slucajno proslavilo i sada imaju tamo muzej posvećen Venediktu Jerofejevu to jest ovoj njegovoj knizi. 

Ovo putovanje iz Moskve ka Petuskima je moglo bi se slobodno reći mitsko putovanje , koje traje dva sata , ali se čini da traje večno i da mu kraja nema, dok sa prozora kupea promice život. Naravno Venja je od početka pijan kao letva i najveći deo vremena govori o alkoholu nabraja šta je pio šta će piti i daje recepte za koktele doduše to je kasnije te nabraja sastojke koji i nisu za piće. Štaviše sam početak je poprilicno realističan Venja pije mnogo, ali čini se da je to sve nekakvo karikiranje i da nicega fantastičnog nema u gramažama koje on pominje. Kako roman to jest poema odmiče prica dobija sve vise i više fantastičnih elemenata i junaka. Doduše on od pocetka razgovara sa nekakvim horom anđela, ali ja sam bila samo ubeđena da je on lud te da priča sam sa sobom. No izgleda da su anđeli bili stvarni koliko i svi bizarni likovi koji se kasnije pojave. Tu su kontrolor koji umesto karata uzima grame votke , a od Venje traži da mu ispriča neku priču po mogućstvu sa nekim eksplicitnim ili ljubavnim sadrzajem. I tako Venja svaki put kada ide vozom umesto karte mora da plati pričanjem kao u Hiljadu i jednoj noći. Pojavljuju se tu i drugi, ali je svakako najupečatljivija Sfinga koja nema rep, noge ni glavu i koja ga uporno budi iz dremeza te mu postavlja pet zagonetki  na koje on odbija da odgovori, pa umesto u Petuške on dospeva ponovo u Moskvu voz se okreće, a u kupee umesto fantasticnih likova dospevaju knjiginja i lakej kao iz romana devetnaestog veka. Uopšte upliv i pominjanje drugih književnih dela i pisaca je ono što ovu poemu cini izuzetno zanimljivom za čitanje na primer pominje se anegdota da je neko Tolstoja oslovljavao sa Ljova i da su još smatrali kako ne jme da piše. Venedikt je sve ove knjige i pisce upleo u svoje delo  tako da to sve  deluje vrlo prirodno i nimalo usiljeno tako na primer u kupeu se vodi razgovor šta je ko od pisaca voleo da pije i o tome kako Gete recimo ništa nije pio što sagovornike izuzetno zabrine , jer su u vozu naravno svi pijani, pa pronađu objašnjenje kako su njegovi junaci pili umesto njega. Kako je Čehov pred smrt trazi cašu šampanjca i tako dalje. Ima toga još mene je najviše zaintrigirala i aluzija u naslovu na knjigu "Putovanje od Petrovgrada do Moskve " Aleksandra Radiščeva za koju ja uopšte nisam čula, a koja je jedna od prvih značajnijih knjizevnih dela u Rusiji, a koje je bilo zabranjivano dok je Venediktov roman izdat u samizdatu i zvanicno je izdat tek 19 godina kasnije. Bilo bi zanimljivo to pročitati to "Putovanje od Petrovgrada do Moskve" koje je poslužilo kao inspiracija za ovu poemu.

Na kraju Venja stiže u Petuške, ali umesto drage na peronu , on se nekako obre ispred Kremlja. Kada konacno ugleda Kremlj on umire, tu su ga naime sačekali njih četvorica crnih prilika da ga zadave, a jedan od njih mu zariva šilo u grlo, što mnogi shvataju kao simbolicno predvidanje sopstvene smrti , jer naime Venedikt Jerofejev je imao rak grla. Naravno to sada i nije toliko bitno, to je jedno opšte mesto, ono što je zaista od suštinskog znacaja je to da je ovo neverovatan roman , besprekornog stila, mada i sam stil je neverovatan. Najradije bih izdvojila sve citate iz knjige, ali evo još samo ovaj i prestaću sa hvalospevima, jer ne umem ništa zbilja smisleno da kazem. Steta što se knjige ne mogu uramiti.

"O slobodo i jednakosti! O bratstvo i parazitizmu! O slasti neobračuna! O najblazenije vreme u zivotu mog naroda - vreme od otvaranja do zatvaranja prodavnica!"

Moram priznati da se sa njime slazem mnogo je nezgodno postalo od kada su krenuli da zatvaraju prodavnice u 9 jedva uspevam da se snabdem. Doduse njemu ponestane pića, a meni hrane, ali sve se to svodi na isto.