Lisica

 Tamo negde juna procitala sam knjigu Dubravke Ugrešić pod nazivom "Lisica" koja je na mene ostavila nemerljiv utisak te sam iz nekog razloga počela stavljati lisice u sve što pokusam napišem, pa tako i u onu pricu na blogu. Ovo je jedan roman tako , barem piše na poleđini korica, iako on to nije u klasičnom smislu te reči , već pomalo liči na fikcionizovanu autobiografiju autorke ili na nekakv meta narativ.  Moram da priznam da nikako nisam mogla da se odlepim od romana, eto priznajem vam da je ipak u pitanju roman,  i više sam imala osećaj da sedim sa drugaricom na kafi i da mi ona priča svoje dozivljaje sa putovanja ili iz zivota , no da zapravo nešto čitam. Često mi se desavalo i da pomislim kako su neki od ovih događaja možda i izmišljeni, no to mi nije smetalo da uzivam u narativu i ti izmisljeni delovi su mozda bili i najzanimljiviji deo priče. Sa tim da je nekad zbilja teško razluciti šta se od svega zbilja dogodilo , a šta je fikcija.

 U knjizi se između ostalog govori o podeli pisaca na ježeve i lisice. Gde su jezevi oni koji imaju samo jedan glas tu je navela primer Dostojevskog , dok lisice imaju sposobnost da menjaju svoj glas i izraz kao što uostalom i sama lisica tu podrazunevam lisicu kao zivotinju moze da ispusta preko dvadesetak razlicitih zvukova. Zapravo mislim da je taj broj glasova i veći i da mali lisičići imaju još dodatnih nekoliko glasova koji se razlikuju od ovih koje ispuštaju odrasle jedinke. No meni se ta podela pisaca i nije nešto naročito dopala , osim toga ne vidim kako biste uopšte mogli da utvrdite koji autor ide u koju kategoriju. Zatim govori o ulozi lisice u na primer u basnama što je nama poznato i o ulozi lisice u kulturama dalekog Istoka Kine, Koreje i Japana gde su one predstavljene kao zle ili dobre  u zavisnosti od toga odakle priča potiče. To naravno nisu prave lisice životinje no njen duh koji po Dubravki mozda predstavlja duh pisca. Ja se sa druge strane u svojim pricama nisam oslonila ni na jednu tradiciju nego ta lisica predstavlja nekoga koga sam davno poznavala. Što je mozda i glupo. 

Moram da priznam da mi se u romanu najviše dopao deo kada Dubravka piše o svojim studentskim danima kada je bila na nekom programu razmene u SSRu što meni iz ove perspektive deluje kao nekakva naučna fantastika, jer em što ne mogu da zamislim sebe u nekoj drugoj drzavi da nešto radim ili studiram em mi je čudno samo postojanje SSRa koji jelte više ne postoji. Pored nje su u studentskom domu bili neki studenti iz Skandinavije koji su celodnevno pijančili dok je ona studiozno radila i prikupljala podatke o pričama i biografiji jednog autora cijim je radom bila opčinjena. Eto to mi je najcudnije od svega u celoj knjizi što je ona zbilja tamo učila i to još pored njih koji su sve vreme bančili, ne mogu da se nacudim tome što i ona nije otišla da pije sa njima , nekako mislim da bi im se ja priključila i da ništa ne vih učila. Oni su se posle naravno vratili kući bez diplome. Zanimljivo je i to da su u to vreme svi tražili zaturene tekstove u nadi da će pronaći kakvog skrivenog Bulgakova, te se i ona sama pridruzila njihovoj euforicnoj potrazi za nekim skrivenim blagom. To jest da će naći drugog Bulgakova, jer ako je bio jedan Bulgakov , predpostavili su da će pronaći još kojeg kao da pisci rastu na drveću. Naravno da drugog nisu našli, pa su bili malo razočarani, trebalo je tu uzeti u obzir da je za jednog pisca takvog kova potrebno dosta truda i rada , a ne samo talenat. Zapravo u najvećem delu romana govori se o nekom opskutnom autoru Borisu Piljnjaku koji je pisao romane i priče sa primesama fantasticnih i mitoloskih elemenata. 

U najvećem delu knjige ona raspravlja o knjizevnosti i njenoj ulozi u savremenom društvu te kako se ona nekada svodi na kupovinu mercha sa citatima i slikama poznatih pisaca, no meni su bili najzanimljoviji prikazi putovanja hotelskih soba, aviona , ljudi koje je sretala drzeći predavanja i obilazeći nekakve kongrese. Zapravo sve mi je bilo fascinanto ukljucujući i onu epizodu u kojoj joj jedan od njenih čitalaca ostavlja nekakvu kuću u amanet , pa ona tamo zatice da neko već živi kada tamo ode da vidi kakva je to kuća.

Ovu sam knjigu čitala u izdanju Booke, ali moram da priznam da se meni mnogo više dopada ono Frakturino izadnje sa onom neverovatnom prekrasnom ilustracijom gde lisica skida svoju masku dok se iza nje nazire devojcino lice, što direktno ima veze sa Azijskom mitologijom. 

Moram da napomenem da sama Dubravka nije jedina kriva za moju fascinaciju lisicama, već je za to kriv Borhes i njegov bestarijum u kome je prepisao jednu od mnogobrojnih  kineskih priča o lisici. Priča je naime o lisici kojoj ukradu papirić. Lisica je posve uporna i ne odustaje od potrage za svojim papirićem i prati čoveka koji joj ga je ukrao. Naravno čovek od nje beži i sluti da ona zeli svoj papirić nazad , ona ga na putu presreće, a on uspeva da je prozre sve dok se ne vrati kući i kada ga lisica , ipak uspe prevariti navodeći ga da joj ispriča kako ga je to neko pratio i šta je zapravo od njega hteo prerusena u njegovog poznanika. Potom čovek objasni kako ga je tačno lisica htela prevariti , kako ga je pratila , itd. Ona se sve vreme dok sluša iščuđava i ne može da veruje šta sve čuje. Naravno posle baš zahvaljujući toj njegovoj priči uspe da povrati svoj papirić tako što mu zatraži da vidi kakvo je to čudo zbog koga ga ta lisica toliko proganja. I tu vam je kraj priče on joj pruži papirić , a ona klisne , čovek se onda iznervira što je spustio gard i što je poverovao u to da je to njegov prijatelj sa kime priča,a ne prefrigana lisica, mada je sve ovo mnogo zanimljivije u originalu , no kada ja ispricam, a i Borhes ima sjajne komentare o njoj. Kada bi postojala negde takva jedna zbirka priča samo o lijama sa dalekog Istoka mislim da bih tačno umrla od sreće mnogo su zanimljive te bajke. Njih je tamo na hiljade , a do nas one nisu došle. Barem ne u tom broju cini mi se da ima jedna takva mala zbirka u Lomovom izdanju.

To sve nema nikakve veze sa knjigom Dubravke Ugrešić , ali evo jednog citatat iz knjige koji mi se naročito dopao. 

"Piljnjak je bio blizak prijatelj s Jevgenijem Zamjatinom. Jevgenij Zamjatin - inženjer koji je radio za Rusku carsku mornaricu , a knjige je pisao iz hobija- autor najsnažnijih reči koje je jedan pisac uputio svome krvniku. U pismu Staljinu- u kome traži dopušte je da napusti sovjetski savez (Što mu je Staljin na nagovor Maksima Gorkog i dopustio!) napisao je :"Pravu knjizevnost ne stvaraju marljivi i poslušni činovnici , nego luđaci, pustinjaci, heretici, sanjari, buntovnici i skeptici"."