Svila

Sada već davne dve hiljadite godine kada sam ja imala oko šest godina moja baba mi je ispričala jednu priču o svilenim bubama. To je bilo vrlo davno i ja se sigurno te priče ne bih ni setila da nije bilo ovog romana koji se zove "Svila" Aleksandra Barikoa romana o čoveku koji trguje svilenim bubama i teksta o toj knjizi na blogu Lovac u žitu . Trgovac bubama iz romana je bio jako uspešan u svome poslu, ali su iznenada sve svilene bube u Evropi počele da se razboljevaju i umiru. Niko nije znao razlog tome i kakva ih  je tačno  bolest napala, ali postojalo je još jedno mesto na Dalekom Istoku gde su svilene bube još uvek bile zdrave, pa se trgovac iz priče tamo zaputio da donese nove svilene bube u svoje selo i uspeo ih je doneti, ali se na svojim putovanjima zaljubio u jednu misterioznu ženu sa kojom nije zbilja nikada ni pričao. I sam roman je naeobično napisan tako da se uvek put ka tamo ponavlja istim rečenicama kao da ništa  što mu se na putu do tamo nije ni dogodilo i kao da sve što mu se ikada dogodilo potpuno beznačajno do trenutka kada ne ugleda nju. Kada je vidi tek onda počinje da se odvija roman. To vam je uvod i neću vam sada baš detaljno pričati o romanu koji je vrlo lep i karatk, pa ga i  sami  mozete procitati za jedan dan, umesto toga ću vam prepricati priču moje bake iako, ove dve priče nemaju mnogo toga sličnog osim što se u obe pojavljuju čovek i barem jedna svilena buba, mene zapravo zanima da li neko kojim slucajem zna čija je to priča i odakle ona potiče?  Štaviše od kada sam otkrila ovaj roman i setila se priče sve više tražim tekstove i romane u kojima se pominje svila negde u naslovu bilo da je reč o članku iz novina o Novosadskoj svilari ili je to neki roman na primer "Devojka koja je pisala svilom". Naravno u mojoj glavi ja zamišljam da ta devojka toliko lepo piše da su joj rečenice lepe kao svila , iako zapravo znam da  je tu reč o jednoj staroj kineskoj tradiciji i da ta devojka u knjizi verovatno  ništa ne piše u bukvalnom smislu te reči već veze po svili svilom i tako stvarajući slike stvara naraciju. Ova tradicija je vrlo duga i postoje više škola za takcice , ali sasvim sigurno znam da se jedna od njih zove  se zove Šu vez i gde bi ja to drugde otkrila nego na jutjubu nisam zapravo uzela tu knjigu o devojci  i da čitam nije me baš toliko zanimala koliko mi se dopao naslov. Ima dakle na jutjubu neka devojka Liziqi koja snima videe o kineskoj tradiciji, pa je snimala kako je išla da uči da veze i ostaviću vam link da pogledate ukoliko niste zamrzeli Kineze zato što su se razboleli i ako ne zbijate šale o tome kako su jeli supe od šišmiša. (To uopšte nije smešno.) Inače i ona ima jako kul baku, koja ju je naučila onome što ona sad snima i pošto joj se baka razbolela ona se vratila iz grada da o njoj brine. I sada svi  Kinezi gledaju njene videe i plaču zato što i oni ne žive tako kako ona živi  nego žive u gradovima i rade poslove koje ne vole i ništa što rade više nije u skladu sa prirodom. Zapravo ja ih skroz razumem  gledajući ovo i meni je bilo žao što ja nisam u svom selu sa mojom bakom , a i što ne znam ništa o sopstvenoj tradici i kulturi , baš ama baš skoro ništa ne znam i jako me je zbog toga sramota dodje mi nekad da stavim papirnu kesu na glavu umesto maske , pa da tako idem ulicom. Sramota me je i što se mi ne ponosimo našom kulturom već je uvek smatramo seljackom i zaostalom u odnosu na druge kulture i tradicije, a to zapravo nije tacno, jer ne moze jedna kultura biti gora u odnosu na drugu to je jedna potpuno apsurdna glupost i ne znam odakle svima nama uopšte takva ideje. Znate to što niko ne zna za našu kulturu ne znaci da je ona loša niti da nije dovoljno dobra to što niko ne zeli da upozna našu kulturu samo njih cini siromašnijima , a ne nas. Na primer to što ja ne znam ništa o kineskoj kulturi ne znači da ona nije prekrasna no da sam ja glupa što o tome nisam ništa učila. Elem ostavila bih vam  link i tog  coveka koga sam gledala na vestima, ali možda je bolje da ga potražite sami.On je završio arhitekturu , ali se njome ne bavi već umsto toga sakuplja narodne nošnje sa buvljaka i najlon pijace, pa ih onda  konzervira time ih štiteći od zaborava. Moja majka dok smo to gledali je bila u fazonu , pa što i ti ne uradiš tako idi završi, pa posle radi šta hoćeš. Onda sam ja pobegla  odatle, jer ja stvarno ne znam kada ću i da li ću da zavrsim faks, jer stvarno nemam nameru da bilo šta sakupljam, mada moram priznati da je zbirka tog Aleksandra fascinantna. Pričao je o tome kako su na nošnjama izvezeni simboli za koje niko sa sigurnošću ne ume da kaže šta predstavljaju, ali da su iste takve simbole nalazili na hramovima Maja i Inka u prašumama Južne Amerike. To je baš nekako neverovatno i baš bih volela da ih vidim. Sigurno takvih simbola ima i u onom kompleksu Bogdana Bogdanovića u Kragujevcu on je možda i znao šta tu piše i šta ti simboli znače, jer on je mnoge simbole proučavao i koristio ih je u svojim spomenicima. Možda su ti simboli samo slični možda i ne znače isto sto i oni u Juznoj Americi mi svakako ne znamo šta oni predstavljaju to je nekakva tajna i misterija za koju nikoga nije ni briga, jer smo sve te tkanine bacili u djubre posle ih nalaze  Ciganii , pa ih daju tom Aleksandru da ih on popravlja i proučava.  Ja se svakako nadam da će on jednom da protumači šta tu piše i da će saznati to što su znali naši preci, a mi više ne znamo. Inače Bogdanovićevo kamenje zbilja deluje kao nešto misteriozno i prastaro, kao da je oduvek bilo tu, a nije. Liči na nešto što je ostavila neka zaboravljena civilizacija kao nekakav zaštitni spomenik talisman i amajliju. Jednom prilikom smo gledali dokumentarca o Bogdanu Bogdanoviću na faksu. I o tome kako je godinama crtao betonski cvet kao spomenik u Jasenovcu. Svi su ga požurivali, ali Bogdanović je bio perfekcionista i pravio je na stotine pokusaja, crtrža i varijacija na temu dok ga nije oblikovao  onako kako ga je zamislio da treba da izgleda. Godinama je crtao jedno te isto. Niko nije primećivao razlike i varijacije u crtezima osim njega, pa su ovi iz državne uprave krenuli da ga požuruju na šta se on naravno nije obazirao , jer mu je bilo potrebno vreme.  Ljudi u dokumentarcu su zakljucili da ih je možda malo i zajebavao i da je sve to namerno radio, jer nisu mogli da mu nareduju morali su da sacekaju crtež, jer nisu imali bolje rešenje spomenika za tako škakljivu temu kao što je Jasenovac . On se za vreme rata kada se sve raspadalo preselio u Beč gde je živeo sa svojom ženom  i nije se više nikada vrato za Srbiju. Tamo se i danas cuvaju  crtezi svih njegovih spomenika što je mozda i bolje , jer  ne znam ko bi ih ovde kod nas čuvao po  depoima.  Elem bilo mi je malo žao tog Aleksandra, jer verovatno svi misle da je totalni čudak, a i njemu je teško kada vidi da sve te nejmu važne stvari ljudi bacuju u smeće, iako on tvrdi da mu je zabavno da pronalazi sve te stare predmete. Sa druge strane ne mogu nikoga da krivim, jer sam i ja jedom kao dete prolila lak za nokte na neku maramu koju je izvezla moja prabaka , pa smo valjda morali da je bacimo i dzaba mi je sada to što mi je žao što sam bila nesmotrena i glupa. Nije trebalo sa time ni da se igram, a bila je baš lepa pamučna maramica sa nekom geometrijskom šarom i porubom od  plavog konca. Osim toga ne bi ni meni nikada pala na pamet ta narodnja nošnja da nisam čula njega kako o njoj govori sa puno ljubavi i poštovanja , pa verovatno ni ti ljudi koji je bacaju ne razmišljaju mnogo o njoj. Ako ćemo pravo  nisam nikada zbilja ni videla tu pravu nošnju od vune i pamuka, videla sam samo onu patetičnu verziju od sintetike i polijestera koje uopšte ni ne liče na ove originalne. Te moderne verzije su sve iste, imaju istu šaru, istu meru i nekada deluju i ruzno i vulgarno kada ih na tvu upare sa crvenim karminima.  Ove stare su nekada baš i neobične , ima nekih skroz belih ili skorz cvenih haljina koje uopšte i nisu u formi nošnje nego izgledaju kao haljina sa nekom finom i sitnom čipkom u istoj boji i da on nije rekao da je to bila nošnja ja to ne bih umela da zaključim, jer je delovalo kao nešto što bi se moglo nositi u bilo kom vremenskom periodu eto bila je bezvremena crvena haljina sa sitnim svetnnim crvenim vezom i jedna zladtna izvezena zlatnim koncem. Bilo je još tu predmeta na osnovu kojih je mogao svasta da vam kaže o onima koji su je nekada davno nosili  na primer mogao je da zakljuci koliko su devojke bile tanane građe , jer im je i odeća bila malih dimenzija , a tu je bio i neki dzinovski opanak današnje velicine 42, pa gaje isticao kao neobičan primerak, jer u to doba ljudi nisu bili toliko ni visoki ni krupni, pa su ovog čoveka morali smatrati za pravog dzina. I svasta se moglo zakljuciti na osnovu odeće o ljudima ko je ko , kakve šare voli i poznaje, koliko vešto ume nešto da napravi.

I nije nestala čovekova poreba da nešto svojim rukama napravi , već je nestalo znanje koje nam je za tako nešto potrebno. Meni je silno zao što ja ne umem baš nista da napravim kao Liziqi, da ja  umem barem pola od toga da uradim kao ona ja bih bila srećna. Usudiću se i da kazem da joj je ovaj video kao nešto iz bajke, iako znam da je to mozda pomalo izlizan izraz.Svaku put kada vidim reč svila ona me k sebi magicno privuče , ali ne zapravo zbog same tkanine ja ni ne znam kakav je to osećaj imati svilu pod prstima , a kamoli kako je to imati neku haljinu od svile sve je to zapravo zbog ove priče koja je meni mnogo dragocenija od bilo kakvih svilenih halja.

 https://www.youtube.com/watch?v=UmEXbJUnFG0
Link ka jako lepoj Liziqi i njenoj svilenoj haljini

Moji roditelji nisu bili tu celog leta i baba me je cuvala tog leta iako to pre i nije tako često radila , oni  nisu imali posao , pa su prodavali neke plasticne stvari na parkingu u Banji , pa bi to prodavali thristima tacnije ljudima koji su tu bili na rehabilitaciji. Poredjali bi raznorane stvari na haubu starog juga . Bilo je tu raznih stvari sećam se plastičnih činija i nekog kuvala za vodu koje se istopilo kada su ga uključili. Bila sam i ja tamo par puta na parkingu , ali ne često najčešće sam ostajala kod kuće  jednom su me čak vodili u Srpsku crnju da kupe sve te stvari na ogromnoj pijaci. sećam se da je tata kupio nekakvu maramu, ali ju je zaboravio , možda je bilo i više marami platio ih je i onda ih je samo ostavio na tezgi. Posle se mama ljutila na njega što je zaboravio marame. U svakom slučaju nije im baš išlo.Baba i ja smo se sa druge strane sjajno provodile kod kuće. Sedele smo po ispred kuće na klupi ispod velikog oraha ili na stepenicam ispred kuće gde mi je baka pričala bajke ili  su dolazile  komšinice da sede na klupi i pricaju  sa bakom dok sam se ja igrala tu negde u blizini. 

 Sećam se da je bilo leto i da smo sedele na klupi ispod velikog oraha. Orasi su stajali su jedan do drugog okrečeni u belo  postrojeni u jedan drvored od sredine jednog kraja ulice do sredine drugog kraja. Taj orah ispod kojeg smo sedele je bio vrlo star posadio ga je jos moj deda i imao je uzasno debelo stablo i jako razgranatu i široku krošnju sa mnogo zelenog pljosnatog lišća činilo seskoro čupavim. Kad god bih trebala nešto da ucim ili da pišem sastave ja bih provodila uglavnom gledajući kroz prozor baš taj orah. Sećam se dana kada su posekli taj veliki orah pod kojim smo stalno sedeli  to je valjda i skoro bilo. Ne znam zašto su ga posekli valjda zato što su ga napali crvi ili se samo osušio. Posekli su i ona dva manja i tanana oraha pored  možda su se i oni osušili ne znam. Nisu mi delovali nimalo drukcije no pre. Kada su ga posekli  nisam uposte mogla da gledam bilo mi je mnogo zao čak sam i plakala. Mislila da nikada više neću moći nista da napišem , jer neću više moći da gledam u orah ispred kuće. No tada je još bio tu. Napolju je bilo toplo i sunce se probrijalo kroz široko i zeleno lišće i meni je valjda bilo dosadno da tu sedim , pa je baka započela da mi priča priču koju je njoj ispričao njen otac.

Priča je započinjala ovako.

"Bio je  jednom jedan čovek koji je bio u zatvoru, a nije se znalo zašto i kako je on tu dospeo. Ni on sam nikada  nije saznao zašto su ga utamničili kada on nikada nikome ništa nažao nije ucinio. Ležao u tamnici sedam godina  i  za sve to vreme nije mogao nicega da se seti zbog čega bi ga mogli sumnjičiti. Palo mu je na pamet  to jest da je slagao, ali nije bio siguran kada i koga. U njegovoj ćeliji je bilo uzasno mračno. Bio je to takav mrak da se ni prst pred okom nije video. Najgore od svega je bilo to što je taj čovek bio u sam i nije imao sa kime da priča. Dane je provodio sedući u tom mraku na vlažnom memljivom podu čekajući da ga odatle puste ili da jednostavno umre od groznice. Postojao je samo jedan malecni pravougaoni prozor na vrhu zida kroz koji je prodiralo malo svetlosti. Kroz rešetke na prozoru se  promaljale grane dudovog drveta i delimicno upadale unutra. Svakoga dana čovek se čežnjivo priblizavao prozoru da bi upijao zrake sunca kroz njega sve dok jednog dana kroz prozor nije upala jedna mala svilena buba. On se tada silno obradovao. Mnogo godina je već bio sam , a sada odjednom ovo čudo konačno i on da ima nekakvo društvo , pa šta ima veze i da je to samo obična buba i on je svoju svilenu bubu nežno stavio u jednu kutiju za šibice, a šibice je stavio u dzep. Osim bube  u kutiju je stavio i jedan list duda da  bibuba imala šta da jede. I tako ju je hranio na svakih nekoliko dana dajući joj po list koji je kidao sa krošnje. Otkud mu ta kutija za šibice ne znam , ali to je bila jedina stvar koju je posedovao , a sada je imao i svilenu bubu i više čovek nije bio sam te je sa njome pričao kada mu je bilo tesko. Ali , morate znati da čovek u pocetku nije znao da je buba koju je našao bila  svilena buba, ona je za njega bila sasvim mala obična bubica sa prozora, ali ju je svejedno čuvao i pazio , jer se njemu činila dragocenom, jer to je bio neki blag čovek koji nije bube mrzeo niti ih se plašio, iako ima ljudi kojima su bube odvratna stvorenja. I sad kad bolje razmislim ne znam ni ja otkuda takav jedan čovek koji ne bi ni mrava zgazio u zatvoru i da ste priupitali tu bubu ni ona vam ne bi umela na to odgovoriti. Svakoga dana svilena buba je jela dudovo lišće i prela svilene niti. Onda je jednoga dana čovek našao svilu, ali i kada ju je našao on je i nastavio na isti nacin da se brine o bubi i da je hrani  tim istim dudovim lišćem i da sa njome priča. Ništa se između njih nije promenilo samo što je sada svakoga dana svilene niti koje bi buba tokom noći isprela on bi ih pokupio i sačuvao. Od njih je krenuo da pravi tkaninu tako što je niti preo izdeljanim šibicama. Toliko se u tome izvestio da je mogao tkati i danju i noću jednakom veštinom. Nakon što je odslužio svoju kaznu čovek je izašao iz zatvora i prodao je svu svilu koju mu je isprela svilena buba. Čovek  se posle svega toga silno obogatio , jer niko u celom carstvu nije video lepše svile od te svile iz kazamata koju su ispreli u maraku jedan zatocenik i jedna mala buba. Po svemu se ta svila razlikovala od običn svile bila je i lepša i finija , pa i neke naročite boje i kvaliteta te su se svi utrkivali ko će baš tu svilu da kupi. Čovek je onda počeo da proivodi i još više svile imao je na stotine buba i svilre i tkaonice i sva mu je svila bila kvalitetna i od nje su se pravile najdivnie stvari, ali je uvek ostao privrzen svojoj bucici sa kojom je nekada davno bio zatočen."

Posle priče pitala sam babu zašto je čovek čovek čuvao bubu i svakog dana je hranio dudovim lišćem. Ona mi je odgovorila : " To je uradio zato što je bio dobar čovek. Da je bio loš i zao covek on bi bubu samo ubio ili je ne bi hranio pa bi ona u ćeliji umrla od gladi. Ali zato što je bio dobar čovek i pazio svoju bubu , na kraju je dobio svilu."

Znate nije ovo baš onako kako je to moja baka pričala u reč  ona je to sasvim sigurno i lepše pričala  , ovo je moja prepricana verzija sa mozda više nepotrebnih detalja. Dok sam još bila mala sećala sam se svake reči i kada bi izmolila da mi opet prica priču o svilenoj bubi ako bi baba i promenila koji detalj, a ja bih je onda ispravljala , jer nije tako bilo u onoj prvoj verziji koju mi je ispricala i koja stoga za mene tada bila jedina prava verzija priče. Naravno sećanje je krhka stvar i ne sećam se više toliko tačno svake reči , no nadam se da sam vam uspela preneti suštinu.

Još sam htela i da dodam kako mi je sada na izvestan nacin žao Gregora Šamse iz Kafkine Metamorfoze , jer on očito nije imao kul babu il dedu da ga nauči kako su bube zapravo jako bitna stvorenja i zapravo uopste nisu beskorisne , iako se Gregor tako osećao kao beskorisni kukac. I sad će možda ovo zvučati patetično, ali svi na ovome svetu su jednako važni bez obzira koja je njihova uluga na ovome svetu , ali ljudi nemaju strpljenaj prema recimo bubama ili sličnim ne toliko privlačnim stvorenjima oni ih se gade i ne vide da i one imaju važnu ulogu na ovome svetu. Ljudi nisu ni primetili recimo da je broj insekata drastično opao. To se moze videti i vrlo lako na primeru voznje automobilom. Pre kada biste se vozili nekud autoputem bube bi se lepile za šoferšajbnu i morali biste često da ukljucite brisace da pomerite sve mušice koje su se zalepile za staklo. Sada mozete da vozite kilometrima i da ne naletite ni na jednu. Naravno sve to nepovoljno utice na sve , jer  bube su vazan deo ekosistema i mnoge druge vrste flore i faune zavise od njihovog opstanka. Ne znam zašto ih ljudi prskaju insekticidima zaosta nema potrebe stalno sve prskati to nije dobro ni za nas i mi sami sebe tako trujemo, mi smo svi napravljeni od iste tvari i nas ubija isto što i njih. Osim toga ekosisteme moze da narusi i ugrozi i najmanja promena sećam se na primer iz ucbenika biologija da se ekosistem jednog malog  dela Amazona poremetio zbog jednog vodozemca. Zbog sece sume izumrla je jedna mala žaba i onda su sve druge zivotinje i biljke krenule da nestaju za njom , jer je to bio mali usko povezani ekosistem, ljudima uopšte nije bilo ni jasno šta su to sjebali dok nije bilo kasno.To je čoveku teško da shvati zašto se nešto dešava i kako je sve u prirodi povezano , jer ne možemo da znamo sve uzroke i posledice svojih postupaka.

Sasvim sigurno bi svet osetio ogromne posledice da insekti nestanu i izumru, jer oni nisu samo izvor hrane drugim životinjama niti su samo štetočine  postoje mnogi zanimljovi insekti koji su korisni poput svilene bube. Na primer opet u Juznoj Americi postoji vrsta jedne male muve koja oprašuje cveće kakaa i bez nje ne bi bilo čokolade. Osim toga svima ne poznata cinjenica da bez pčela neće biti ni ljudi .Na kraju ispada da se bez  buba ruše se čitavi svetovi. I zato kada se osećate kao da ste ispali a iz Metamorfoze znajte da ste i vi ste nekome potrebni i da nema razloga da se osećate krivim što ste tu sa sve četiri u vis nesposobni da siđete sa kreveta, jednom ćete ustati.Zato ne treba podcenjivati nikoga.


Čudna je to stvar kako smo sve životne mudrosti koje će nam zatrebati za života naučili već kao deca iz bajki koje su nam pricali, ali se vrlo često desi da ih mi zaboravimo i potisnemo iz sećanja, pa tumaramo kroz život kao muve bez glave, a trebalo je samo se setiti onoga što su nam još u detinjstvu pricali. Verovatno se i ja sada ove priče prisećam prekasno, no možda će ona vama poslužiti ili će vam se učiniti  korisnom,ako za to nađete volje za vas i dalje postoji šansa zato vam uostalom ovo i pišem. Kada se nađete u tamnici života ne baš bukvalnoj zatvorskoj ćeliji već onoj metaforičnoj tamnici uma kada vam se zivot cini mucan i sve vam postane teško i padnete u očajanje ili se kao mi sada svi nadjete u karantinu što vam je onako moderan zatvor od kuće sa nanogicom, eto ne mora biti baš pravi zatvor , no ovo je vise onako generalna stvar to jest savet da ne padajte u očajanje nego hranite svoju svilenu bubu šta god to za vas predstavljalo pišite , crtajte , čitajte, pevajte, svirajte, skacite bilo šta što volite radite  svakoga dana makar po malo i na kraju će se vaša nagrada sigurno pojaviti i sve što radite postaće čista najfinija svila. Kao u prici Barikoa i moje babe.

Ovo je još jedan od starih tekstova koje nisam objavila iz prostog razloga što malo liči na neku self help knjigu, ne znam kako bi se to prevelo na srpski knjiga samopomoći, a pošto ja generalno ne čitam takve knjige bilo mi je izlišno da ovo objavim.