Prokleta avlija

26.4.2020

Palo mi je na pamet da je apsolutno neophodno da napišem i ja koji redak dnevnika iz karantina, jer nema onoga ko to nije učinio , pa reko kad si u Rimu ponašaj se ko rimljanin , a kad si u karantinu napiši nešto u svoj dnevnik  makar on bio i virtuelni dnevnik čitanja. Možda je Branko Miljković baš na ovu situaciju mislio kad je rekao da će poeziju svi pisati iako su ga mnogi krivo shvatili , pa i dalje time opisuju hiperprodukciju knjiga.

Pravo da vam kažem meni ovaj karantin i ne pada toliko teško , jer sedenje kod kuće uopšte nije i teško , ja zabravo volim da sedim kod kuće , al malo mi je već dojadilo. Nisam izašla na ulicu ima tome jedno mesec dana. Moja baba i ja smo ovo izgleda baš ozbilno shvatile , pa se šetamo samo po dvorištu doduše ona ide i u baštu, pa tamo priča sa komšijama koji isto odu u baštu da bi videli druge ljude što bi rekli neki  da vide druge bake i deke. Moj tata i dalje mora na posao, pa se za njega brinem, a moja majka radi kod kuće i nju  izgleda najviše brine kako će opstati  izdavastvo u Srbiji , jer svaki dan donosi novu knjigu Petra Handkea iz Gomeksa, pa ih onda brišemo alkoholom.

Što se tiče knjiga meni je baš žao što su mi sve moje knjige ostale u Novom Sadu, jer su me uspanicili sa vandrednim stanjem , pa sam se ja na brzinu spakovala i to tako da sve stane u jedan ranac, pa sam ponela samo jednu knjigu. Ne znam gde, ali znam da sam rekla da skupljam knjige ko da se pripremam za neku apokalipsu  i znate šta stvarno mi nije bilo ni na kraj pameti da će baš zbilja da izbije neka pandemija koja kao da je izašla pravo iz Pekićevog romana. Ja sam to više rekla onako u šali. U fazonu vidi koliko knjiga sam dovuka , a ne znam ni šta će mi i stvarno nisam mislila da će mi stvarno trebati ta hrpa knjiga i da nećemo moći da izadjemo iz kuće. Elem dzaba sam se ja jelte pripremala za ovu situaciju kad se nisam lepo spakovala i sa sobom ponela sve što sam pripremila. Osećam se kao one veverice koje se pripremaju za zimu , pa prave zalihe , a kad dođe zima one zaborave gde su sakrile lešnike i onda baš bukvalno im dzaba sve što su skupile. Doduše baš iz tog razloga naprave zalihe na više mesta, a eto meni nije palo na pamet da  i ja to uradim te da napravim štek knjiga i kod kuće  za razliku od mene veverice su mudra bića. Zapravo ne bi ni bilo ove apokalipticne pandemije da ljudi samo malo vise poštuju zivotinje umesto da ih  smatraju ih glupim stvorenjima , jer zapravo smo mi ti koji smo glupi , jer uništavamo sami sebe i sve oko nas, zivotinjama ama baš ništa ne fali i nisu one za ništa krive, al to je baš jedna opšte mesto koje svi ovih dana ponavljaju. I uopšte se ne slazem sa onim da je čovek najsavršenije biće samo što me šlog nije strefio kad sam videla da to uče decu piše baš tim recima u nekom učbeniku za prirodu i društvo. I zašto je covek savršeno biće zato što ume da govori,  cita i piše i misli, jer većina ljudi ako malo bolje  pogledate uopšte ne ume lepo i pravilno da govore niti ih zanima da što citaju i pišu, pa ne zam odakle im toliko visoko mišljenje o sopstvenoj ličnosti , a što se tiče mišljenja tu zapravo ne mogu ništa da garantujem , jer baš ama baš niko ne može da utvrdi šta to drugi ljudi misle i da li uopšte nešto misle , pa je samim tim i sva ona literatura toka svesti od samog svog početka bila osuđena na proapast isto onoliko koliko i ideja o tome da je covek savrseno misaono biće, jer da je toliko savršen covek bi svakako više mislio , a manje pravio greško, a ovako se čini da je sve obrnuto i da iako i veverice pogrese i zaborave gde su šta stavile samo jedan čovek sasvim sigurno za hivota napravi mnogo više grešaka od svih veverica zajedno.
Elem ceo ovaj uvod sluzi da vam komplikovano saopstim da nemam šta da čitam. Doduše ne baš bukvalno , imam ovde gomilu knjiga , al ništa od toga mi se ne čita. To vam je onaj tipični zenski problem kad stojite pred punim ormarom i tvrdite da nemate šta da obučete, jer vam je sva odeća stara. Tako ja sad stojim pred punom policom starih knjiga i tvrdim kako nemam ništa da citam. Problem zapravo lezi u tome što biste vi pred ormarom da imate novu haljinu, a ja bih pred policom da imam neku knjigu sa omanjom apokalipsom, ali avaj jedina knjiga koju u kući imam da sadrzi u sebi i apokaliptični scenarijo je Biblija. I tako ja nikad nemam ništa da čitam  i onda kada nemam šta da citam uvek uzmem da čitam Andrića, sad da me pitate zašto je to tako ne umem da vam objasnim. Ja zapravo i nisam neko ko gaji kult licnosti Andriću kao što to ljudi uglavnom rade , pa ga vozdizu u nebesa i ponavljaju naš jedini Nobelovac i tome slično. Slucajno se zadesilo da ja nikad nemam šta da čitam , pa sam baš dosta njegovih knjiga baš iz tog razloga pročitala više no zato što ga ja mnogo volim to vam je više kao ona sigurna opcija kad nema u ormaru nove haljine obuceš ono što najčešće svuda nosiš i što znaš da je provereno dobro , iako si u tome već bila svuda i svi su te u toj kombinaciji već sto puta videli i u njoj slikali, al ko će sad smišljati šta drugo obući i čitati kad ionako već kasnimo?

 Htela sam isprva da čitam "Travničku hroniku", jer to je jedini njegov roman koji nisam još pročitala,iskreno nisam ni znala da ga imam,  al onda sam ipak odlučila da ponovo pročitam "Prokletu avliju" , jer mi je ta omiljena plus mogu da je čitam u sopstvenom dvorištu to jest avliji. Doduše moja avlija nije prokleta, a nema ni niceg zanimljivog u njoj, sad sam se setila kako su me kada sam bila mala varali da  je unašoj bašti deda Rada zakopao neko blago (inspirisano serijom porodično Blago koja se tada emitovala i odonda se i dalje emituje) sve u svrhu da ja njima pomognem pri okopavanju bašte i ne odlutam negde, pa da se jos pride ja kao umorim, što im naravno nije uspelo da postignu i  uopšte me nisu umorili , jer sam ja bila hiperaktivno dete celu sam baštu obigrala nikakvog blaga i dukata nisam našla i šta će onda su morali da mi kazu da su me prevarili što uopšte nije bilo lepo , pa stoga nisam ni ja njima dala da se odmore , pa sam celu noć vilenila. I sad pošto sam se baš tolko setila svog detinjstva evo svih stvari za koje mi je bilo žao što  nemamo po kući pod jedan nikakvo zakopano blago u dvorištu il barem jedan jedini zakopani dukat  , osim toga bilo mi je žao što nemamo neku tajnu prostoriju kao u Hari Poteru recimo iza police za knjige, pa ti povučeš knjigu, a iza se otvori mehanizam , pa vam se ukaze neka soba  ili barem da nam kuća ima neko ime ko što je to imala ona u knjizi Orkanski visovi i nikad mi neće biti jasno zašto u Engleskoj kuće imaju imena , a kod nas nemaju to uopšte isto nije fer, treba naći nekog čoveka i uopsliti ga da ide da imenuje kuće po Srbiji. E da ima ovakvih stvari po kućama nikome sad ne bi bilo dosadno da kod kuće i sedi.

Sad što se tiče "Proklete avlije"  ja tu knjigu baš mnogo volim. Setila sam se kako sam je čitala u srednjoj školi i bila sam ubeđena da je tu taj neki nas  druga iz razreda isti Ćamil. On je isto tako bio plav stalno je govorio "da, da" i baš je mnogo voleo  istoriju samo što on nije voleo taj period Otomanskog carstva nego period antičkog Rima, eto tu su se jedino razlikovali. Onda sam se setila kako smo kad smo zapravo bili u Rimu išli na neku turu oko onih ruševina i onda smo pričali kako bi se njemu baš mnogo dopalo i kako je trebao i on da ide sa nama. Inace taj covek što nas je vodio je isto bio neki istoričar i baš je lepo i živo umeo da ispriča ama baš svaki detalj toliko slikovito da ste mogli da zamislite rimske imperatore kako tuda po tim stazama noću trče zavijeni u neki crveni ogrtač da krišom posete svoju ljubavnicu i odu da piju. I svo je to kamenje i ti okrnjeni kapiteli nisu više bili samo kamenje no biste baš mogli i da zamislite kako su se nekad tu izdizali stubovi sa vencima i cele gradjevine sa sve vratima u koje se moglo i ući  i uopšte ceo bi taj forum oziveo i vratio bi se u ono vreme kada je još bio u svom pnuom sjaju da ne kazem u jednom komadu. A ovako kad covek o tome ništa ne zna kad vidi taj ograđen prostor ništa tu i ne bi video osim hrpe kamenja i sva je sreća što smo na njega naleteli. Posle je trebalo da idemo i na neku turu koju je vodio po Vatikanskom muzeju, no sam ja zaboravila gde je tacno trebalo da se nađemo sa tom grupom i onda smo se mimoisli i išli smo sa nekom zenom turistickim vodičem koja je naspram onog coveka bila apsolutno užasna i o svemu je tako pričala kao neki robot i samo je šturo nabrajala neke informacije sva sreća , pa su oko nje bila sva dela koja su se mogla videti inače bismo odatle sigurno pobegli, a i ovako smo u jednom trenjtku prestali da je slušamo, pa smo samo razgledali.

Ovo sve opet nema nikakve veze sa knjigom , al vraćam se na avliju. Onda sam se setila da sam na to prvo čitanje čak  i Karađoza volela , sad mi je onako više simpatican i nekako ga samo poštujem zato što je tako profesionalan. Iskreno da vam kažem moj se utisak od onda i nije toliko promenio i dalje mi je lepa knjiga isto koliko mi je i onda bila lepa. Ono što je meni najfacinantnkje kod ove knjige je lik fra Petra zato što svaki put kad krenem da čitam knjigu ja u jednom trenutku skroz zaboravim da je on zapravo mrtav. I da je umro još na prvoj stranici knjige.

 Što se tiče ovog romana znam ja da je to navodno novela, a mozda više i nije novela no sasvim sam sigurna da je ovaj roman u jednom trenutku novela bio i da su nas tako o tome u skoli ucili , a meni zapravo i nije jasno  zašto je to novela, jer ima i drugih romana koji su isto toliko kratki , pa su eto romani i to samo zato sto nisu ovde kod nas napisani. Zamislite vi ovaj scenario da se desio na prime negde u Kolumbiji ili da je Markes kojim slucajm ziveo u Jugoslaviji.  Dođe cenjeni knjizevni kriticar Gabrijelu Garsiji Markesu i teresne mu pred nos "Sećanje na moje tuzne kurve" Pa šta je ovo Gabrijele Garsijo? Ta šta nam ovo šalješ na konkurs, jel ti misliš da smo mi ludi i da mi ne vidimo da ti nama hoćeš da podvališ. Valjda mi znamo bolje od tebe koji si ovo napisao  da je ovo novela  , a ne roman. Da je kojim slucajem bilo još 50 strana više , pa da i covek kaže aj nekako moze i da prođe kao nekakv romančić, al ovako nikako ne ide. Ja bih ovo sasvim razumeo da ste vi neki mlad neiskusan pisac da vam je ovo neki prvenac, al šta vam je ovo trebalo da brukate samo i sebe i nas , pa napisaste samo sto dvaes strana , pa to svaka budala moze da uradi. Nosite taj vaš pamflet kući i nemojte više da ste nam više  slali na konkurs vaše pamflete. Nema romana  ispod minimum 250 do 300 stranacica, jel vam to jasno? Eto šta ti je kad se čovek polakomi nije mu dosta ona svetska nagrada i što ga po svetu čitaju nego hoće da i kod kuće dobije nagradu  kako vas eto nije  sramota.  No neće pošteno već na prevaru pa šalje novele poštenom svetu . E baš ne moze.  I onda jadni Markes šta će kud će ode kući da plače, jer mu je roman odveć kratak, te stoga ništa ne valja.


Znate  ja i inače nikud ne idem i ceo moj život liči pomalo na naeki karantin i ja i idem smo do bankomata i do radnje, al sad su okolnosti baš onako drastične , pa nisam pizašla napolje na ulicu ima tome već skoro mesec dana iako sam bila u svom dvorištu da čitam "Prokletu avliju". I uglavnom sedim tako u sopstvenoj avliji , jer tu ne moram da nosim masku ni da brinem o virusu, mda ja i tu ponekd brinem o virusu, iako u mom dvorištu nema virusa tu su samo moj pas Lola i moja mačka Freja, mnogo pčella, maslačci i ja.


Pre neki dan ne znam kad je to tačno  bilo moja majka me je učila da mesim lepinju, doduše ja tom prilikom ama baš nista nisam naucila , jer ona kad objašnjava nešo uvek kaze staviš odprilike , a ja nemam pojma koliko je to odprilike ,a ne ume ni ona da objasni , no nije to ni bitno na kraju ništa nisamo ni uradile niti smo se sporazumele, al mi je barem ta jedna lepinja ispala solidno. Ko bi to rekao , al pravljenje lepinje je zapravo vrlo zabavno , mada izgleda odvratno kad vidiš lepljivo testo koje se lepi za ruke , a zapravo pod rukama brašno je fino i meko i kada se doda mlaka voda i kvasac sve postanje gnjecavo i onda mozete da oblikujetu tu masu i da se njome igrate. Setilo me je na to kako smo se nekad kao deca igrali sa onim plastičnim ljigavcima bolje da smo hleb mesili no što smo flekali zidove bacajući ljugavce po njima.  I posle je lepinja dobro i ispala i bila meka sa hrskavom i masnom koricom koju sam dobro nauljila i baš mi je žao što nemam pojma kako ponovo da je umesim, al barem je ta jedna ispala valjano, verovatno ima negde i recept kolko brašna treba staviti , pa ću opet možda praviti lepinje. Razlog zašto vam ovo pišem je taj što ne znam da li se sećate one priče iz čitanke...