Da li je Stendal napisao Kazanovine memoare?
Dugo sam se premišljala da li da napišem ovaj tekst ili ne , jer zaista ne znam na koji način da govorim o ovoj knjizi i nije da želim ikome da je preporučim iako je izvanredno napisana, prosto iz razloga, jer mislim da je ne treba preporučiti. Osim toga mi je jasno i da stručnjaci verovatno mogu da utvrde da li jeste ili nije ovo Stendal napisao, ali su se ipak odlučili da ovo pitanje ostave pod velom misterije ( slučajno sam napisala mistorije kovanica istorije i misterije i jako mi je simpatična pa ću je ostaviti ovde, osećam se ko Šekspir kad izmisli novu reč), jer bi Stendalovo ime privuklo mnogo ljudi, a ova knjiga baš i njie najmoralnije štivo na koje možete da nabasate.
Kazanovini erotski memoari , kako ih je kod nas preveo Lom, su u suštini samo jedan odlomak , to jest izbor iz enormne autobiografije Đakoma Kaznove koji je priredi Flavio Rigonat. Ova knjiga "Istorija moga života" (kako se zove u originalu) u celosti ima dvanaest tomova i oko 3 500 strana i prati život Đakoma Kazanove od njegovog rođenja do 1774 godine. Mnogo puta je objavljivana u redukovanom stanju u Nemačkoj i Francuskoj i Engleskoj, ali je 1960e objavljena u celosti i sada je možete čitati i na internetu u pdf, ako baš želite da čitate svih 3500 strana. Još jedna zanimljvost je i to da je ovaj rukopis odkupila Francuska vlada za neverovatnih 7 miliona evra. Što ipak jeste pomalo sumnjivo zašto bi želeli da poseduju rukopis Italijanskog avanturiste, pa makar i sto puta bio napisan na francuskom. Jedna napomena većinu informacija iz ovog teksta sam preuzela i prevela sa vikipedije.
E sad ova knjiga osim što sadrži Kazanovine avanture sa ženama , kojih je bilo zaista jako mnogo, neko ih je brojao i izbrojao oko 120 žena, knjiga sadrži i druge aspekte Kazanovinog burnog života kockanje , putovanja, odrastaje, tamnovanje, bolesti, želje da se zamonaši. I zaista nema toga što ovde nećete pronaći. Neki kažu da je baš taj deo u tamnici koji je prvi nastao , gde on opisuje tamnovanje u Veneciji, inspirisao čuvenu knjigu Grofa od Monte Krista i mnoge druge. Ovo Flavijevo izdanje se ne fokusira toliko na taj deo pripovesti , pa zaista ne znam da li je to tačno. U svakom slučaju započinje izrazito i začuđujuće dobrim i jasnim stilom, pa zaista imate osećaj da čitate Stendala. Sve počinje tako što vam Kazanova opisuje kako je kao dete bio bolešljiv i kako ga je njegova baba vodila kod gatare da mu skine vradzbine i crnu magiju koja ga prati.Ovo je ono što zapravo najmanje očekujete kada uzmete da čitate ovako nešto. I sad da ne ispadne da se vodim samo subjektivnim osećajem malo sam i istraživala da li bi Stendal zaista mogao da napiše Kazanovine memoare. I došla sam do zakljička da je sigurno mogao i da ima čak i sve predispozicije za to. Evo i liste razloga:
1.Stendal je baš jako voleo da piše pod pseudonimima i skriva svoj identite, čak je i Stendal pseudonim on se zspavo zove Mari Anri Bel ( A to Anri Bel zvuči kao neki od pseudonima sestara Bronte)
2.Večinu svojih dela je napisao u Italiji, koju je smatrao svojom drugom domovinom
3.Razlika u godinama kada je živeo Stendal i Kazanova nije jako velika , pa je Stendal sa lakoćom mogao da piše o njemu bez velike potrebe da istražuje epohu, a osnovne stvari Kazanovine biografije je mogao lako saznati , jer je dugo boravio u Italiji.
4.Stendal je zbog svog oficirskog poziva dosta i putovao , uostalom kao i Kazanova, pa mu nije bilo teško da prikaže u knjizi i druge gradove i zemlje
5. Knjiga je napisana na francuskom i iako je plemstvo u Italiji govorilo francuski u to doba , napisati ovako dobru i dugačku knjigu na jeziku koji ti nije maternji je izrazito teško
Nije isključeno da mene moj unutrašnji osećaj za knjževnost vara, pa je knjigu zapravo napisao Kazanova. Ukoliko to jeste slučaj onda je on poprilično nepravedno zanemaren autor i ja se izvinjavam zbog moje sumnjičavosti prema njemu i njegovom talentu. Ovde ćete osim bludnog života naći i neke sjajne misli o životu ,slobodi, ženama itd. I niko ne može da ospori da je ovo jedan sjajan roman napisan o slobodi , jer Kazanova je živeo vrlo slobodno, oslobođen bilo kakvih moralnih etičkih , religioznih stega. Radio je šta je hteo kad je hteo. Sigurno je i to da je Kazanova zapravo bio vrlo pametan čovek ipak je on uspeo da zavede silne žene, a nije bio baš neki lepotan sudeći po slici. Osim toga još jedan dokaz njegove snalažljivosti je to da je proputovao Evropu i uzduž i popreko, a nije radio ni dana u životu i sve su to finansirali razni pokrovitelji čije je ćerke zavodio.
Kazanova je rođen u Veneciji 2.og aprila 1735 godine , a umro je 4.og juna 1798e godine. Njegov otac je bio nekakv grof , ali je pobegao od svoje porodice da bi postao glumac gde je upoznao njegovu majku takođe glumicu. Kazanova nije znao ni jedno od svojih roditelja, odgajala ga je njegova baba i često se navodi da je njegov nepostojeći odnos sa majkom prouzokovao njegovo ponašanje prema ženama kada je odrastao. Kazanova je svakako nasledio harizmu i talenat za glumu svojih roditelja, ali meni nije bio ni simpatičan ni harzimatičan i da ga nije na kraju ona devojka zeznula ne bih dala knjizi tako visoku ocenu. Ima ko da prevari i prevaranta, jer Kazanova ipak nije bio toliko promoćuran koliko je mislio da jeste , jer zaslepila ga je njegova najveća mana , narcisoidnost. Nikako nije mogao da shvati da postoji neko kome se on ne sviđa. Prosto neverovatno. Elem bila sam srećna na kraju što je dobio šta je i zaslužio.
Na kraju knjige piše ostatak njegove biografije ,ono što nije pomenuo u svojoj knjizi, a to je sam njegov kraj . Umro je sam,nesrećan , star i bolestan zaboravljen od svih u sobi nekog plemića koji se na njega sažalio gde je proveo poslednje godine dzangrizajući slugama kako ga ne poštuju i pišući svoje memoare.
I sad ne mogu da vas lažem i da vam kažem da mi je Kazanova preterano drag lik draže da mislim da je ovo fikcija nego da je on stvarno ovako živeo ubeđen da voli svaku lepu ženu koju vidi, a zapravo jedina osoba koju je voleo je bio on sam. Lakše mi je da verujem da je Stendal sve ovo izmislio kao jednu zabavnu maštariju da zabavi samog sebe tokom tmurnih popodneva , jer mu je bilo jako dosadno i nedostajalo mu je malo avanture u životu.
Knjiga je zabavna i jako dobro napisana, ali se zbog previše iskenosti nemože preporučiti (Kazanova nije našao za shodno da zataji nijednu gadost koju je uradio, a uradio je dosta groznih stvari), pa evo razloga zašto ne bi trebalo da je čitate, tj jednog upozorenja o sadržaju. Naravno to je sve opciono ko sam ja da vam kažem šta da radite ili ne. Ima tako jedna scena gde neka glumica podvodi svoju ćerku koja je još malo dete Kazanovi za zlatnik i svi su okej sa time i majka i ćerka i Kazanova i ljidi u hostelu. Fuj.
Kazanovine erotske memoare NE ČTAJTE ukoliko:
1. Ukoliko mislite da je " Pedeset nijansi sive" super knjiga i/ili je to ujedino i jedina knjiga koju ste čitali ovoga žanra
2.Ukoliko se sablažnjavate i gnušate erotskih scena u knjizevnosti ( logično je da ih ima piše u naslovu)
3.Ukoliko Mislite da je Henri Miler preterao ( ovo važi i ako ne znate ko je Henri Miler)
4.Ukoliko volite da osipate drvlje i kamenje na sve što se kosi sa vašim ili bilo kojim moralnim načelima ( a ovde ćete toga dosta naći pa poštedite sebe )
5. Ukoliko vam je životni moto Videla žaba da se konj potkiva , pa i ona digla nogu ( bolje nemojte dizati nogu navućićete neku boleštinu)
6. Ukoliko ne želite da nabijate sebi nepotrebne frustracije
7. Ako iz filmova i drugih knjiga imate predubeđenje da je Kazanova bio nesrećna romantična dušica koga je odbila njegova jedina ljubav , pa se zato kurvao po Veneciji. ( kao npr. ja što sam mislila bravo za mene)
Kazanovini erotski memoari , kako ih je kod nas preveo Lom, su u suštini samo jedan odlomak , to jest izbor iz enormne autobiografije Đakoma Kaznove koji je priredi Flavio Rigonat. Ova knjiga "Istorija moga života" (kako se zove u originalu) u celosti ima dvanaest tomova i oko 3 500 strana i prati život Đakoma Kazanove od njegovog rođenja do 1774 godine. Mnogo puta je objavljivana u redukovanom stanju u Nemačkoj i Francuskoj i Engleskoj, ali je 1960e objavljena u celosti i sada je možete čitati i na internetu u pdf, ako baš želite da čitate svih 3500 strana. Još jedna zanimljvost je i to da je ovaj rukopis odkupila Francuska vlada za neverovatnih 7 miliona evra. Što ipak jeste pomalo sumnjivo zašto bi želeli da poseduju rukopis Italijanskog avanturiste, pa makar i sto puta bio napisan na francuskom. Jedna napomena većinu informacija iz ovog teksta sam preuzela i prevela sa vikipedije.
E sad ova knjiga osim što sadrži Kazanovine avanture sa ženama , kojih je bilo zaista jako mnogo, neko ih je brojao i izbrojao oko 120 žena, knjiga sadrži i druge aspekte Kazanovinog burnog života kockanje , putovanja, odrastaje, tamnovanje, bolesti, želje da se zamonaši. I zaista nema toga što ovde nećete pronaći. Neki kažu da je baš taj deo u tamnici koji je prvi nastao , gde on opisuje tamnovanje u Veneciji, inspirisao čuvenu knjigu Grofa od Monte Krista i mnoge druge. Ovo Flavijevo izdanje se ne fokusira toliko na taj deo pripovesti , pa zaista ne znam da li je to tačno. U svakom slučaju započinje izrazito i začuđujuće dobrim i jasnim stilom, pa zaista imate osećaj da čitate Stendala. Sve počinje tako što vam Kazanova opisuje kako je kao dete bio bolešljiv i kako ga je njegova baba vodila kod gatare da mu skine vradzbine i crnu magiju koja ga prati.Ovo je ono što zapravo najmanje očekujete kada uzmete da čitate ovako nešto. I sad da ne ispadne da se vodim samo subjektivnim osećajem malo sam i istraživala da li bi Stendal zaista mogao da napiše Kazanovine memoare. I došla sam do zakljička da je sigurno mogao i da ima čak i sve predispozicije za to. Evo i liste razloga:
1.Stendal je baš jako voleo da piše pod pseudonimima i skriva svoj identite, čak je i Stendal pseudonim on se zspavo zove Mari Anri Bel ( A to Anri Bel zvuči kao neki od pseudonima sestara Bronte)
2.Večinu svojih dela je napisao u Italiji, koju je smatrao svojom drugom domovinom
3.Razlika u godinama kada je živeo Stendal i Kazanova nije jako velika , pa je Stendal sa lakoćom mogao da piše o njemu bez velike potrebe da istražuje epohu, a osnovne stvari Kazanovine biografije je mogao lako saznati , jer je dugo boravio u Italiji.
4.Stendal je zbog svog oficirskog poziva dosta i putovao , uostalom kao i Kazanova, pa mu nije bilo teško da prikaže u knjizi i druge gradove i zemlje
5. Knjiga je napisana na francuskom i iako je plemstvo u Italiji govorilo francuski u to doba , napisati ovako dobru i dugačku knjigu na jeziku koji ti nije maternji je izrazito teško
Nije isključeno da mene moj unutrašnji osećaj za knjževnost vara, pa je knjigu zapravo napisao Kazanova. Ukoliko to jeste slučaj onda je on poprilično nepravedno zanemaren autor i ja se izvinjavam zbog moje sumnjičavosti prema njemu i njegovom talentu. Ovde ćete osim bludnog života naći i neke sjajne misli o životu ,slobodi, ženama itd. I niko ne može da ospori da je ovo jedan sjajan roman napisan o slobodi , jer Kazanova je živeo vrlo slobodno, oslobođen bilo kakvih moralnih etičkih , religioznih stega. Radio je šta je hteo kad je hteo. Sigurno je i to da je Kazanova zapravo bio vrlo pametan čovek ipak je on uspeo da zavede silne žene, a nije bio baš neki lepotan sudeći po slici. Osim toga još jedan dokaz njegove snalažljivosti je to da je proputovao Evropu i uzduž i popreko, a nije radio ni dana u životu i sve su to finansirali razni pokrovitelji čije je ćerke zavodio.
Kazanova je rođen u Veneciji 2.og aprila 1735 godine , a umro je 4.og juna 1798e godine. Njegov otac je bio nekakv grof , ali je pobegao od svoje porodice da bi postao glumac gde je upoznao njegovu majku takođe glumicu. Kazanova nije znao ni jedno od svojih roditelja, odgajala ga je njegova baba i često se navodi da je njegov nepostojeći odnos sa majkom prouzokovao njegovo ponašanje prema ženama kada je odrastao. Kazanova je svakako nasledio harizmu i talenat za glumu svojih roditelja, ali meni nije bio ni simpatičan ni harzimatičan i da ga nije na kraju ona devojka zeznula ne bih dala knjizi tako visoku ocenu. Ima ko da prevari i prevaranta, jer Kazanova ipak nije bio toliko promoćuran koliko je mislio da jeste , jer zaslepila ga je njegova najveća mana , narcisoidnost. Nikako nije mogao da shvati da postoji neko kome se on ne sviđa. Prosto neverovatno. Elem bila sam srećna na kraju što je dobio šta je i zaslužio.
Na kraju knjige piše ostatak njegove biografije ,ono što nije pomenuo u svojoj knjizi, a to je sam njegov kraj . Umro je sam,nesrećan , star i bolestan zaboravljen od svih u sobi nekog plemića koji se na njega sažalio gde je proveo poslednje godine dzangrizajući slugama kako ga ne poštuju i pišući svoje memoare.
Knjiga je zabavna i jako dobro napisana, ali se zbog previše iskenosti nemože preporučiti (Kazanova nije našao za shodno da zataji nijednu gadost koju je uradio, a uradio je dosta groznih stvari), pa evo razloga zašto ne bi trebalo da je čitate, tj jednog upozorenja o sadržaju. Naravno to je sve opciono ko sam ja da vam kažem šta da radite ili ne. Ima tako jedna scena gde neka glumica podvodi svoju ćerku koja je još malo dete Kazanovi za zlatnik i svi su okej sa time i majka i ćerka i Kazanova i ljidi u hostelu. Fuj.
Kazanovine erotske memoare NE ČTAJTE ukoliko:
1. Ukoliko mislite da je " Pedeset nijansi sive" super knjiga i/ili je to ujedino i jedina knjiga koju ste čitali ovoga žanra
2.Ukoliko se sablažnjavate i gnušate erotskih scena u knjizevnosti ( logično je da ih ima piše u naslovu)
3.Ukoliko Mislite da je Henri Miler preterao ( ovo važi i ako ne znate ko je Henri Miler)
4.Ukoliko volite da osipate drvlje i kamenje na sve što se kosi sa vašim ili bilo kojim moralnim načelima ( a ovde ćete toga dosta naći pa poštedite sebe )
5. Ukoliko vam je životni moto Videla žaba da se konj potkiva , pa i ona digla nogu ( bolje nemojte dizati nogu navućićete neku boleštinu)
6. Ukoliko ne želite da nabijate sebi nepotrebne frustracije
7. Ako iz filmova i drugih knjiga imate predubeđenje da je Kazanova bio nesrećna romantična dušica koga je odbila njegova jedina ljubav , pa se zato kurvao po Veneciji. ( kao npr. ja što sam mislila bravo za mene)
Comments
Post a Comment