Memoari u januaru

Crno mleko Elif Šafak je jedan od memoara koji sam pročitala j januaru, pre nego što sam zadala sebi izazov da čitam oko sveta , pa ga samim tim neću u njega uvrstiti , jer ima veze više da sa unutrašnjim životom, a manje sa geografijom. Na poledjini knjige možete naći da je to knjiga o majčinstvu spisateljicama i unutrašnjem haremu. Što ujedino savršeno i opisuje ovu knjigu. U njoj ona pominje mnoge žene pisce i priča vam ukratko njihove biografije uglavnom samo njihovo mišljenje o majčinstvu i njihov položaj u društvu koji je uslovio takvo mišljenje i uticao na njihovo pisanje i život. To je sve umešano sa njenim ličnim iskustvom koje je predstavila kroz priču da  u njoj postoji unutarnji harem malih žena koje su se medjusobno svadjale i upravljale njenim odlukama. Te kad bi Elif promenila mišljenje druga minjaturna žena bi zauzela vlast i uvela diktaturu. Moram da priznam da sam zaista uživala čitajući ovu knjigu u kojoj Elif vrlo duhovito predstavlja različite delove svoje protivrečne ličnosti i nekako sam stekla utisak da sam i ja vrlo često protivrečna sama sebi tako da sam se malo tu pronašla. A što se tiče delova o spisateljicama ti delovi zaosta nisu bili suvoparni niti dugački imam osećaj da je za svaku autorku sumirana suština njenog dela i pogleda na svet osim toga neke od njih sama autorka mnogo voli i poštuje , pa se osetila i toplina u načinu na koji je o njma pisala.

izvor delfi.rs

                             izvor delfi.rs

"O čemu govorim kada govorim o trčanju" je knjiga memoara Harukija Murakamija i opet nema baš toliko veze sa Japanom koliko  sa trčanjem. U ovoj knjizi Haruki objašnjava svoju filozofiju kojom se vodi u svim aspektima života bez obzira da li je u pitanju trčanje ili pisanje ili nešto treće. Knjiga je vrlo pozitivna i začidjujuće nije bila dosadna meni koja mrzim da trčim. Zapravo delovi koje je napisao posle istrčanog maratona u Maratonu u Grčkoj i posle ultramaratona su nekako i najzanimljiviji , pogotovo to što je išao da trči na mesto gde je nastao originalni maraton po najvećoj vrućinštini.Za tako nešto treba izvesna doza ludila. Inače uvek se zadivim načinu na koji Japanci pričaju o sebi sa toliko neke jednostavnlsti, smirenosti, skromnosti i kada vidim koliko su oni vredni i uporni i opet skromni bude me sramota što i ja nisam više kao oni.  Inače u tom geopoetikinom izdanju negde oko sredine se  nalaze fotografije Harukija kako trči u raznim maratonima, a ja sam se obradovala kao malo dete , jer  je bilo skroz neočekivano. Samo sam naletela na to tokom čitanja pa je imalo wow efekat i učinilo me je vrlo srećnom ne znam ni sama zašto.
Svakako vam preporučuje obe knjige bez obzira na to da li volite ove autore ili ste ih pre čitali, jer ovo je prva knjiga Elif Šafak sa kojom sam se susrela i jako sam prijatno iznenadjena jako mi se dopao način na koji ona piše i verujem da ću potražiti još neku njenu knjigu.